Dragana Ognjenović: Kako se sarma zaljubila u suši

Modna dizajnerka odrasla na Dorćolu spremanje hrane smatra umetnošću, najneobičnije gastronomsko iskustvo doživela je u jednom restoranu u Hongkongu gde se jede u mraku, a uverena je kako je emocija začin koji pravi razliku između dobrog i vrhunskog kulinara

Kao esteta s jasno profilisanim kriterijumima, modna kreatorka Dragana Ognjenović (46) veoma poštuje hranu i kulinarstvo. Putujući po svetu upoznala je različite gastronomske tradicije, što joj je omugućilo da u sušiju uživa strasno kao u sarmi.

- Iskreno, ne mogu da se setim šta sam prvo skuvala. Samo znam da je bilo spontano. Nikada nisam učila da pripremam hranu. Svi u mom okruženju bili su dobri u tome, pa sam posmatrajući njih počela da otkrivam kulinarstvo. Nije sve išlo glatko. Recimo, pamtim da se pokušaj pravljenja palačinki u novom tiganju pretvorio u pravu malu kuhinjsku katastrofu. Kad kuvam, ne koristim kecelje i uniforme.

Budući da je zanima jedinstvo forme i suštine, jednako joj je bitno kako je jelo servirano i kakvog je ukusa.

- Uživam u aranžiranju hrane i postavljanju stola. To obroku daje posebnu čar i čini ga kompletnim. Volim da kuvam. Veoma me inspiriše japanska kuhinja, mada se radujem i svemu što spreme moji roditelji. Apsolutno verujem u izreku “kuvati srcem”. Sigurna sam da je emocija jedan od tajnih sastojaka svakog jela. 

IMPROVIZACIJA ČINI ČUDA

Svako okupljanje za trpezom za nju je trenutak koji treba poštovati i slaviti.

- Obrok je svetkovina. Ljubav pokazujemo i time šta smo stavili na sto i kome je koje jelo namenjeno. U mojoj porodici se tradicionalno proslavljaju praznici i trpeza je tada uvek raznovrsna. Dugo sam se bavila istraživanjem protokola i običaja serviranja jela. Titov je jedan od boljih, i smatram da je još neprevaziđen na ovim prostorima. 

Modnu kreatorku posao vodi na različite strane sveta. Na putovanjima strasno istražuje kulinarske tradicije drugih naroda.

- Jela sam svašta, nekada sam znala šta mi je u tanjiru, a nekada ne. Dešavalo se da mi prijatelji kažu o čemu se radi tek nakon što završim obrok. Bilo je tu jegulja, ježeva, morskih krastavaca, supe od zmije, raznih neobičnih algi. Avaturističkog sam duha, što se, između ostalog, odslikava i na moje gastronomske navike. Volim da na putovanjima probam lokalne specijalitete.

Na Draganinom stolu često se nađe i boca dobrog vina.

- Zavolela sam ga u Italiji. Nisam mnogo znala o vinu, ali sam uz prijatelje počela da učim. Posebno su mi se dopali šampanjac i proseko. U njima baš uživam. Kada putujem, oslanjam se na preporuke prijatelja gurmana. Oni mi kažu u koje restorane da idem i koja jela da probam. Japanska kuhinja mi je omiljena. Suši sam otkrila u Njujorku. Naravno, u Tokiju je vrhunski, ali mnogo sam češće u Velikoj jabuci nego u Japanu, pa ga zato tamo češće i jedem. Ipak, najzanimljiviji restoran u kojem sam bila nalazi se u Hongkongu. U njemu se obeduje u mraku.

PIRE MAJSTOR

Uprkos tome što vlada različitim kulinarskim stilovima, pire krompir je njena uža specijalnost.

- Moji prijatelji, uz nekoliko izuzetaka, veoma dobro kuvaju. Među nama postoje nezvanična takmičenja u spremanju hrane. O tome se ne govori, ali svi se trudimo da damo svoj maksimum kada pripremamo klopu jedni za druge. Tačno se zna ko je majstor za koju oblast. Izazov je nadmašiti nekoga ko je vodeći u spravljanju određenog jela. Recimo, tačno se zna čija je sarma najbolja. Tako sam jednom prilikom od prijatelja koji je dobro kuva dobila na poklon šepru punu ovog domaćeg specijaliteta. Sve je brzo pojedeno, a šerpa je ostala kao poklon. Iskreno, ne takmičim se u pravljenju sarme. To ipak prepuštam boljima od sebe. Ali se zato ističem po pitanju pirea, to je moja uža specijalnost. Volim ga sa vasabijem, onda bude ljutkast. Važno je da se koristi dobar puter ili maslinovo ulje, ali je suština zapravo u krompiru. Bitna je sorta, da bude beli, relativno krupan, i ne sme da bude voden.

Izuzetno ceni vešte kulinare, posvećenike koji od kuvanja stvaraju umetnost. Za tako nešto neophodno je imati nešto više od znanja. Potrebni su i mašta i emocija.

- Važno je da neko iskreno voli da kuva. Ono što mi se nikako ne dopada jeste kad se ne vodi računa o ukusu i kvalitetu hrane. Ima ljudi koji se više bave efektima na tanjiru nego ukusom, pa se kuvanje pretvori u aranžiranje sastojaka. Više cenim kada se iznese jelo toplo, hladno ili hrskavo tačno koliko treba, bez posebnog aranžmana. A najlepše je kada sretnete virtuoza koji sve to ume i zna. Hrana je umetnost. Kuvanje poredim sa pravljenjem slike u pesku. Spremite jelo, neko ga pojede i uživa u njemu.