Kuhinja Asmira Kolašinca: Rekorder u bacanju kugle i pravljenju gurabija

Reprezentativac Srbije u bacanju kugle Asmir Kolašinac (32) kao profesionalni sportista veliku pažnju posvećuje psihofizičkoj spremnost za koju su sem svakodnevnih treninga nephodni i advektna ishrtana i dobro stanje duha.

- Što se fizičke spremnosti tiče sve je u najboljem redu, treniram svaki dan po dva puta sem nedeljom. Treniram i pazim na ishranu koja je kod nas sportista uvek važna stavka, a u mom slučaju režim ishrane zahteva i neka odricanja. Veliki sam ljubitelj slatkiša, a ne bih smeo da ih jedem, jer stvaraju višak kilograma, remete mi trenažni proces i generalno su loši za zdravlje. S druge strane, toliko ih volim da mi uzdržavanje od njih predstavlja najveće odricanje. Zato sebi tek ponekad dam oduška tako što pojedem palačinku za ručak, kako bih je na poslepodnevnom treningu „potrošio“. Kada su neke posebne prilike, praznici i slavlja, pojedem slatko, ali nikada pred velika takmičenja.

Srpska gastro avantura Džona Sevidža: Kako sam se zaljubio u hleb pečen na smederevcu

 

ŽAL ZA PEČENJEM

Da ne bi gubio na masi i snazi, njegov jelovnik je baziran na proteinima.

- Pridržavam se programa ishrane nutricionista. Dnevno pojedem između šesto i osamsto grama mesa podeljenih u dva obroka. Za ručak jedem crveno meso, a za večeru piletinu, ćuretinu ili ribu. Za doručak obično uzmem veću količinu voća, koje obožavam i to mi je dovoljno da podnesem jutarnji trening. Ne volim da trpim glad, a naročito ne bih mogao da zaspim gladan, tako da uveče volim da uzmem orašaste plodove koji me zasite, a i odlična su hrana za nas sportiste. Nikada nisam mogao da izdržim glad, uvek sam bio ješan. Sećam se kada sam bio dete i kada bi me mama povela sa sobom kod jedne komšinice s kojom se družila uvek bi me pre toga nahranila i rekla mi da ne tražim tamo da jedem, a ja bih svaki put kada bi me domaćica zapitala da li bih pojeo nešto odgovorio: „Bih, crkoh od gladi“. Džaba su bile mamine grdnje posle, nisam mogao da odolim ponudi, a valjda mi je i kao malom detetu sve u tuđoj kući bilo slađe. Pre nekoliko godina na svadbi jednog mog prijatelja kasnilo je glavno jelo, a i ja i društvo oko mene smo bili baš ogladneli. Pojeli smo sve predjelo i kada je na red došlo pečenje koje obožavam nisam mogao ni mrvicu da uzmem koliko sam se bio najeo. Bilo mi je žao pečenja, ali ko mi je kriv kada ne umem da sačekam.

Gurman je i rado jede hranu iz svih evropskih kuhinja koje su više-manje zastupljene i kod nas, ali mu azijska gastronomija i mešavina ukusa tipa slano i slatko apsolutno ne prija.

- Sa kineskom hranom sam se prvi put sreo na takmičenju u Šangaju. Ja i još nekoliko mojih kolega izgubili smo nekoliko kilograma jer nismo dovoljno jeli. Služena nam je tradicionalna hrana, za koju verujem da je kvalitetna i za koju znam da je mnogi vole, ali meni zaista ne prija. Nema šanse da pojedem pile koje ima sladak ukus, slatko ljute sosove i druge njihove specijalitete. Pritom, bili smo smešteni u delu grada gde nije bile nekih evropskih i restorana brze hrane, pa nisam imao šta da kupim i pojedm. Svaki sledeći put kada bih išao na takmičenje u zemlje gde se služi kineska kuhinja obavezno bih poneo po kilogram sudžuka, goveđeg pršuta i trapista, sve domaće iz Sjenice, i pravio sebi sendviče. Na Atletsko prvenstvo u Pekingu koje je održano 2015. godine poneo sam čak dva kilograma goveđeg pršuta. Lako bih se ja prehranio tamo i ne bih ništa nosio odavde da sam imao negde da kupim biftek ili ramstek, ali toga tamo nema. Isto tako sam nosio hranu i na Tajland gde sam se takođe takmičio.

ALERGIJA NA ŠAMPITE

Iako u Beogradu živi sam, nije se izveštio u kuvanju ali neke osnovne stvari ume da spremi.

- Umem da ispečem meso i tome se baš posvetim. Ceo dan ga držim u marinadi od maslinovog ulja, senfa i začina pa onda pečem na roštilju. To sam naučio da spremam gledajući kod kuće kako to radi moja majka. Kada sam imao četrnaest-petnaest godina, i kao svako dete pubertetskog uzrasta bio zaboravan, moja mama je znala pre nego izađe iz kuće da me zamoli da kada čujem da je ekspres lonac "propištao“ samo ugasim ringlu, a ja bih se toga što mi je rekla setio tek kada bi celu kuću ispunio neprijatan miris zagorelog jela. Zbog toga sam mnogo puta dobio grdnju, ali bih i sledeći put zaboravio. Od slatkiša ne znam ništa da napravim sem gurabija koje se lako spremaju i nisu previše kalorične. One se dobro slažu s èajem ili mlekom, pa ih tako ponekad i jedem. Najviše volim baklave, torte čokoladne i sa kremom, palačinke, kadaif. Kada sam bio mali oduševio sam se šampitama. Bio sam kod nane i ona je napravila punu veliku tepsiju ovog slatkiša, a ja sam se prikrao i pojeo skoro pola. Malo potom dobio sam otok na licu, oko očiju. Moji roditelji su se veoma zabrinuli i odmah me odveli u bolnicu. Pitao me je lekar šta sam jeo, a ja nisam smeo da otkrijem moju tajnu sa šampitama. Kasnije sam ipak priznao i tako su ustanovili da imam alergiju na belance. Nikada mi se više tako nešto nije desilo, pa verujem da je kolièina koju sam pojeo presudila da se ispolji alergijska rekacija.

Dragana Kosjerina : Čuvar potaža u zimskom periodu

U Sjenici gde je odrastao i gde danas rado boravi prija mu hrana, a i zdravo planinsko okruženje.

Rada Đurić: Boemski leksikon za početnike

- Svakog proleća sam u Sjenici, jer ja i tamo mogu da treniram. Ostanem ponekad ceo mart i april, jer je to zapravo jedini period godine kada mogu duže da boravim u rodnom gradu. Leti ne idem zbog vrućine, a zimi zbog hladnoće. Najlepši su mi treninzi koji podrazumevaju duže trčanje. Trčim kroz šumu, a onda se odmorim kraj mesta koje je puno predivnih šumskih jagoda. Ponekad ne moram ni da se pomerim s mesta na kojem sedim i odmaram a naberem ih pune ruke. Toliko ih ima. Pritom su zdrave, jer rastu u potpuno čistom okruženju. Volim i prirodu na Pešterskoj visoravni. Dok sam bio dete ujaci su me vodili sa sobom u lov. Bilo je to pre svega radi rekreacije i uživnja u prirodi. Posle lova sedeli bismo i šumi i zajedno jeli. I sada volim da sa prijateljima odem na neko od izletišta, kraj reke Uvac, i da tamo kako se to kaže "okrenemo“ jagnje na ražnju. Doduše, sve ga ređe okrećemo, a sve češće kupujemo u nekoj pečenjari i ponesemo, ali navikli smo da tako kažemo.