Branko Rosić: Nikad nisam razumeo ljude koji s velikim užitkom govore kako su ručali salatu

Kao osvedočeni gurman kome su bliske sve vrste gastronomskih preterivanja, pisac, novinar i hroničar urbanih anegdota otkriva da se uvek bolje jelo na uličnim štandovima nego u glamuroznim restoranima i kako su mu nekada potrebna pomagala ne bi li svario veliku količinu hrane koju unese u organizam

Novinar i pisac Branko Rosić (53) priznaje da nije neki veliki znalac kad je hrana u pitanju i da mu se lako može podvaliti. Poslednjih godina praktikuje da sa suprugom Olgom subotom odlazi u restoran, ali tvrdi da nema nepca za visoke gastronomske frekvencije.

- Ne bih baš lako mogao da uhvatim kuvara u zlodelu, mada bih umeo da prepoznam zagorelo jelo. Ne uživam previše u istraživanju kulinarstva, ali volim da jedem i probam nove ukuse. Kad sam počeo bračni život, moja majka je često pitala šta bih voleo da mi spremi, ubeđena da niko ne kuva kao ona. Onda bi se zapanjila mojim sniženim kriterijumima i naručivanjem prostih stvari poput čorbastog pasulja, jer je moja supruga prava predstavnica modernizma u gastronomiji, njen pasulj je blag, gotovo da nema ukus, a o zapršci da ne govorim. Od majke sam tražio i jaja sa slaninom ili slične stvari, odbijajući da je izlažem maltretmanu da tri dana stoji kraj šporeta. Tradicionalista sam kad je hrana u pitanju, mada poslednjih godina moram više da vodim računa o tome šta i koliko jedem, pošto imam masnu jetru i visoke vrednosti holesterola i krvnog pritiska. Nikad nisam razumeo ljude koji s velikim užitkom govore kako su ručali salatu. Nisam iz te priče. Priznajem da sam žderonja, a često sam toliko preterivao s obrocima da mi je bila potrebna i soda bikarbona da bih sve to svario.

EKSPERT ZA GOTOVA JELA

Za sebe kaže da je kolekcionar loših navika u ishrani. Sve što stručnjaci ne proporučiju, on uporno i obilno koristi.

- Obožavam masno i pijem samo gazirane napitke. Za muškarce važi pravilo da onaj ko nema masnu jetru nije ni živeo, a moja je dosta masna. Odrastajući kod babe na selu, odmalena sam nepce navikao na kobasice, džigernjače, čvarke, krvavice, švargle. Nisam baš previše proždrljiv, a salatu ne jedem kao glavni obrok nego kao prilog uz neko meso, najčešće roštilj, koji obožavam. Ne mogu da podnesem da mi ručak budu samo neke biljčice, jer sam odrastao na specijalitetima Vojvodine, odakle je moja majka poreklom.

Nije se nikada motao oko šporeta. Da jeste, smatra da bi bio mnogo mršaviji.

- Ne degustiram stvari koje pravim, a da se odmetnem u kuvare nekim čudom, verovatno bih imao znatno manje kilograma. Kao klinac, budući da sam bio dete zaposlenih roditelja, vrlo uspešno sam podgrevao gotova jela “29. novembar” i “Gavrilović”. Bilo mi je zabavno da te posude potapam u toplu vodu, svi ti strašni ukusi i začini su me formirali u socijalizmu. Volim obilan doručak, mada nisam baš tip koji može da jede čim se probudi, potrebno mi je malo vremena da dođem sebi, ali apetit mi raste kad ne treba, uveče bih progutao i masno ćebe.

Oslanjajući se na svoj znatiželjni duh, probao je sve što leti, skače, gamiže, hoda.

- Više mi se sviđaju skandinavska i zapadnoevropske kuhinje od, recimo, mediteranske. U Memingenu u Bavarskoj sam se oduševio kobasicama s kupusom i raznim jelima od mesa, dok sam se u Škotskoj potpuno zaljubio u hagis, specijalitet od ovčijih iznutrica umotan u plućnu maramicu. Svaki put kad bih posetio Englesku ili Škotsku, naručivao sam čobansku pitu. Toliko mi se dopada da sam je čak ubacio i u novi roman koji upravo pišem. Najbolju sam jeo u jednom lokalu u londonskom Izlingtonu, gde sam se mimoišao sa Dejvidom Bekamom. Tom jelu, koje je zapravo lisnato testo s filom od bubrega, može da parira jedino naš gulaš u lepinji u Skadarliji, koji je svojevremeno bio obavezan segment beogradskog noćnog provoda.

OPROŠTENO TROVANJE

Uveren kako je u kulinarstvu jednostavnost prečica do savršenstva, uživa u jelima koja se pripremaju od svežih namirnica. Jedno od takvih je francuska supa od luka.

- Najukusniju sam probao u Bretanji, dok sam u Normandiji otkrio čuveno punjeno pile, koje je prste da poližeš. Iako ih volim, začine ne koristim u velikim količinama. Ranije sam izbegavao kombinacije slatkog i slanog, jer sam odrastao na tradicionalnoj hrani, ali sam poslednjih godina otkrio da ti spojevi mogu biti veoma privlačni. Dok sam kao klinac u sklopu školske razmene bio smešten u jednoj britanskoj porodici, uplašio sam se da ću ostati gladan kad su mi prvi put za ručak servirali samo sendviče. Sve sam nadoknadio za večeru, uz jagnjetinu. Tada sam shvatio da je njima večera glavni obrok, što meni u potpunosti odgovara jer praznog stomaka ne mogu da zaspim.

Osim zapadnoevropskih i skandinavskih, slabost su mu i orijentalni specijaliteti.

- Premda sam se jednom otrovao u Maroku, uvek rado jedem njihova jela spremljena u posudi tažin s poklopcem u obliku kupe. Obožavam i hranu kupljenu na uličnim štandovima. Jednom sam uzeo strugano svinjsko meso koje izgleda kao piljevina, u nekim vrlo ukusnim zemičkama. To bi se moglo nazvati hamburgerom od svinjske piljevine bez trunke masti. Čisto meso. Naravno, veoma volim i čvarke i druge delicije od svinja. Zahvaljujući putovanjima, osim što sam bio na raznim mestima, probao sam i razne “šarene tanjire” širom sveta, i to je jedno od vrednih bogatstava i iskustava koja sam stekao. Kod mene i inače mora da bude šareniš, ne samo na tanjiru nego i u životu, jer jednoličnost brzo dosadi. Iako sam veliki mesožder, uvek se sažalim nad tužnom sudbinom životinja i zaboli me kad ih gledam bespomoćne na farmama. Stalno sam razapet između ljubavi prema njima i ljubavi prema mesnim prerađevinama.

Najviše voli kad negde otputuje za vreme božićnih praznika.

- Nikad u inostranstvu ne ulazim u svetski poznate lance restorane brze hrane, već se hranim kod lokalnih uličnih prodavaca. U Mađarskoj sam, pored ostalog, kod njih probao kobasice i džigernjače. Moram priznati da su izvrsne. Raduje me što su se i u Beogradu pojavile te drvene kućice u kojima se prodaje različita hrana, što je jedna od boljih tradicija koje smo preuzeli.

Slatkiši nisu predmet njegovog interesovanja.

- Da mi sad neko kaže da do kraja života neću jesti tortu, uopšte se ne bih potresao. Ne pamtim kad sam poslednji put ušao u poslastičarnicu, iako sam kao klinac voleo kesten pire sa šlagom. Ali zato ponekad sebe prekorevam zašto voće ne uzimam češće, posebno lubenice, bez kojih ne bih mogao da zamislim život. S vremenom, krajem septembra sve manje patim za manjkom sunca, a više zbog lubenica, svestan da ih neću jesti do naredne godine.