Tihomir Stanić: Sliku onoga što živimo kreiramo svi zajedno

Poslednje ovacije glumac Tihomir Tika Stanić dobio je nedavno, na premijeri filma "Dnevnik mašinovođe" Miloša Miše Radovića. To priznanje publike utoliko je veće, jer Stanić u ovoj komediji-melodrami igra epizodu - lik samoubice, a njegova scena traje jedva minut.

Nova premijera očekuje ga za desetak dana, 4. oktobra, u filmu "Jesen samuraja" reditelja Danila Bećkovića.

- Na toj premijeri se neću pojaviti, biću na snimanju u Somboru sa rediteljem Zdravkom Šotrom, i to je jedna od onih, za glumca, srećnih okolnosti. Sećam se da je Mira Stupica negde izjavila da nikada nije primila nijednu nagradu koju je dobila dok je aktivno igrala, jer je u vreme kada se dodeljivala uvek imala neku predstavu. I možda to zaista i jeste najveća nagrada i sreća za svakog umetnika, da radi - rekao je Stanić, iza koga je gotovo 80 pozorišnih, filmskih i TV uloga.

U "Jeseni samuraja" takođe ste se prihvatili epizode?

- Radovićevu ponudu sam prihvatio, jer mi je pre nekoliko godina ponudio glavnu ulogu u filmu koji još nije realizovan. U novom Bećkovićevom filmu igram oca glavnog junaka, jer je posle iskustva sa "Malim Budom" nekako bio red da se pojavim i u njegovom drugom filmu. Tu je još jedan razlog - partnerka mi je Vesna Trivalić, s kojom sam u Ateljeu 212 igrao legendarnu "Čorbu od kanarinca". Ljudi i danas pamte tu predstavu, iako je od tada prošlo petnaest godina. Vesna više ne živi ovde, ali smo se dogovarali da je obnovimo i da napravimo neku svetsku turneju! Ta mogućnost nas uvek poraduje, iako nisam siguran da ćemo se u predstavi ikada više sastati.

Pred kamerama i na sceni bili ste u velikim likovima - kao kralj Aleksandar Obrenovića, Gavrilo Princip, Ivo Andrić, Stevan Sremac, Miloš Crnjanski, Mefisto, Đilas... U čemu je "zanatska" razlika između glavnih i epizodnih uloga?

- Nema pravila u tome da li je teže napraviti glavni lik ili epizodu. Ali, ne može svaki glumac da igra glavnu ulogu. Ona traži drugu vrstu discipline, i spremnost da se doda "lopta" i onima koji igraju epizode, i da im se dozvoli da postignu "golove". Glavna uloga zahteva i posebnu vrstu karaktera - da se čovek posle toga ne izgubi, da ne pomisli da je važniji i veći od drugih. Neki glumci su zbog toga nestajali iz profesije, jer su teško prihvatali da budu sporedni likovi.

Upravo ste završili snimanje serijala "Ubice moga oca" Predraga Antonijevića, i već ste pred novim projektom, u ekipi TV filma Gorana Markovića?

- To je film iz dva dela, "Slepi putnik na brodu ludaka", po scenariju Vuleta Žurića. Epoha, drama o pesniku, piscu i političaru Petru Kočiću, koja govori i o okupiranoj Srbiji u doba Austrougarske. Jedina slobodna teritorija ovde u to vreme bila je ludnica, to je period pred Kočićevu smrt 1916, a ja igram doktora Stojimirovića koji je istorijska ličnost.

Koliko metafore ima u toj priči, da li su ludnice i danas jedine "slobodne teritorije"?

- Počinjem da se suzdržavam od svakog društvenog ili političkog komentara na situaciju koju živimo. Primetio sam, pogotovu među nama umetnicima, da najviše kritikuju odsustvo sistema vrednosti i nebrigu prema kulturi oni koji su se najviše u blato uvaljali. Ljudi koji su pristali da igraju najtrivijalnije sadržaje, koji su nalazili opravdanje da to rade zbog novca i egzistencije, najviše kukaju što za pravu umetnost i kulturne vrednosti društvo ne izdvaja dovoljno para. Čujem neke umetnike i kulturne poslenike kako kritikuju prostačenje kojima nas terorišu rijaliti programi, a oni se pojavljuju na televizijama koje ih emituju, i pitanje je dana kada ćemo i njih videti u tim istim rijaliti programima. Vidim i umetnike koji u času kada su bliski sa vlašću i kada su njeni "miljenici" to najčešće tumače kao svoju društvenu misiju. A kad se vlast promeni i izabare druge miljenike, onda su kritični prema nepotizmu i nepoštovanju institucija. Zbog toga, više nikada neću imati primedbu ni na kog drugog osim, eventualno, na sebe samog. Jer, tu sliku i ono što živimo kreiramo svi zajedno.

Producirate dugometražni film Marije Vukić o beogradskoj novotalasnoj sceni. Da li bi i sada mogao da se desi značajniji kulturni talas, uprkos svemu?

- Može, i dešava se sigurno. Ali, bojim se da mi, koji dobijamo prostor u medijima, nismo u stanju da prepoznamo šta se dešava na "frekvencijama" koje mi ne čujemo. To naša deca znaju, i ako bismo pažljivije slušali i osluškivali, videli bismo da ona nisu "izgubljena generacija", i da nije baš cela Srbija rijaliti program. Isto kao što izvor kroz stenu nađe put, i ta deca su, ipak, najbolji deo društva. Mi joj zameramo što ne čita knjige koje smo mi čitali, ne živi život koji je bio naš ideal... Ali, gde su nas te naše knjige i ti ideali odveli? U najprljaviji i najsuroviji rat. Prema tome, ne brinimo mi više za mlade, nego dok još mrdamo, uradimo nešto pametno.

Jedan ste od promotera akcije "Čuvaj svoje srce", koju 29. septembra organizuje Društvo kardiologa Srbije. Koliko je vaše srce danas otvoreno prema ljudima?

- Posle svih iskustava koje imam, nisam zatvorio svoje srce. Ono mora da bude otvoreno, a tako ću, verovatno, i do svoje publike lakše doći. Imam ja svest o tome da publika koja konzumira kulturu danas živi u dijaspori, da je pobegla odavde. Ali, ako imamo srca i nešto vredno da ponudimo, možemo je pronaći i među onima koji su ostali ovde, iz raznih razloga, čak i zbog toga što ih niko nije hteo. Nema veze, mi smo tu za njih, zovemo ih u pozorište i u bioskop. Ali, i ako ne dođu, sigurno nisu oni krivi. Nije kriv narod za sve nesreće koje su nam se dogodile, ni za ovo prostaštvo koje se emituje pod parolom "narod to voli". Kriv je samo sistem, on je nakaradan, a mi još ne umemo da ga promenimo, niti kome dozvoljavamo da ga promeni.

FILM O JASENOVCU

ŠTA je sa vašim dugo najavljivanim filmom o Jasenovcu?

- Andrej Končalovski je na ovogodišnjoj Mostri dobio "Srebrnog lava" za film "Raj", koji govori o Holokaustu. Dva poslednja Oskara za najbolje ostvarenje van engleskog govornog područja osvojili su filmovi koji govore o Holokaustu - "Ida" Pavela Pavlikovskog, i "Šaulov sin" Lasla Nemeša. Priča o Jasenovcu koju već deset godina pokušavam da snimim je spoj ta dva filma, i ja se osećam kao da sam dobio Oskar, samo se drugačije zovem. Ali, nažalost, ovde nema interesovanja da se napravi film o Jasenovcu, iako je ta ideja nailazila na odobravanje svih političara koje sam molio za finansijsku pomoć, tako da od njih više nikada neću tražiti ni razumevanje, ni podršku. Ne odustajem da jednog dana ipak snimim taj film, iako možda nisam "provereni" patriota i "podobni" umetnik kome se može poveriti tako važna tema.

KORAK SA SVETOM

PRODUCIRALI ste filmove "Neke druge priče", "Turneja", "Falsifikator", "Neprijatelj", "Top je bio vreo". Zašto nas više nema u glavnim takmičarskim programima velikih festivala?

- Mi smo ljudi kratkog pamćenja - zaboravljamo da smo dugo bili pod sankcijama, materijalnim, a očigedno i duhovnim, da smo bili izbačeni iz Ujedinjenih nacija, i da smo u mnogim stvarima izgubili korak sa svetom. Izgubili smo ga i kada je reč o filmu - mi smo u toj meri zaokupljeni sopstvenom pričom, a to što nas zanima da kažemo, u svetu ne zanima više nikog. Srpskog filma nema u glavnim selekcijama svetskih festivala na kojima je nekada osvajao i najveće nagrade, a ako se i desi da uđe u takmičenje, onda je to ravno "ekscesu". Ja sam odlučio da se više ne bavim produkcijom, ovde za ozbiljan film nema para, i jako me je finansijski unesrećilo ono što sam do sada radio.