Predrag Ejdus: Imam pravo da se osećam kao Jugosloven

Prvak Drame Narodnog pozorišta Predrag Ejdus (69), formalno penzioner (neformalno rekorder) - daleko je od svake "mirovine". Ovih dana upisaće još jedan naslov u svoj repertoar, što znači da trenutno igra u sedamnaest različitih predstava - u matičnoj kući, pa Jugoslovenskom i Beogradskom dramskom, Madlenijanumu, kao i na nekim manjim scenama. Veliki umetnik obeležiće sledeće godine i veliki jubilej: četvrt veka kako briljira u ulozi Kir Janje u istoimenoj predstavi nacionalnog teatra. On je u intervjuu za "Novosti" govorio o starim šovinistima i ostarelim gastarbajterima, Fidelu Kastru, Josipu Brozu i zemlji koje više nema.

- Dolaze nove, a ostaju stare predstave. To je oko hiljadu i po stranica teksta - jednostavno objašnjava popularni glumac. - Nikada nisam izašao na scenu, bez obzira na to koliko dugo igram neki komad, a da se nisam posvetio obnovi uloge tog dana. Nisam od onih "fah idiota" koji mogu da tekst izrecituju u svakom momentu, za mene je to ponekad i višednevna priprema jer se prave i pauze između igranja. Mora da se odvrti film tokom dana, svako od nas ima nekih "belih mesta" na koje mora da obrati pažnju. Tim pre što u velikim pozorištima igramo sa suflerima, u malim bez njih.

Uskoro ćete u "Horu bečkih dečaka" u teatru "Kart blanš" zaigrati gastarbajtera koji se u poznim godinama odlučio da potraži hleb u inostranstvu?

- Mnogo je onih koji su u tranziciji ostali bez posla. Mladima je lakše, ali i stari koji imaju neke zanate i profesije sanjaju da odu negde gde mogu da zarade - kaže Ejdus. - Rade na "crno" i "polucrno", ne bi li izdržavali to malo familije. Kao i cela radnička klasa koje više i nema, žive u neorobovlasničkom sistemu. Pokušavaju da se prilagode, ali im teško ide. U stalnom su kontrastu sa bogatim Zapadom, načinom života i tamošnjom kulturom.

Naša gastarbajterska priča počela je šezdesetih godina, i dalje ne prestaje?

- U Beču je gotovo sto hiljada Srba i to različitog sveta. Obrazovani i neobrazovani, odlazili su u talasima, uglavnom iz socijalnih razloga. Mislim da naših ljudi - što poreklom, što pridošlih - izvan zemlje ima gotovo pet miliona. Dakle, to je još jedna Srbija izvan njenih granica. Pa i moja sestra živi u Engleskoj, trenutno je tamo i moj sin, brat od tetke je u Kanadi... Iz generacije, polovinom osamdesetih, otišli su mnogi koji su se ovde već etablirali u svojim profesijama. Krenuli su kada je počeo da puca socijalizam i nastala ekonomska kriza. Sada se mnogi vraćaju, iako su im deca ostala u inostranstvu. Doduše, sa inostranim penzijama. Mada su se dobro snašli, nisu se navikli na tamošnji način života. Radujem se njihovom povratku i zbog njih samih, i zbog društva koje se obnavlja. Malo lamentiramo nad starim vremenima, malo bistrimo međunarodnu politiku, ali najviše čeznemo za - Grčkom. Jer smo, među prvima, u buljucima tamo odlazili i "otkrili" svako grčko ostrvo.

U "Vikipediji" piše da ste Jugosloven, da li se još tako osećate?

- Uvek. Tako sam se izjašnjavao i posle raspada zemlje. Imam pravo da se osećam kao Jugosloven (ili kao Čuburac), mada nisam ostrašćen jugonostalgičar. Za mene je verovatno najtragičniji trenutak kad se i kako se ta zemlja raspala.

Da li je išta ostalo od njenih vrednosti?

- Nažalost, ne. Posle rata smo imali jedan od najvećih ekonomskih napredaka u svetu. Besmisleno je govoriti koliko je u prethodnom periodu napravljeno puteva, fabrika, da ne govorim o radnim mestima i platama. Kažu, bila je diktatura. Pa i njih ima raznih. Nismo za poređenje sa jednom Libijom ili Irakom, ali i tamo su ljudi ranije odlično živeli. Mi smo sigurno bili jedna od najdemokratskijih zemalja u istočnom svetu. U vreme Broza, uostalom, za kulturu se izdvajalo sigurno deset puta više nego danas, a Beograd je bio centar mnogih međunarodnih dešavanja. Da ne govorim o školstvu, zdravstu, pravnom sisitemu. Sudstvo je bilo uređenije, i u njemu je bilo više pravde. Za Ruse, Poljake, Rumune - bili smo Amerika. Sada su neki od njih u EU, a mi još daleko iza njih...

Kad govorimo o besplatnom školstvu i zdravstvu, to su neki od razloga zbog kojih se Kubanci ovih dana s poštovanjem i žaljenjem opraštaju od Kastra?

- Reč je o jednoj vrsti populističke diktature, koja je imala veliki broj protivnika u emigraciji, kao i kod nas posle rata. Na Floridi i u Majamiju postoji enklava Kubanaca koji su izbegli iz rodne zemlje. Ali, režim koji su imali u vreme Batiste, a koji su revolucijom srušili Kastro i Če, doveo je do velikih poboljšanja. Nisam siguran da će Kuba nastaviti istim putem, mada će neke stavari ostati. Pod embargom su uspeli da razviju nauku i medicinu. S Kube su u talasima leve struje zahvatale i Venecuelu, Brazil, Peru, Čile. Kastro i Če postali su simboli otpora američkom imperijalizmu, pa i raznim oligarhijama u tim zemljama. U narodu će on sigurno dugo živeti kao ideal slobode i hrabar čovek, sa vizijom. Ipak, i Kuba se menjala prethodnih decenija. Posetili su je papa i Obama, počeo je da ulazi strani kapital. Sve mi to liči na neko otopljavanje. Ali, i Kuba će doživeti neku tranziciju. Samo da ne ne bude kao naša - jer to je tunel u kome znate početak, ali ne znate kraj.

S Josifom Tatićem i "Šovinističkom farsom" obišli ste celu nekadašnju zemlju, ispraćeni aplauzima. Hoće li doći vreme da se Srbi i Hrvati ponovo smeju i sebi i onima "preko"?

- Već razmenjujemo gostovanja. U Hrvatskoj postoji jedan Frljić, kontroverzan i hrabar reditelj, neomiljen u političkom establišmentu, ali kojeg podržava jedan deo tamošnje javnosti. S "Rodoljupcima" u Zagrebu smo doživeli stajaće ovacije... Što se tiče "Farse", mi smo napravili andergraund predstavu, na ivici zabrane, kada nije bilo ni "š" od šovinizma. Okolnosti i događaji u vreme igranja počeli su da se radikalno menjaju. Predstava je krenula kao satirična komedija, a završila se kao tragična farsa. U Zagrebu smo u "Lisinskom" igrali pred četiri hiljade ljudi, da bi potom, te 1989. otišli u Knin u Dom armije, gde je u vreme izvođenja vladao muk u sali. Tek pred kraj počeli su da se smeju. Onda nam je tamošnji novinar rekao da od 700 prisutnih ljudi, ima njih 500 koji su nekog izgubili u prethodnom ratu... Poslednju predstavu smo igrali u Dubrovniku, u doba predizbornog mitinga Savke Dabčević i Mike Tripala. Ipak, mi smo na Lapadu imali više posetilaca nego oni na Stradunu.

Iz današnje vizure, kako vam se čini da je publika doživljavala ovu predstavu?

- Ogroman broj ljudi nije osetio naš odijum prema novim etnogenetičarima i teorijama o poreklu Srba i Hrvata. Narodu je godilo da se smeje kako su Hrvati duhovitiji od Srba, i obrnuto. Sećam se da je jednom tokom rata probijen koridor i mi smo otišli vojnim džipom u Banjaluku da odigramo četiri predstave. Jedna tamošnja pozorišna kritičarka "iscepala" je predstavu, a glavna zamerka je bila što je Hrvat mnogo duhovitiji od Srbina! Veoma mali broj ljudi je shvatao da smo kritični i prema jednima i prema drugima, jer su opasni. To su sve "rodoljupci" koji su profitirali na ratu, dok su drugi ginuli. Uostalom, najveće zlo tokom poslednjeg rata nisu doneli stari nacionalisti već konvertiti.

KAKVA nas budućnost čeka?

- Svet se neviđenom brzinom menja. S jedne strane je probuđena Rusija s veštim predsednikom koji je vratio dostojanstvo državi i narodu, s druge, SAD s milijarderom na čelu. Veliki je porast desnice i u istočnoj i u zapadnoj Evropi, tu je i "bregzit" i jedna krajnje neizvesna ekonomska i migrantska kriza. Doći će verovatno do ogromnih promena. Neizvesno je šta će se dešavati i u okruženju i u Evropi. Sve govori da imamo jedan neverovatno turbulentan period pred nama...