Slađana Tomašević: Ako hoćeš da budeš kompletna žena, kuvanje mora da te interesuje

Voditeljka ‘Beogradske hronike’ ozbiljan je hedonista, sebe predstavlja kao instant domaćicu koja i dalje više voli da jede nego da kuva, a priznaje kako ne može da odoli čokoladi, italijanskim pastama i maminim princes krofnama

Voditeljka “Beogradske hronike” Slađana Tomašević (44) nije sva svoja kad je gladna. Zato uvek u tašni nosi čokoladicu i jedini problem joj predstavlja kad se ona istopi zbog visoke temperature vazduha.

- Unervozim se kad mi padne šećer i kad sam mnogo gladna. Čim pojedem nešto, ponovo sam super - kaže Slađana, koja sebe opisuje kao instant domaćicu. - Nažalost, tako je. To znači da najčešće spremam ono što ne iziskuje previše vremena. Ozbiljne domaćice prave ozbiljan ručak, ja sam stalno u pokretu, ponekad nemam kad ni da smislim šta bih mogla da napravim.

Važno joj je da obrok može da se podgreje, jer se često dešava da ona i njen suprug Saša jedu odvojeno.

- Kad se naljuti na mene, on mi kaže da sam se odavno posvađala s varjačom, što nije tačno. Odgovorno tvrdim da umem i volim da kuvam, i nisam od onih koje to uopšte ne zanima i znaju samo da pristave kafu. Smatram da ako hoćeš da budeš kompletna žena, kuvanje mora da te interesuje. Moj najveći problem jeste što nemam vremena i što još nisam napravila kuhinju kakvu želim. Upravo renoviramo stan i nadam se da će mi se i ta želja uskoro ostvariti. A onda kad počnem da pripremam hranu, neće mi biti ravne. Šalu na stranu, živele naše mame koje uskoče kad god treba i sa ručkovima i sa zimnicom.

VEZA MUŠKARCA I KONJETINE

Ponekad je i suprug iznenadi večerom. Jednom joj je spremao konjsko meso iz paca, koje je doneo iz Slovenije.

- Mada je iz kuhinje kuljao dim i dva dana nismo mogli da izluftiramo kuću, bio je to jedan od ukusnijih obroka. Inače, Saša češće ide na pijacu, jer to voli, i tvrdi da uvek bolje izabere od mene. Kad je već tako, da mu ne smetam. Slažem se sa izrekom da ljubav do muškog srca vodi preko stomaka, ali isto to bismo mogli reći i za nas, žene. Imam braću i znam da muškarcima, iako pričaju da im to nije mnogo važno, i te kako prija kad im se ugađa s klopom. A kao vrhunski kompliment i dokaz svoje ljubavi smatraju kada partnerkama kažu da su nešto napravile bolje od njihove mame. Pritom, većina to izgovara s teškom mukom. Ali ta borba je, kad se sve sabere i oduzme, potpuno bespotrebna. Zato neka mame i dalje bolje kuvaju, a ovo što mi supruge radimo neka bude pristojno, i nema nikakvih problema.

Iako se po njenoj liniji to ne bi reklo, veliki je gurman.

- Predani sam hedonista i ne jedem da bih preživela, već zato što to volim. Jednostavno, navikla sam na odličnu hranu. A kad imaš majku koja je vrhunska domaćica i sjajno kuva sva tradicionalna jela, od supa i čorbi, preko sarmi i variva do pita, štrudli, krofni, a one princes, tvrdim, pravi najbolje u gradu, onda i ne može da bude drugačije.

Sama se još nije usudila da ih spremi jer je ubeđena da joj to ne bi pošlo za rukom.

- Postoji određeni momenat kad smeš da otvoriš rernu, da testo ne “padne”. U stvari, presudno je da uživaš dok to radiš, a ja, iskreno, više uživam dok jedem, nego dok pripremam hranu. Ipak, pošto mama nikad ne dozvoljava da naručimo kolače za slavu, iako smatram da je njihovo pravljenje dupli posao, zavrnem rukave i pomognem joj. I tu se odlično snalazim. Međutim, nisam majstor za torte. Budu one i ukusne i lepe na oko, ali uvek mislim da sam mogla i bolje.

ODOKATIVNA TEHNIKA

Kako joj je majka mnogo radila, često je sa sestrom ostajala sama kod kuće. Rano je počela i da se snalazi u kuhinji.

- Ne mogu da se setim šta sam tačno prvo spremala, ali pamtim da je to bilo u osmom razredu osnovne škole. I bilo je jestivo. Verovatno se radilo o piletini i krompirićima. I čini mi se da sam tada imala više vremena za kuvanje nego danas.

Sada je majstor za lazanje i palačinke.

- Lazanje spremam vikendom ili uveče jer je potrebno dosta da se naprave. Budući da volim i ostala jela italijanske kuhinje, ona su nam često na meniju, a sosove za špagete smišljam i sama, u hodu. Nekad sam se čudila mami kad mi je davala recept i govorila da stavim malo ovoga ili onoga, a sada neretko i ja koristim tu odokativnu metodu. Čini mi se da je caka u osećaju kad treba dodati malo više pavlake ili senfa. A što se palačinki tiče, sećam se da sam se prilično navežbala dok nisam naučila da ih okrećem u vazduhu.

U toj “pripravničkoj” fazi nijedna palačinka nije završila na plafonu ili na podu, ali mnoge je bacila.

- Raspadale su se, nisu bile lepe, a ja sam se baš bila zainatila da ispečem savršene. Sada sam maestro za njih.

Važno joj je kako je hrana servirana. Takođe, ne voli da jede sama.

- Dekoracija stola je pola posla, ako to dobro rešiš, niko neće primetiti da si nešto zabrljao s hranom. Meni je bitno i da ne budem sama za stolom, čak i na poslu imam ritual pa u restoran na televiziji idem sa nekim. Obično se dogovaramo šta ćemo kog dana da jedemo. U društvu je sve slađe.

Ponekad po desetak dana vodi računa o ishrani.

- Iako nije pohvalno, istina je da me to “zdravo” drži malo više od nedelje, a onda pomislim jedan je život, hoću da uživam u tim sitnim stvarima, pa kud puklo da puklo, i odustanem. Inače, svakog dana bih mogla da jedem ribu, salatu, sir i obavezno slatkiš, njim uvek završim ručak. Doručak obično pravim uveče, najčešće ovsenu kašu u koju dodam voće, čija seme, orašaste plodove. Glavni problem mi je ručak, tada sam uglavnom u pokretu ili u studiju, tako da mi se za večeru na tanjiru nađu meso, paste, lazanje, sve ono što ne bi trebalo.

NIJE SVE ZA SLADOLED

Kada putuje, rado proba lokalne specijalitete. Nekad se oduševi, a bilo je i situacija kad se baš razočarala.

- Iako volim italijansku kuhinju, tvrdim da se u Srbiji najbolje jede, naša domaća hrana je odlična. A ima kod nas i divnih restorana u kojima mogu da se naruče verne “kopije” internacionalnih jela. U inostranstvu uvek biram autentičnu kuhinju. Kad sam nedavno boravila u Dubaiju, doneli su mi nešto što me je podsetilo na našu šećernu penu, i prijatno sam se iznenadila. Bila je to neka “čupava” poslastica sa fenomenalnim sladoledom unutra i jagodom na vrhu. Verovatno spadam u red retkih koji kažu da im tartufi smetaju, i beli i crni. Pre dve godine smo Saša i ja bili u Istri i naši domaćini, želeći da nas fasciniraju, doneli su nam sladoled sa njima. To je za mene bio kraj, nikad više ih nisam naručila, čak sam rekla da su mi pokvarili ljubav prema sladoledu. U Americi sam jela njihova rebarca u slatkom sosu i svidela su mi se, međutim, nisam bila oduševljena nevenom u supi i cvećem u tanjiru. Videla sam i da služe zlatne listiće - u čaši i na tanjiru, ali ja taj plemeniti metal nekako najviše volim na prstu.