Mladen Andrejević: Muči kupus mene, mučim ja njega

Za dramskog umetnika nema mnogo kulinarskih nepoznanica, najvažnije lekcije naučio je od bake Radmile, a jedna od osnovnih, koje se pridržava i danas, jeste da nema ukusnog jela ukoliko se ne kuva minimum tri sata na tihoj vatri

Uprkos tome što je veliki gurman, glumac Mladen Andrejević (61) vodi računa šta i koliko jede. Posebno brine o količini hrane uveren kako je umerenost prečica do zdravog stila života. Čak i kad ode na slavu kod prijatelja, trudi se da od svega ponuđenog uzme pomalo.

- Na slavama ima toliko hrane da se desi da pojedem predjelo i supu i da dalje ne mogu ništa ni da probam. Inače volim potaže, čorbe i supe, a kad pojedem dobru teleću čorbu, to mi je sasvim dovoljno, predstavlja mi ceo obrok. Tradicionalista sam, obožavam jela na kašiku, recimo pasulj, ali otkako mi je kćerka Sara otišla u Barselonu na postdiplomske studije, retko kad ga spremam, pošto je nezgodno kuvati ga samo za jednu osobu. Slično je i sa kupusom. Ne možete da ga spremite u maloj šerpi, a u velikoj je još veći problem, muči on mene, mučim ja njega, nikad da ga pojedem. Viđamo se po pet dana - priznaje Mladen.

SMEDEREVAC U AKCIJI

Poznati glumac, koga stariji pamte po ulozi Ace Poštara iz TV serijala “Šta bi bilo kad bi bilo”, a mlađi iz filma “Parada”, kaže da ni kao dete nije bio probirač kad je hrana u pitanju.

- Jeo sam sve, čak i boraniju. Baka Radmila bi čim ustane naložila smederevac i po čitav dan nešto spremala. Za doručak smo obično imali udrobljeno mleko, poparu, viršle koje bi popucale kad se skuvaju, dok je užina bio hleb sa mašću, solju i alevom paprikom. Na tome su, valjda, odrasle čitave posleratne generacije. Jeli smo i konjsko meso, da bismo ojačali, a omiljeni desert bio je umućeno jaje sa šećerom. Ručak bi se satima krčkao na šporetu, i šta god da je bilo na meniju, od đuveča i pilava do pasulja i sarmi, imalo je božanstven ukus.

Bakin prvi princip kuvanja - da jelo ne može biti ukusno ako se ne kuva minimum tri sata, počeo je i sam da primenjuje kad se osamostalio.

- Jedan moj prijatelj, inače profesionalni kuvar, imao je prilike da u Italiji posmatra jednu baku koja je fil za špagete bolonjeze krčkala punih pet sati na vrlo tihoj vatri. Osmelio sam se to da probam, stavio sam sve sastojke u šerpu, čak sam narendao malo šargarepe i celera i sipao i belo vino i ostavio na jedinici nekoliko sati. Sos je na kraju bio boje zemlje, ali je ukus bio neverovatan, kao da nije isto jelo u pitanju. Drugi put sam pripremao jagnjetinu za prijatelje, pa sam odlučio da je stavim da se peče veče ranije. Rasporedio sam je u dva pleha, dodao sve začine i držao u rerni čitavu noć na 60 stepeni. Bila je toliko mekana i sočna da se meso prosto lepilo za prste. Nisam verovao da može da bude tako dobro, a gosti su bili oduševljeni.

ČVARCI KAO GRICKALICE

S obzirom na to da veoma voli ljuto, svakog dana mora da se zaljuti bar malo, odnosno da “ljucne”, kako kaže.

- Toliko volim ljuto da mi nikad nije dovoljno. Nema jela koje ne začinim nekom “otrovnicom”. Poslednjih meseci sam hleb gotovo izbacio, jedem ga samo za doručak, dok ga za ručak i večeru preskačem, odnosno uzmem samo po zalogaj na kraju obroka. Ranije mi je posle jela bilo baš teško, osećao sam se tromo, a sad je priča sasvim drugačija, imam dosta energije i ništa mi nije problem da uradim. Volim dobre čvarke i slaninu, ali umereno, kad mi se javi želja za njima. Radije biram obične nego duvan, ali da nisu mnogo masni. Obožavam i naše tradicionalne specijalitete, pre svega sarme, punjene paprike, đuveč, pilav, sarmice od zelja. Pamtim i kupus koji je kiselio moj deda Luka, imao je neponovljiv ukus, nikad nisam uspeo da napravim takav. Stavljao ga je u drveno bure, a tajna je bila u cvekli koju je dodavao.

Već godinama leti odlazi na Lastovo gde uživa u ribi i morskim plodovima.

- Tamo imate priliku da ih jedete istog dana kad su ulovljeni. Pored ribe pečene na gradelama, volim i dobar brodet. I šnicle od morskog psa su izvrsne. Jedino još nisam probao ježa, jednostavno nije bilo prilike za to. 

GREŠNA KREMPITA

Iako su mu plodovi mora omiljeni, ne zaobilazi ni plodove tora, a odavno pamti pečenje od divljeg praseta, koje je njegov otac jednom prilikom ulovio.

- Bilo je neverovatnog ukusa, a isprva nisam ni znao šta jedem. Mislim da ga je tata dobio od nekog iskusnijeg lovca, da ga nije sam ulovio. Sećam se i pikantne srnetine, koja je takođe vrhunski delikates. Ima nečeg u tome kako se životinja hrani i gde raste, jer su čuveni, recimo, paško ili jagnje sa Stare planine, koji su po čitav dan napolju, jedu svežu travu, žirove i druge šumske plodove.

Mada retko posegne za slatkišima, kad mu je potrebna energija, počasti se nekom poslasticom.

- Volim dobre pite, recimo s višnjama. Ponekad mi je dovoljan čak i jedan zalogaj. I čizkejk, neki dobar, dolazi u obzir, pošto nisu baš svi po mom ukusu. Obožavam krempite, ali teško se pronalaze one dobre kao što su bile u vreme kad sam bio mlađi. Odrastao sam u Beogradskoj i Ulici Svetozara Markovića, gde i danas na uglu s Mišarskom postoji poslastičarnica u koju smo odlazili na krempite, šam rolne i kifle koje su se služile s kuglom pravog šlaga.