Dragoljub Ljubičić Mićko: Nepodnošljiva lakoća podgrevanja

Mada je osvedočeni ljubitelj dobrog zalogaja, glumac i scenarista Dragoljub Ljubičić Mićko (54) retko sam sprema hranu. To zadovoljstvo prepušta umešnijima, dok se on zadržava na podgrevanju.

- Ne umem bogzna kako da kuvam, ali zato veoma uspešno podgrevam, prste da poližeš - priznaje Mićko, čija nova predstava “Danas nam je divno DNO” puni dvorane širom Srbije. - Od kada znam za sebe okružen sam dobrim i maštovitim kuvaricama, majstoricama svog zanata, te nisam ni pokušavao da naučim da pripremam bilo šta složenije od supe iz kesice, kajgane, prženica ili palačinki. Doduše, pekao sam meso na roštilju, ali to baš i ne doživljavam kao vrhunsko kuvarsko umeće. Pošto ne volim da radim stvari polovično, a ne pada mi na pamet da eksperimentišem u momentima kada sam gladan, spremanje hrane prepuštam onima koji su u tome vešti. Kada bih ozbiljno kuvao, držao bih se recepta u nameri da proverim prija li mi ono što sam napravio, a zatim bih, u zavisnosti od toga da li mi se to dopada ili ne, dodavao začine. Nisam imao velikih pehova u kuhinji jer nisam u njoj provodio mnogo vremena. Ipak, bilo je “nezgodnih” situacija. Tako mi se jednom prilikom zapalio toster.

U mnogim mestima davao se u potragu za ukusnim zalogajem, a onih najboljih se i danas seća.

- Pamtim gde sam dobro jeo, kako u Beogradu i Srbiji, tako i u nekadašnjoj Jugoslaviji i bližem i daljem inostranstvu. Nedavno sam s predstavom “Danas nam je divno DNO” gostovao u Nišu, gde sam bio čak sedam puta s komadom “One stvari”. Taj grad toliko miriše na roštilj da bi ’ladno mogao da se zove Ništilj. To je valjda jedino mesto gde volim da jedem na ulici, jer to tamo ima nekog svog šarma. Ali prava gastronomska igra počinje u niškim restoranima, koji zaslužuju da se o njima napiše poseban esej. Što se Beograda tiče, jedan od meni najdražih restorana, “Zaplet”, nedavno je zatvoren, i veoma mi je žao zbog toga. U njemu sam i proveo i “pojeo” mnogo lepih trenutaka. Jednako uživam u domaćoj i internacionalnoj kuhinji, a tamo su to znali odlično da iskombinuju. Nedostajaće mi njihov “cajun biftek”, što se izgovara “kejdžun”. Pod tim imenom u Luizijani, u SAD, postoji čitava etnička zajednica, kultura, karakterističan jezik, muzika i kuhinja. Jedno od njihovih jela opevano je u čuvenom hitu iz pedestih “Džambalaja”. Autor muzike i stihova Henk Vilijams u pesmi govori o istoimenom specijalitetu koji se pravi od pirinča i mesa.

Hrabar da testira svakojake novotarije, ne libi se da pod nepca stavi zalogaje stranih kulinarskih škola i tradicija.

- Imam običaj da probam jela zemlje u kojoj boravim jer smatram da se ona tako najbolje upoznaje, kao i ljudi koji u njoj žive. Ali priznajem da nemam stomak za sve lokalne đakonije. Protiv nekih predrasuda ne mogu, pa to ti je. Ne volim iznutrice, kao ni insekte. Školjke sam nekad jeo, a sad nemam toleranciju na njih. Neke od najegzotičnijih stvari koje sam probao su zmija, kengur, kamila i emu. Kengur i emu su mi se dopali, za razliku od kamile.

Na pijacu ne ide samo kako bi nabavio namirnice, već i da upozna mentalitet ljudi.

- Volim pijacu. Ko je ne voli? Ne samo kao mesto gde sve pršti od života i svežine nego i zbog nesvakidašnjih likova koji se tamo sreću. To je čitava plejada karaktera i mogla bi se napraviti ozbiljna studija mentaliteta samo na osnovu pažljivog posmatranja kupaca i prevashodno prodavaca. Ne kaže se badava da na pijacama, u bolnicama i na grobljima najbolje može da se vidi kako se neko društvo odnosi prema svojim živima, onemoćalima i mrtvima. Mislim da je kod nas pijaca jedini svetao primer u tom trojstvu.

Veruje da je kulinarstvo složen zanat u kome treba voditi računa o mnogim pravilima i detaljima, te da nema užitka u jelu ako u njemu nama makar prstohvata “emotivnog koncentrata”.

- U svemu težim jednostavnosti i mislim da je u mnogim aspektima života jednostavnije istovremeno i bolje, ali moram da kažem da to s hranom često nije slučaj. Malo je namirnica koje se jedu u svom osnovnom obliku ili uz minimalnu obradu. Mnogo je više onih koje traže punu pažnju, poznavanje procesa pripreme, nekoliko nivoa termičke obrade i dosta znanja i truda. Posebna priča su začini, bez kojih mnoga jela ne bi bila to što jesu. Oni su veoma važni, toliko da su se kroz istoriju zbog njih vodili ratovi. Takođe, prilično rano su ljudi shvatili da postoji velika razlika između zadovoljenja najosnovnije potrebe za hranom i vrhunskog uživanja do kog dolazi prilikom konzumacije pojedinih jela. I na kraju, ali nikako i najmanje bitno, treba napomenuti šta pravi razliku između svih postojećih kuvara i kuvarica - osećaj.

Bez istančanog osećaja, koji slobodno možemo da poistovetimo s talentom, nema vrhunski pripremljene hrane. Čak mislim da je taj neki “emotivni koncentrat” jedan od najvažnijih sastojaka svakog uspelog, ukusnog jela. Pogledajte samo s koliko prividne lakoće, za šta je razlog upravo talenat, majstori dobre kuhinje na kanalu “24 Kitchen” pred nama proizvode gastronomska čudesa kad puste mašti na volju i počnu da se igraju. Jer spravljanje hrane se može posmatrati i kao veoma kreativna, korisna, a bogami i ukusna igra.

Desert retko preskače. Ali bira, jer nema afinitete baš prema svim slatkišima.

- Neke baš volim, i onda mi se zbog te ljubavi malo opusti ruka, pa umem značajno da ih proredim za kratko vreme. Ali istina je da ne jedem sve kolače i torte. Prilično sam izbirljiv, pa čak i staromodan. Moje najdraže poslastice su koh od griza s mlekom, šnenokle, domaće palačinke sa džemom od šipka, krofne. Neke od njih, poput šnenokli, uopšte nisu jednostavne za pravljenje, i tu moram da odam priznanje svojoj tašti koja ih sprema da te bog sačuva. Doduše, to je kod nje slučaj i sa svom drugom hranom, jer osim znanja, strpljenja i gorepomenutog “emotivnog koncentrata”, ima i ono o čemu sam maločas pričao - istančan osećaj, talenat. I nadam se da će mi ova javna pohvala njenog kulinarskog umeća doneti još mnogo novih, jestivih, prijatnih iznenađenja u skorijoj budućnosti. Možda već sutra.