Nebojša Glogovac: Uvek možemo da gajimo prave vrednosti, onoliko koliko to duši treba

Veliku slavu donela mu je uloga mladog ranjenika iz Moslavine, Bogdana Bilogorca, u filmu "Ubistvo s predumišljajem". Posle toga role su se samo nizale, a Nebojša Glogovac je kroz različite karaktere pokazao svu raskoš svog talenta kako na filmskoj, tako i na pozorišnoj sceni. Jedan je od retkih koji samo izrazom lica ume da prenese svaku emociju, kao da mu za glumu nisu potrebne ni reči, ni pokret. Neverbalna komunikacija je, ističe, često mnogo interesantnija i iskrenija od onoga šta radimo rečima - reči mogu da lažu, varljive su, mogu da nas prevare u raznim izdanjima i kombinacijama.

Nebojšu Glogovca trenutno gledamo u veoma popularnoj seriji "Ubice mog oca", koja je privukla veliku pažnju TV publike.

- Ja sam bio svega desetak dana na snimanju, relativno malo u odnosu na ostale kolege, tako da nisam imao uvid u kompletan rad. Ali video sam da je to nešto novo u odnosu na ono kako se ranije radilo kod nas. To je taj američki način snimanja, sa više kamera. Drugačiji je način kadriranja, pripovedanja priče, pravljenja dramskih situacija, i sve to je donelo veliki pomak i uspeh. Sada je serija stvarno hit i gomila ljudi koju srećem pita me ko je ubica, svi su u priči i pokušavaju da reše misteriju.

Šta je u njoj toliko intrigantno publici, zbog čega je najviše privukla njihovu pažnju?

- Pre svega scenario koji je dovoljno zamršen, ima dosta tih nekih rukavaca u koje odlazi priča, a koji publiku odvlače od rešenja enigme. Tako, radnja postaje sve komplikovanija, ne možemo da nanjušimo trag. Sve je kompleksno, priča ima dosta nivoa koji mogu da se prate i koji je čine zanimljivijom. Tu je, naravno, bitna i gluma. Eto, sve to je recept za uspešnu seriju.

NOVAC URUŠAVA VREDNOSTI

Kažete i da su vrednosti koje su neisplative i koje ne mogu novcem da se kupe sklonjene. Šta nas je dotle dovelo?

- Upravo taj diktat novca i ta jurnjava za parama u koju smo ubačeni. Prosto, u igri smo, kad si u bubnju ne možeš da se ponašaš kao da si van njega. Sistem utiče na tebe i vrti celu mašinu, a mi smo tu šrafčići koji su, ipak, nošeni tom strujom. Ali, svakako, možemo da iskočimo, da se setimo pravih vrednosti i gajimo ih onoliko koliko to duši treba.

U seriji igrate Jovana, uglednog građevinskog biznismena. Kako ste vi proživeli ovaj lik?

- Sada ga zatičemo u jednoj groznoj situaciji. Posle ubistva ćerke, jedan po jedan prijatelj ga izdaje, i on polako uviđa koliko je kvarna ekipa koja ga okružuje. Ali je on ozbiljan i inteligentan biznismen koji je borac i može da nađe izlaz iz mnogih situacija. Međutim, u ovoj tragičnoj, opseg njegovog delovanja je donekle sputan. U nekim regularnim okolonostima, on je jedan od retkih uspešnih biznismena koji pokušava poštenjem i korektnim vođenjem posla da napravi profit. Ali to ćemo možda tek videti u drugoj sezoni.

Da li otprilike već znate šta možemo da očekujemo u drugoj sezoni?

- Ja lično ne znam, samo postoje neke najave, s obzirom na gledanost i odličan rejting, da će se raditi drugi deo. Nemam ništa konkretno da vam kažem. Nisam ni dobio scenario, ne znam ni da li je napisan. To ćemo tek videti...

Zbog korupcije, kriminala, jednog zatvorenog sistema u kom se sve vrti ukrug, "Ubice..." nose i snažnu poruku... Da li je to priča i iz naše svakodnevice?

- Ne bih je nazvao pričom iz naše svakodnevice. Verovatno, postoji tu u krugovima koje ja ne poznajem dovoljno. U svetu biznismena i bogatih ljudi u Srbiji možda to zaista tako funkcioniše, nisam dovoljno upoznat sa tim. Zbog načina pripovedanja priče i slikanja to prosto miriše na nešto zapadnjačko. Tako da ona ima veze sa svakodnevicom i odnosima u tim poslovnim krugovima, ali postoji i neka nadogradnja koja je drugačija od onoga što mi ovde živimo.

Zašto vam je gluma i dalje intrigantna?

- Zbog sposobnosti da budeš neko drugi, da razumeš druge ljude i proživiš nešto od njihovog života, a kroz to nešto i sam naučiš. A ako je dovoljno dobro to što radiš i ljudi mogu nešto da nauče iz svega toga. Gluma ima ogromnu moć kada se radi na pravi način i pruža ogromno zadovoljstvo kada uspete u predstavi ili na filmu da prikažete tu istinu koja se stvara od mrtvog slova na papiru, pa do nekog izmišljenog života. Onda u igri osetite da taj lik postaje živo biće, nešto prokrvljeno, da radi, hoda, funkcioniše... I kada se sve odigra na sceni dobijete veliki aplauz koji vam dođe kao uzvraćena emocija, sve to liči na neku ljubavnu igru. Vrlo je uzbudljivo, osećate se prijatno i uvek se trudite da sve to ponovo doživite.