Vanja Nenadić: Klasična književnost je kao grašak - treba da imate određene godine da biste znali u njoj da uživate

Iako je u rodnom Somboru odrasla na jelima iz lektire vojvođanske kuhinje, glumica koja je zablistala u filmu ‘Biser Bojane’ prelaskom u Beograd preorijentisala se na ribu i paste koje sama sprema poštujući dva pravila: ne pridržavati se striktno recepture i koristiti mnogo začina

Zgodna glumica koja tumači glavnu žensku ulogu u primorskom akcionom filmu “Biser Bojane” Vanja Nenadić (25) veliko zadovoljstvo pronalazi u kuvanju. Iako nikad nije maštala o tome da bude šef kuhinje poput Džejmija Olivera ili Najdžele Loson, odlično se snalazi u pripremi ukusnih obroka. A za sve to je zaslužna njena mama, koja ju je od malih nogu učila kulinarskim veštinama.

- Kako joj spremanje hrane nije bilo preterano inspirativno, mama Jelica je nagovarala mene i mlađu sestru Lanu da kuvamo, verujući da ćemo je uskoro odmeniti za šporetom - kaže Vanja i nastavlja: - To se nije desilo jer nam je to tad bilo jako dosadno, ali smo već sa šest-sedam godina znale da oljuštimo krompir i napravimo sendviče, kao i koji sastojci su nam potrebni za čorbu. Ljubav prema kulinarstvu javila mi se kasnije, kad sam se odvojila od roditelja i otišla u Novi Sad da studiram književnost. Tamo sam bila godinu, dok nisam upisala Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Tada sam, htela - ne htela, morala ozbiljnije da se posvetim kuvanju. Eksperimentisanje s različitim ukusima i začinima bilo mi je veoma zanimljivo. Tada sam otkrila da mi spemanje hrane za druge pričinjava veliko zadovoljstvo.

MIRIS LJUBIČICA

Iako je u rodnom Somboru odrasla na delicijama vojvođanske kuhinje, ne ume da pravi “teška” i masna tradicionalna jela jer za njihovu pripremu mora pažljivo da se poštuje receptura, dok je ona sklona improvizaciji, kuvanju po osećaju i inspiraciji.

- Više od svega volim da se igram za šporetom, pa mi nije privlačno da pravim punjene paprike, gulaše, rezance s makom i sve ono što pominje Đorđe Balašević u pesmi “Al’ se nekad dobro jelo”. Zanimljivija su mi popularna jela za koja ideje mogu da pronađem na kanalima o kuvanju ili internetu. Ne vidim ništa inspirativno u tome kad moram da do poslednjeg detalja ispratim recept. I nisam ljubitelj hrane koja se sprema sa mašću i zaprškom. Volim lagane obroke: paste, piletinu na sto i jedan način ili nešto zapečeno u rerni. Trudim se da kuvanje ne traje dugo. Ako bih morala da izdvojim neko vojvođansko jelo koje baš volim, onda bi to bio riblji paprikaš u nekom od divnih restorana na Dunavu.

U Sombor često odlazi zbog posla jer u lokalnom pozorištu glumi u tri predstave - “Maestru”, “Mnogo vike ni oko čega” i “Princezi i dijamantu”. Trenutno tamo sprema i komad “Plava ptica” pa je iz tog razloga čest gost na porodičnim ručkovima kod roditelja.

- Retko se dešava da se cela porodica okupi, a kad se to desi, to su mi omiljeni momenti na svetu. Inače ne mogu da se setim nekih konkretnih ukusa i aroma koji me vezuju za porodične ručkove i detinjstvo, ali znam da me u prošlost uvek vrati miris ljubičica. Kad sam bila mala, živeli smo preko puta hipodroma u Somboru, gde je bila jedna šumica. Sa drugarima iz komšiluka odlazila sam tamo da berem ljubičice. Njihov miris me odmah podseti na taj period kad smo imali pet-šest godina.

Kako retko boravi u stanu, ne gaji biljke. Pokušala je, ali one bi joj se, kao po pravilu, uvek osušile, osim začinskih, koje joj uspevaju na terasi.

- Glavni deo moje kulinarske veštine zasniva se na začinima. Volim da ih koristim, čuvam, skladištim i kupujem, sa putovanja ih često donosim umesto suvenira. Na svojoj ne tako velikoj terasi u Beogradu imam nekoliko saksija sa začinskim biljkama koje mi je donela mama. Uspešno su se održali peršun, vlašac, majčina dušica, moj omiljeni začin u poslednje vreme, bosiljak, mirođija, ruzmarin. Probala sam da zasadim rukolu, nije preživela. Videćemo kakve ću sreće biti s avokadom, želja mi je i njega da uzgajam. To voće mi je ranije bilo bezukusno, a danas ga često konzumiram. Zanimljivo je da ljubav prema nekim jelima dolazi s godinama. Tako sam zavolela grašak i boraniju, a kao dete ih nisam podnosila.

STUDENTSKE GASTRO GOZBE

Dok je bila student, nije dolazilo u obzir da joj mama šalje hranu. Kao najbolja kuvarica na klasi Gordane Marić, kod koje je diplomirala u septembru prošle godine, često je okupljala društvo u svom stanu na malim gastronomskim gozbama. A i na predavanja je donosila pitu.

- Još dok sam studirala u Novom Sadu, dogovorila sam se sa mamom da mi ne šalje torbe s hranom jer ne volim ništa da podgrevam. Osim njenih sarmi, naravno, koje su najbolje trećeg dana. Izbegavam i “junk food”, pa sam bila prinuđena da pripremam obroke da ne bih ostala gladna. Jednom dnevno sam jela u menzi, ali sam uvek imala i nešto kod kuće ako neko svrati. Bilo nas je jedanaestoro na klasi i po ceo dan smo bili zajedno. Imali smo i one lude momente kad nam se završe predavanja u sedam uveče a mi moramo da se spremimo za neko predavanje ujutru, pa u obližnjem marketu nakupujemo salame, paštete i hleb i učimo do kasno u noć. Nismo se baš zdravo hranili, ali ja sam se ponekad entuzijastično budila u devet ujutru da savijem pitu krompirušu i onda im je donesem vruću na fakultet. Za nju sam majstor.

I danas najbolje jede u društvu. Dok je snimala film na Adi Bojani, osim vožnje kajtom i crnogorskog akcenta, uspešno je savladala i poznavanje ribe. Učila je od najboljih, od Andrije Miloševića i Mime Karadžića, s kojima se uvek ludo zabavlja.

- Združili smo se na snimanju “Bisera Bojane”, a onda samo nastavili super da se provodimo na premijerama i promocijama širom Srbije. Nakon poslovnih obaveza najčešće odlazimo u kafane, na mesta gde može da se priča ali i jede i pije uz muziku. Ponekad i popijem malo više, ali nikad ne razbijam čaše, to mi je prostački običaj. Volim kvalitetnu rakiju, najčešće dunju.

Na glumičinom tanjiru će se uvek pre naći povrće nego meso. Jagnjetinu ne konzumira nikad, svinjetinu retko, ali zato obožava ribu.

- Zahvaljujući Mimi Karadžiću, vrsnom poznavaocu ribe, jeli smo u dobrim restoranima. Obično smo svraćali u “Kod Peše” i “Kod Ćićka”. Tamo mi se najviše dopala riba guštak, za koju sam tad prvi put čula u životu. Slična je oradi i definitivno je sada moja omiljena. U Somboru nismo često imali ribu na trpezi, a ja sam je, u cilju usvajanja zdravih navika u ishrani, uvrstila jednom nedeljno u svoj jelovnik.

Da li zbog Mime i cele ekipe koja je zaista uživala na Adi Bojani, Vanja se nakon snimanja filma ugojila pet kilograma. Nikad nije vodila računa o tome šta jede, ali “od ponedeljka” počinje da broji kalorije.

- Treba da smislim način kako da se vratim na staru kilažu. Na fakultetu sam se hranila i neredovno i kalorično, ali sam zahvaljujući napornim vežbama bila vitka. Danas mnogo radim i ne stižem da treniram, jedem kad stignem, i moraću, izgleda, više da povedem računa o obrocima.

TATINI SAVETI

Premda retko doručkuje, uvek popije sok od ceđenog voća.

- Spavam do poslednjeg trenutka, a onda ustanem, spremim se za pet minuta i samo izletim iz kuće. Ponekad ne jedem po ceo dan, zbog čega je moj tata Branko nesrećan. Stalno sestru i mene opominje kako je zdrava ishrana osnova dobrog zdravlja i insistira na tome da uzimamo voće, a zaboravimo na slatkiše. Konstantno nas upozorava na četiri bele smrti i podseća da treba da konzumiramo orašaste plodove. Slatkiše ne mogu da prestanem da jedem, ali se tešim time da kuvam zdravo i da se trudim, iako ne doručkujem, da popijem ujutro ceđeni sok. Odnedavno imam blender pa dan započinjem tako što izblendam dve pomorandže, limun, malo meda i đumbira.

Dok gleda film ili čita, uvek nešto gricka, a kad kuva, obavezno to čini uz muziku.

- Ukoliko mi se nešto krčka u tepsiji, što je retko jer uglavnom sve brzo spremam, onda obavezno radim nešto: čitam, gledam televiziju ili slušam muziku. Od onih sam koji vole sve žanrove, od tamburaša, preko elektronske muzike do džeza, ali kad sam u kuhinji, tad pustim nešto lagano. Kad je čitanje u pitanju, u poslednje dve godine se vraćam klasicima, uglavnom lektiri koju sam preskakala u srednjoj školi. To vam je kao ono za grašak - treba da imate određene godine da biste znali da uživate u nekim delima. Čitam svašta, ali uglavnom leti, kad imam najviše vremena. Nisam poput svoje mame koja može jednu knjigu da čita dva meseca sa prekidima - ja ili je završim odmah, ili je ne uzimam u ruke dok nisam sigurna da ću moći potpuno da joj se posvetim.