Radoslav-Rale Zelenović: Kako su se svetske zvezde okupljale oko srpskog kariranog stolnjaka

Uveren kako hrana podstiče kreativnost i provocira sva čula, legendarni upravnik Jugoslovenske kinoteke i osnivač Filmskog festivala Palić poštuje sintagmu ‘hedonizam jača organizam’ zahvaljujući kojoj je postao kolekcionar zabavnih i dragih sećanja na mnoge znamenite ljude s kojima je delio strast prema pokretnim slikama i dobrom zalogaju

Upravnik Audio-vizuelnog centra za digitalizaciju Srpske akademije nauka i umetnosti i dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav-Rale Zelenović (71) zagovornik je teze da hedonizam jača organizam i gotovo čitavog života se tako i ponaša kad su hrana i piće u pitanju. Izuzetak su bili studentski dani, kad je prodavao bonove za večeru u menzi kako bi mogao da ide u bioskop.

- Doručak i ručak nisam preskakao, ali večeru jesam obavezno, pošto je bilo mnogo filmova koje je trebalo pogledati - kaže Rale Zelenović. - Bon bih prodao za vreme ručka i već oko šest bih bio gladan, pa bih odlazio s rediteljem Batom Petrovićem u dragstor na đevrek, koji bi mi malo utolio glad, i zatim na projekciju filma. Posle bismo šetali i pričali o filmu i nekako bih zaboravio na glad do ujutru. Nisam bio siromašan student, roditelji Mirko i Milica slali su mi novac s idejom da pojačam ishranu, ali ja sam ga trošio na bioskop i cigarete, jer oba zadovoljstva koštaju. Ne žalim, sada imam sjajne uspomene na to vreme.

Ozbiljan je poznavalac kafana, posebno onih koje su bile začetak bioskopskog života na ovim prostorima. S nostalgijom i tugom ističe kako su mnoge od njih sada pretvorene u kockarnice.

- U kafani “Zlatni krst”, koja je kasnije dobila ime “Dušanov grad”, bila je održana prva filmska projekcija na Balkanu. Nažalost, tog mesta više nema, kao ni velikog broja drugih. Veoma je važno podsetiti da su počeci filma na ovim prostorima vezani za ljude koji su bili hotelijeri. Svetozar Botorić, vlasnik hotela “Pariz” na Terazijama, bio je producent prvog srpskog filma snimljenog na mestu gde je bio bioskop “Kozara”. Pored je Đoka Bogdanović držao hotel “Kasina”, u čijem je restoranu bila bioskopska sala. Platno se nalazilo na sredini, a gosti koji su sedeli s kontra strane plaćali su nižu cenu karte. Posle svake projekcije platno se pralo vodom zbog dima od cigareta. Sad na tom mestu ne postoji čak ni tabla da je tu nekad radio bioskop, a valjalo bi da se obeleži.

RITUAL NEDELJNOG RUČKA

Kao dete nije bio previše razmažen pošto su i otac i majka radili, što je bilo neuobičajeno za ono vreme. Uprkos obavezama oba roditelja, tradicija nedeljnog ručka se veoma poštovala.

- Ako bi neko zazvonio tokom našeg obeda, nismo ustajali. Posle obavezne supe i rinflajša, usledilo bi pečenje ili neko drugo meso, a završavali smo s kohom, koji sam obožavao. Kad sam se oženio Vesnom, jedno vreme živeli smo s njenim roditeljima, koji su takođe veoma držali do tradicije porodičnog ručka, pa ni kod njih on nije mogao da prođe bez supe. I danas kad odem u kafanu, počnem s čorbom ili supom, ne zbog toga da se zasitim i ne budem alav na ono što sledi, nego zato što mislim da je to poštovanje građanskog reda.

Njegova supruga Vesna je primorka i odlično sprema tamošnje specijalitete, ali ga, priznaje, nije naučila da jede blitvu.

- Kad ona dođe na red, na granici smo verbalnog sukoba, iako je Vesna vrlo lepo pravi, ali ja, ne znam zbog čega, prema njoj osećam užasan otpor. Uzmem samo jednu kašiku, tek da pokažem lepo vaspitanje. A ne volim ni brokoli, odnosno marsovce u tanjiru, gledaju oni mene, gledam ja njih, ne zna se ko će koga da satre. Ali, jednom prilikom mi je doktor Toma Mališić, kad sam mu ispričao kako sam pre osam godina imao akutnu upalu pankreasa koju sam jedva preživeo, rekao: “Zelenoviću, da se doboko pokloniš svojoj ženi jer ti spasava život s tom vrstom hrane. I nemoj da se praviš mangup, nego da jedeš”.

Akutni pankreatitis dobio je zbog toga što je godinama preskakao doručak. Popio bi dve šolje kafe i popušio nekoliko cigareta pre nego što bi nešto prezalogajio.

- Platio sam ceh nemarnom odnosu prema sebi dok sam bio mlađi. Kad sam se u bolnici probudio, i ne znajući koliko je ta bolest strašna, doktor Mikica Đorđević me je pitao: “Jesmo krkali?” “Jesmo”, odgovorio sam, “hedonizam jača organizam”. “A i šikalo se?”, nastavio je doktor. Pomislio sam da je bolje da tu diskusiju ne počinjemo. Sve kad-tad dođe na naplatu, a sada se trudim da sve radim s razumevanjem, pa dan počinjem doručkom i tek onda popijem kafu, dok sam cigarete davno batalio.

Zato se s nostalgijom priseća kako je s pokojnim Nebojšom Đukelićem godinama, za vreme Filmskog festivala u Kanu, odlazio u restoran čuvene Mame Beson.

- Bila je to prava kafančina, ali i jedno od retkih mesta gde ste morali da zakazujete danima unapred. Nije bila jeftina, ali ni previše skupa, mogli smo da priuštimo sebi odlazak dva puta tokom festivala. Mama Beson bi se u papučama i šlafroku prošetala i bacila pogled u tanjire gostiju, tek da se uveri da je sve u redu, a Nebojša i ja bismo se, posle izvrsne klope, prepustili svako svojoj strasti. On bi zapalio neku dobru cigaretu i duvao mi dim pravo u lice, dok bih ja pio neko kvalitetno crveno vino i prepričavao mu ukus, pošto je on prestao da pije, a ja da pušim. Bili smo baš dobar par za uživanje.

GOSTI OKO KARIRANOG STOLNJAKA

Brojne svetske goste dovodio je u Srbiju. Mnogi od njih bili su očarani ne samo hranom nego i njegovom kućom na Kosmaju, divnim kosmajskim kafanama, kao i kafanama i salašima na Paliću i okolini.

- Karen Šahnazarov, direktor Mosfilma, lud je za našim kajmakom, toliko da je čak i palačinke umesto sa džemom tražio s njim. Nije vredelo o tome s njim polemisati. A Alberto Barbera, dugogodišnji direktor Venecijanskog filmskog festivala i direktor Kinoteke u Torinu, naseckao bi sve što mu se sviđa u tanjir, seo negde sa strane i uživao u kosmajskim pejzažima. Pitao bi me da li ja to gledam svakog dana i rekao: “Da umreš od lepote”. Slavnoj švedskoj glumici Liv Ulman nikako nismo mogli da objasnimo kako svetu ne možemo da prodamo mesto gde ti je pod nogama prava trava, gde lišće pada u tanjire i gde se jede prava, a ne plastična hrana. I gosti na Paliću, kao što su Ken Rasel, Ken Louč i Brajan Kors, bili su potpuno oduševljeni našom hranom. Ali, mora se imati mere i treba im pojasniti šta ta hrana zapravo znači. Drago mi je kad strance mogu da odvedem na mesta koja, siguran sam, nisu očekivali, u kafane s kariranim stolnjacima gde je svaki zalogaj užitak.

Kaže da nema omiljeno jelo, sve zavisi od trenutka i inspiracije.

- Što bi rekao naš narod, zavisi od toga na šta u tom momentu namestim usta. Meso svakako, samo ne belo, njega sam se, zbog bolesti, najeo za naredna dva života. I ne pire krompir, i on mi se smučio. Družio sam se s princom Tomislavom i moram priznati da je on bio mnogo veći hedonista od mene. Došao bi u moju kancelariju s predlogom: “Ajde da te vodim na ručak”. Voleo sam te naše ručkove, a on bi svako jelo samo probao i uživao u svakom zalogaju, dok sam ja, razume se, jeo.

Sa žalom se seća “Sunca”, “Zore”, “Vidin kapije”, “Bleda”, “Šumatovca” i mnogih drugih kafana koje su nestale s gastronomske mape Beograda.

- Još pamtim ukus malog gulaša u lepinji koji se služio za doručak u “Grmeču”. Takvih, pravih kafana je nažalost sve manje, ali još ima mesta gde se gospodski jede kao nekad. Vesna i ja smo zašli u godine kad je veoma važno i kako se sprema hrana i kako sve to izgleda, koliko je ukusno. Nije kao što je bilo nekad, kad bih s posla zbrisao u “Sunce”, progutao na brzinu neko jelo, pa opet juriš na radne zadatke. Sad želim da uživam u svakom zalogaju i, naravno, gutljaju, vina pre svega. Volim kafane i restorane u kojima se osećam sigurno, koje dobro poznajem i tačno znam šta mogu da očekujem, gde mi jelovnik nije potreban. Uvek se setim anegdote kad je književnik Vlada Bulatović Vib posle drastičnog mršavljenja došao u “Šumatovac”. Konobar ga je pitao: “Šta ćemo”, a Vib je mrtav ozbiljan uzeo jelovnik i rekao: “Da počnemo od početka”. Morao je čovek da nadoknadi propušteno.