Nebojša Glogovac: Hamletove dileme su iste kakve su bile pre 400 godina

Hamlet u srcu drame nosi problem nepravde i prevare. U slučaju Nebojše Glogovca koji će na sceni matičnog Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu tumačiti naslovni lik „Hamleta”, Šekspirovog najmisaonijeg komada, u režiji Aleksandra Popovskog, danski kraljević sada nije 17-godišnji mladić, već zreo čovek, odnosno junak koji se s vremena na vreme pojavljuje dolazeći ispod zemlje. On nije umro već povremeno dolazi da nas podseti na to da se laž, prevara, zlo... vraćaju kao bumerang.

Šekspirove junake tumače i Jasna Đuričić, Nikola Rakočević, Vlasta Velisavljević, Goran Šušljik, Jovana Stojiljković, Bojan Dimitrijević, Boris Milivojević i Miloš Samolov. Premijera je u subotu 17. septembra u 20 sati na sceni „Ljuba Tadić” JDP-a.

Lepota „Hamleta” je u njegovoj slojevitosti i tolikim mogućnostima za tumačenje. Ko je vaš Hamlet? Koliko je delikatno proniknuti u njegov karakter, psihologiju?

U rediteljskoj koncepciji Aleksandra Popovskog Hamlet je neko ko se vraća, ustaje iz groba i ponovo mora da živi tu svoju muku što je neki simbol svih naših života. Toga što svi mi živimo, problema koji su živeli naši stari, njihovi preci… Mitološko ljudsko prokletstvo, žudnja za istinom, lepotom i pravdom su ideali do kojih nikako ne možemo da stignemo, iako smo tehnološki naizgled napredovali, ali nikako da dosegnemo do suštinskih vrednosti. Naprotiv, sve smo dalje od njih. Hamlet nije toliko tajanstven. On je umetnik po opredeljenju, njegovo oružje je lepota. On veruje u moć glume, scene. Veruje da je moguće scenskim prikazom probuditi savest u nekome ko je zločinac i da je moguće da se pred nekom scenom taj neko pokaje i javno kaže svoja nedela i doživi katarzu. I mi koji se bavimo ovim poslom verujemo u to, ali nas vreme surovo opovrgava. Poništava ta naša uverenja, ali ako ostanemo bez njih ne možemo se više baviti ovim poslom i gubimo apsolutno bilo kakav predznak misije pred ovim čime se bavimo.

Vaš Hamlet kao superheroj dolazi da vrati vreme koje je izašlo iz zgloba. Ko su Hamleti naših dana? Koje su savremene dileme danskog kraljevića?

Hamletove dileme su iste kakve su bile pre 400 godina. U tome i jeste problem što u nama postoji nešto što nam ne dozvoljava da rešimo probleme koji su opisani još u mitologijama i na kojima se zasniva svaka kvalitetna književnost: nerešivosti tih ljudskih problema i tom pripadanju stadu, volji moćnika koji se igraju sa pojedincima. U toj igri novca, velikih vladara mi se svodimo na kamatu, broj, novac koji bi trebalo da vratimo banci, vojsku koja treba da ratuje za tu državu, ili već neke slične pojmove, a ono što običan čovek želi je jako daleko od njega i sve je dalje na žalost. Koliko ima Hamleta danas ne znam. Ima ih, izvesno je da ih ima i mislim da je to intimna žudnja svakoga od nas dok ne prodamo dušu đavolu i dok ne pristanemo na kompletnu igru oko nas.

U predstavi „Kako vam drago” u režiji Slobodana Unkovskog tumačili ste na matičnoj sceni JDP-a i Šekspirovog Žaka, melanholičnog čoveka po kojem je kasnije ovaj engleski dramski autor i napravio lik Hamleta. Koja linija ih spaja, odnosno razdvaja? Po čemu su osobeni?

Svakoj ulozi pristupam na novi način, Žaka sam radio pre nekoliko godina i gledam ga kao zasebnu celinu. Nepravda sveta kod Žaka izaziva melanholiju, a kod Hamleta budi otpor. Opet su u pitanju nepravda, laž, prevara što kod Hamleta budi želju da se osveti, da ispravi nepravdu i da narod oko njega zna šta se zaista desilo. Iznad svega – da svoju majku vrati na pravi put. Njegov konačni cilj jeste da se majka pokaje i vrati u simboličnom i konkretnom smislu.

O Hamletovom ponašanju postoje različite analize, teorije. Hamlet ima sukob sa samim sobom: biti il' ne biti? Živeti ili umreti? Ubiti ili oprostiti. Gluma traži čeprkanje po sebi i drugima. Šta je vaše „biti il' ne biti” budući da ste dve godine izučavali tajne ljudske psihe na Filozofskom fakultetu?

To nije sukob sa samim sobom, to je sukob sa svetom i načinom kako ga živeti kada sve to što vidimo oko nas i sve što je tako očigledno danas: prevare vlasti, sva lažna obećanja u smislu biće bolje naredne godine, sve to je neprestano oko nas i te prevare su postale vrlo očigledne u današnjim komunikacijama zahvaljujući intelektu i globalizaciji. Sa druge strane se ništa ne menja, običan čovek je i dalje rob i dalje vuče taj kamen gradeći piramide. Opet za nekog Ramzesa, odnosno vladara on gine i znoji se pod žarkim suncem vukući to ogromno kamenje. Bili il' ne biti, odnosno ne biti ili biti je pitanje svakog umnog čoveka koji ima malo hrabrosti da zaviri u svoju dušu i da vidi konstelaciju stvari oko sebe i ustrojstvo sveta.

Hamlet strada zbog borbe sa samim sobom, mržnje, izdaje, ljubomore… On je čovek koji nosi težinu sveta na svojim leđima. Imali smo priliku da gledamo različita scenska čitanja „Hamleta” do sada. Koje su vaše dileme pre izlaska pred beogradsku publiku?

Nemam dileme. Izlazimo pred publiku za sedam dana. Spremamo se za taj susret, ali uvek je važniji vek predstave od same premijere. Premijera je samo porođaj kojem prisustvuje mnogo ljudi, a kada to dete malo prohoda i još bolje stane na noge, posle nekih desetak igranja, tek tada postaje prava priča. Nije mi prvi put, raspoređujem svoje snage i koncentrišem se na taj dan.

Glumac koji je dva sata na sceni mora da bude konglomerat stilova i emocija. Koje vas emocije vode istražujući Hamleta?

Žudnja za istinom, žudnja za konačnim rešenjem.

Uporedo sa radom na predstavi „Hamlet” ubirate i nagrade za glavnu ulogu u filmu „Novi Ustav Republike Hrvatske” Rajka Grlića. Po čemu se lik Vjeka Kralja razlikuje, kako kažete, od svega što ste do sada radili?

Vjeko Kralj se apsolutno razlikuje od svega što sam do sada radio. Po svojim opredeljenjima, po svom ustrojstvu, problemima koje nosi, načinu kako ih rešava… To je sasvim druga priča od svega što sam do sada radio. Nisam nikada tumačio geja, profesora istorije koji se noću oblači u ženu.

Kako se branite od svojih scenskih junaka? Gde nalazite odušak u pauzi između proba, predstava, snimanja filmova…?

Odušak nalazim u druženju sa prijateljima, sa svojom dragom, sa svojom decom. U vožnji motorom i nekim stvarima koje su potpuno različite od svega ovoga, a opet sve je to utkano u ovo što radim. Na neki način sam zahvalan ovom svom poslu, jer mnogo toga mogu da saznam kroz njega, mnogo puta sam dušu nahranio samo čitajući ta dela, a onda i igrajući ih uspeo sam da proživim i neke tuđe sudbine. Da bolje shvatim druge ljude. Gluma je škola duše.