Slobodan Beštić: Naučio sam da izrazim svoje potrebe a da ne povredim druge

Prvak Drame Narodnog pozorišta Slobodan Beštić (52) trenutno igra u petnaestak predstava na matičnoj i drugim scenama. Uvek spreman za istraživanje i rad na sebi, posle završenog FDU (u klasi Predraga Bajčetića), predavao je glumu i scenski pokret na četiri akademije u zemlji i regionu, usavršavao se u Danskoj i Engleskoj, učio savremeni i buto ples, upoznao se sa NO i kabuki teatrom, pa i jedno vreme igrao u Šaušpilehausu u Diseldorfu, glumeći na nemačkom jeziku.

Ipak, ništa od ovoga nije ga stavilo u takav fokus javnosti kao kad je objavljena njegova fotografija, bez majice na kiši... Zapalile su se društvene mreže i osvanuli novinski napisi u stilu "Glumac za kojim su odlepile Srpkinje", "Evo ko mami uzdahe žena", "Seks simbol postao preko noći". Ozbiljan i odmeren, Beštić je tih dana izjavljivao kako je njegov izgled posledica unutrašnje discipline i rada na sebi, načina življenja i mišljenja. Malo ko zna da je naš umetnik otišao i korak dalje, pa je, između ostalog, i diplomirani homeopata.

- Još pre Akademije zainteresovao sam se za jogu. Pomalo sam vežbao i meditirao, uglavnom iz knjiga i čiste radoznalosti. Na FDU nam je profesor Bajčetić pričao da glumac to nije samo na sceni nego i načinom života - objašnjava Slobodan Beštić. - Zato je važno, pre svega, da dobro sebe upozna, odgovori na pitanje ko je kao ličnost. Samospoznaja je baza na kojoj se umetnik bavi ovim poslom, početak rada na svakoj ulozi: ko sam ja, ko je lik. Istovremeno, to je početno pitanje i za duhovni rad na sebi.

Kakva ste sve pitanja sebi postavljali?

- Zašto živim, postojim, zašto želim da se bavim glumom. I te stvari se prepliću, duhovni rad na sebi i umetnički na ulozi. One imaju dodirnu tačku i zajedničko tle. Na Akademiji sam počeo i rad sa psihologom Tijanom Mandić. Inspirisala me psihologija kao predmet, a onda sam joj se posvetio i van studija. Jer, to je stvar mentalne higijene. Naučio sam da se sretnem sa svojim potrebama, frustracijama i svetom koji me okružuje. Suočio sam se sa sopstvenim ograničenjima, kompleksima, strahovima i velikim brojem predrasuda o sebi i oko sebe. Naučio sam i kako da izrazim svoje potrebe, jasno i direktno, a da ne povredim druge ljude. Savladao kako da prestanem da igram negativne psihološke igre, da ih prepoznam. Jednostavno, na početku nisam umeo da na pravi način tražim ono što mi treba...

Koji su bili prvi koraci?

- Joga je bila početak, tokom studija sam krenuo da se bavim sportom. Bio sam veoma mršav, moje slabo telo bilo je ogledalo duha. Akrobatika, borilačke veštine, balet, aikido, tai či čuan, rad u teretani. Stečeno znanje primenjivao sam u nekim predstavama, kao što su "Buđenje proleća" i "Dozivanje ptica". Imao sam utisak da širim svoju svest, bavio sam se temama i pitanjima koja su prevazilazila moje lično iskustvo. Gluma je postala okidač za ostalo. To me je usmerilo ka različitim duhovnim grupama i pravcima, zainteresovao sam se i za budizam i hinduizam. Pokušavao sam da razumem univerzalne principe u svim vremenima i civilizacijama. Kroz znanja i vežbe, dobio sam osećaj prisustva višeg bića i postojanja. I to je bila neka vrsta samospoznaje, ne samo vere i uverenja da život ima smisla i van tela, već da je sve povezano u univerzumu. U tim bleskovima inspiracija i uvida, došlo je do radosti, širenja srca i osećanja ljubavi. Duboko i ozbiljno proučavao sam sve religije, iz čega sam pokušavao da napravim temelj svog života.

Kažete da ste pratili "unutrašnji glas tišine"?

- Da, onaj intuitivni, jer sam smatrao da je deo više svesti o sebi samom, mudriji i pametniji. Bez obzira na to da li govorimo o Bogu u hrišćanstvu ili Budinoj prirodi, za mene je to pitanje unutrašnjeg prisustva određenih duhovnih i duševnih kvaliteta. Mir sa samim sobom je potreba i posledica, a on, čini mi se, nastaje kad spoznaš svoje potencijale i ograničenja, prihvatiš sopstvenu i nesavršenost sveta.

Kada ste "otkrili" homeopatiju?

- Devedesetih godina, moja žena i ja lečili smo se homeopatski jer je to bio deo našeg duhovnog rada. Ja sam i reiki majstor. Ali, uvek sam smatrao da je homeopatija suviše ozbiljna nauka da se njome bavim. Sasvim slučajno se desilo da se osmelim da upišem školu homepotatije: u početku bojažljivo, posle kad sam video da to razumem i da mi ide, odjednom sam osetio da mi se kroz nju širi svest kao ranije kroz glumu... U homeopatiji se otkriva da svaka materija, organska ili neorganska, ima određena lekovita svojstva i da deluje na mentalnom i emotivnom, ne samo na fizičkom nivou. Studije su trajale tri godine i na osnovu iskustva danas mogu da kažem da homeopatija najviše leči alergije, stanja unutrašnjeg nemira, anksioznosti, funkcionalnih tegoba. Lako i brzo deluje. Kad dođe do nekih ozbiljnijih zdravstvenih promena, i lečenje je teže. Homeopatija ima najveći uspeh u regulisanju imunog sistema, pomaže da organizam sam sebe održava u stanju zdravlja.

Do kakvih ste još saznanja došli?

- Studirajući homeopatiju shvatio sam da bolest ne dolazi samo od onoga što unosimo u sebe. Bolest je povezana s mentalnim procesima i vitalnim snagama u organizmu. Ali, ni u čemu nisam isključiv. Ne pijem samo flaširanu vodu, ne jedem isključivo organsku hranu. Živimo u zatrovanom svetu i šta god da jedemo ili pijemo, pojavi se neka teorija da to zbog nečeg nije dobro... Disanje je veoma važno, kada sam u molitvi ili meditaciji trudim se da ono bude spontano i da razvijam kvalitet svesnosti. Svesnost daha je tačka koncentracije, kad uđeš dublje u sebe i zaustaviš unutrašnje "brbljanje". U jogi, pak, postoje vežbe sa zadržavanjem daha. Sve te "nasilne" metode imaju za cilj buđenje određenih čakri u telu. Bilo kako bilo, same tehnike ne dovode do blagotvornih efekata i širenja prisutnosti. Duboko verujem da je Bog u nama i da smo mi manifestacija univerzalne svesti..