Tihomir Stanić: Kako sam zbog ljubavi prema jednoj Belgijanki promenio gastronomske navike

Otkad se razveo s alkoholom pre 20 godina, popularni glumac je promenio navike u ishrani: danas sve sprema na pari bez dodavanja ulja i začina, ali da bi dostigao status apostola zdravog načina života, mora da se odrekne slatkiša, što mu nikako ne polazi za rukom

Glumac Tihomir Stanić (57) priznaje da ume sve da skuva i da je prilično vešt za šporetom. Ali poslednjih dvadeset godina, otkako je alkoholu rekao zbogom, potpuno je promenio način ishrane, ona je sad mnogo laganija i zdravija.

- Piće traži jača, gurmanska jela. Jednom mi je čak i pozlilo, postio sam punih četrdeset dana, a pio sam. Jedva sam preživeo - kaže Tika, kako kolege i prijatelji zovu vrsnog umetnika. - A sada, pošto više ne kozumiram alkohol, trudim se da se hranim što zdravije: jedem namirnice spremljene na pari, bez ulja, i bezglutenski hleb. I osećam se odlično. Uz takvu ishranu bez ikakvih napora mogu da izdržim celodnevna snimanja i uveče predstavu, jer nisam trom i usporen, kao posle obilnog i masnog gurmanskog obroka. Jedino i dalje imam problem sa slatkišima, odnosno, noću u polusnu mesečarim po kući tragajući za nekom poslasticom. Te nezgodne navike još nisam uspeo da se rešim, to mi je valjda ostalo iz vremena dok sam pio. Najgore od svega je što uopšte nisam ni svestan, bauljam kao mesečar, pa sam ukućane zamolio da dobro sakriju čokoladice kako ne bih mogao da ih pronađem.

ZLATNA KOKA NA STOLU

Glumcu je oduvek bio važniji ukus nego izgled hrane.

- Još kao dete najviše sam voleo kukuruzni hleb, zapravo pogaču, koju je pravila moja majka. Iz tog perioda pamtim i dimljeno svinjsko meso, ili na ražnju, kao i pečenu kokošku, pošto je na selu bilo najjednostavnije nju zaklati. Bila nam je to svakodnevna hrana, samo ponekad smo odlazili u grad na ćevape, koji su mi tada delovali kao vrhunski specijalitet.

Gastronomske navike promenio je kad se kao mladić oženio Belgijankom.

- Kod njene porodice boravio sam neko vreme, a ona potiče iz primorskog mesta, pa sam tek tada otkrio plodove mora. A pošto Belgijanci svoja jela najčešće “miksuju” sa delikatesima francuske kuhinje, bio sam u prilici da probam razne zanimljive ukuse. Sećam se, bilo je to početkom osamdesetih, kad sam tamo jeo dinju i pršut, što mi je bilo potpuno nespojivo, ali mi se svidelo. Tada sam zapravo počeo da mešam razne ukuse. Obožavao sam i belgijska i flamanska jela, uživao u mušulama, koje se spremaju samo u mesecima koji imaju slovo r, jer u drugima nisu tako slasne. Pripadam onom soju ljudi koji baš ume da merači u hrani, a i pristalica sam one izreke da ili treba raditi ono što voliš, ili zavoleti ono što radiš. Međutim, veoma mi je važno da unapred znam šta ću jesti, pošto se onda radujem onome što me čeka. Jedino nikad neću okusiti škembiće, ne prija mi čak ni njihov miris. Sve ostale svinjske prerađevine, poput pihtija, krvavica ili čvaraka, rado konzumiram.

Odrastanje u Bosni omogućilo mu je da se rano upozna s nesvakidašnjom mešavinom srpske, evropske i orijentalne kuhinje.

- Maminim pitama s ručno razvijanim korama i dalje je nemoguće odoleti. Baka je pravila uštipke od kukuruznog brašna, sira i kajmaka, pa bi ih pekla na “smederevcu”. Njihov ukus nikad neću zaboraviti, baš kao ni onaj domaćih kobasica koje sam probao kao klinac. Morao sam da pešačim do škole pet kilometara, bila je ciča zima i na pola puta sam se toliko smrzao da sam zakucao kod nepoznatih ljudi da se malo ugrejem. Pustili su me u kuću i nahranili me ručno pravljenim kobasicama. Mislim da je to nešto najlepše što sam ikada jeo. Taj njihov gest me je zaista dirnuo.

TROJICA TIKA

Često odlazi da igra predstave za naše ljude u dijaspori, pa ga organizatori redovno vode na srpske specijalitete.

- Da li su naši ljudi koji žive daleko od Srbije toga željni, pa misle da smo i mi, ne znam, ali redovno na gostovanjima u Australiji, Kanadi ili Americi idemo na ćevape, gibanicu, prasetinu, sarme. Ipak, uspevam ponekad da probam i neke lokalne gurmanluke. Tako sam jednom u njujorškom Harlemu jeo odlična svinjska rebra, dok sam u Meksiku probao izvrsne stekove. Ranije sam u kuvanju koristio dosta jake začine, ali otkako sam pre četiri-pet godina potpuno prešao na zdrav način pripreme hrane, u sopstvenim sokovima, bez imalo ulja, skoro da mi ni ne trebaju. Najlepše je povrće, tu tek čovek otkrije pravi ukus, autentičan, deluje kao da je tek ubrano iz bašte, a zadržava sve nutritivne vrednosti. Kad upoznaš sve blagodeti ovakvog načina pravljenja obroka, shvatiš koliko je zapravo kuvanje jednostavno. A najbolje od svega je što sad radim za trojicu, i imam dovoljno snage i energije da sve završim. I pri tome sam raspoložen i srećan, jer te, shvatio sam, teška hrana baca u depresiju i tera na spavanje.

Kad su u pitanju poslastice, nije probirač, smaže sve na šta naiđe. Omiljen mu je kolač koji njegova supruga Jelena pravi s čokoladom, lešnicima i kondenzovanim mlekom, toliko da uopšte nema meru, pa je odskora počeo da moli ukućane da ga sakrivaju. Voli i voće, i to naročito domaće, sezonsko.

- Ne postoji ništa lepše od ukusa voća tek ubranog s grane. Uvek sam najviše voleo zelene jabuke, koje zru za Petrovdan, kao i šumske jagode. Njihov ukus je neprevaziđen. Od egzotičnih voćki još nisam pronašao onu koja bi na mene ostavila upečatljiv utisak, ništa ne može da se meri s našim domaćim šumskim jagodama, jabukama petrovačama ili šljivama dženarikama.