Nataša Ninković: Dižem glas protiv gluposti i prostakluka

Bez obzira na to da li se radi o pozorištu, filmu ili televiziji, uloge Nataše Ninković se ne zaboravljaju. Rola u Pavićevom "Porodičnom blagu", pozorišni debi u Šekspirovoj "Ukroćenoj goropadi" doneli su joj aplauze i publike i kritike, a uz film "Spasitelj" Predraga Gage Antonijevića i Holivud je video njen kvalitet.

Danas je Nataša Ninković - Natalija, emotivno skrhana majka koja pokušava da se izbori s gubitkom kćeri u seriji "Ubice mog oca" na RTS. Režiju serije potpisuje upravo Antonijević, s kojim je Ninkovićeva poslednji put sarađivala pre 18 godina.

- Rad s Gagom za mene je očigledno plodonosan. Dobro se razumemo, upotpunjujemo, volim kako on radi i piše, kako sagledava stvari, tako da se unapred radujem ponovnoj saradnji - govori na početku intervjua za "TV novosti" Nataša Ninković.

- Uloga Natalije je bila zahtevna, ali i vrlo izazovna, dosta smo pričali, i mislim da smo oboje zadovoljni.

Na konferenciji u RTS, povodom predstavljanja serije "Ubice mog oca", rekli ste da je stiglo vreme da glumite i nečiju majku. Da li vam takve uloge prijaju?

Ne bih baš volela da igram stereotip majke. Pored toga što je majka, taj lik mora da bude i štošta još da bi mi bio interesantan. Ali prijaju mi uloge žena mojih godina, pa i starijih, onih koje imaju zrelost, punoću, biografiju, kakva god ona bila, samo da iza njih stoji život.

Često glumite sa kolegama sa klase - Vojinom Ćetkovićem, Nebojšom Glogovcem, Sergejem Trifunovićem. Kakav je osećaj danas, posle toliko godina poznanstva s njima, kada igrate zajedno?

- Ne igramo zajedno toliko često koliko bih volela. Divno je raditi sa "klasićima", mada nekad ume da bude i nezgodno, jer se toliko dobro znamo, pa smo kao rendgeni jedni prema drugima - kroz osmeh kaže Nataša.

Serija koju nedeljom gledamo na Prvom programu RTS “zakucava” gledaoce ispred ekrana i rejting joj je visok. Kako to objašnjavate?

- U pitanju je potpuno novi žanr kod nas, fenomenalno napisan tekst. Prvi put je najvažnija priča, ona ima sve elemente dobrog trilera, gde su bitna glumačka ostvarenje i dostignuća, ali nisu najbitnija. U moru melodrama, što novih, što repriziranih, mislim da je RTS sa ovom serijom dobio novu publiku koja je, sudeći prema rejtingu, željna promene.

Da li je to znak da je stiglo vreme kada naše televizije vraćaju ugled?

- Ne bih rekla da je do sada baš sve bilo lošeg kvaliteta. Zaista nije, bilo je i dobrih stvari, ali ta pretenzija da se podilazi publici (i to kojoj) i da im se plasiraju plitke imitacije, emocije, u vremenu kada je TV u svetu otišla ispred filma, u svakom smislu, vizuelnom, narativnom, mislim da bi trebalo da prestane. Ne smemo da potcenjujemo mlade ljude koji su brzomisleći i već imaju visoko postavljene standarde.

Na osnovu čega birate uloge - televizijske, pozorišne, filmske?

- Na osnovu dobrog teksta, reditelja, ekipe. Ali i, naravno, svoje mentalne spremnosti za nov proces.

Gledali smo vas u komedijama, dramama, trilerima, tragikomedijama, a u kom žanru mi danas živimo?

- Radi se o tragikomičnoj farsi, sa čestim hororima svakog jutra na naslovnim stranama naših divnih, edukativnih novina (čitaj tabloida). Moramo biti svesni da se u svetu dešavaju nasilja, poplave, požari, ubistva, pa mediji "bombarduju" narod svakog jutra, čim otvori oči, skrećući mu pažnju, ne bi li se ljudi osetili srećnim što su uopšte živi i nisu osvanuli na nekoj naslovnici.

Zbog čega menjate kanal na televizoru?

- Zbog vrlo česte prostote u komunikaciji, bilo da je reč o skupštini ili u raznim emisijama - kako bi oni rekli - zabavnog karaktera. Samo, ja ne vidim kome je to zabava. Menjam kanal i zbog rijalitija ili selebritija.

Protiv čega biste uvek digli glas?

- Protiv gluposti i prostakluka.

Kada bi se prebrojavale vaše nagrade, bilo bi tesno između onih za TV, film i pozorište. Koliko vam one znače? Da li su na neki način obavezujuće?

- Znače, naravno, nekad dođu u pravo vreme i za pravu ulogu, a nekad ne. Ali zaista, nisu najmerodavnije. Na to utiču razne okolnosti, ukusi onih koji selektuju, a zatim i onih koji žiriraju.

Sa kojom od uloga iz vaše bogate karijere imate najviše sličnosti?

- Sa svim, ali i ni s jednom. U svim tim ulogama ima mene, ali nijanse su potpuno različite, kao i porivi. Ipak, Suzana iz "Figarove ženidbe i razvoda" je reagovala najsličnije meni. Eto, to je jedna divna predstava u režiji Slobodana Unkovskog, koja nije otišla ni na jedan festival.

Publika često ima utisak da uvek radite na nečemu novom i da imate mnogo obaveza. Kako izgleda vaš običan dan?

- Nije to baš uvek tako. Trenutno se odmaram i tako će biti do marta, sigurno, a tada imam jedno uskakanje u pozorišnu predstavu. Nakon toga opet pauza do leta... ili ja barem tako mislim. Sada sam posvećena privatnom životu, igram predstave po repertoaru i radim sve što radi prosečna žena koja ima dva sina, muža, psa, obaveze u kući.

Sada ste na turneji sa filmom "Stado". Kakve su reakcije gledalaca?

- Veličanstvene. Reaguju na svaku našu misao, smeju se, plaču. U celom regionu su reakcije iste i to mi se dopada.

"Klopka" je bila vaš producentski prvenac. Da li biste ponovo zaigrali takvu ulogu ili ćete, možda, kao Nikola Kojo, na sebe da preuzmete i režiju?

- Uvek bih sebi poželela ulogu poput one u "Klopci". Mislim da reditelj ne bih bila nikada, jer nemam tu potrebu.

U današnje vreme senzacionalizma vi ste se publici uvek predstavljali radom i uspesima. Da li je predan i vredan rad ono što se zaista, i pored vremena u kojem živimo, ipak ceni i poštuje?

- Moraš biti predan i vredan prvenstveno zbog sebe, da daješ maksimum, da radiš na sebi. To dugo može ostati neprimećeno, ali i tada možete da stanete iza sebe i da tražite promene, da zahtevate, da dignete glas. To je jedini ispravan put za mene, sve drugo je kratkog daha. To se odnosi na ljude koji imaju moralnu vertikalu, naravno, i ne prodaju dušu đavolu. Za one druge važe druga pravila, ali samo oni znaju kako im je.