Milorad-Miki Damjanović: Tajna vrhunski pripremljenog šarenog pasulja

Uprkos tome što je odrastao na specijalitetima zlatiborske kuhinje - jagnjetini, kajmaku i pršuti - glumac je zbog nekoliko kilograma viška morao da promeni način ishrane, pa je danas na njegovom jelovniku češće smuti nego pretop

Od prošlog leta glumac Milorad-Miki Damjanović (40) postao je novi čovek. Razveo se od loših navika u ishrani i posvetio vežbanju. Rezultat nije mogao izostati. Smršao je, i usput poboljšao kvalitet života.

- Imao sam nekoliko kilograma viška, koji su se neprestano vraćali malo nakon što bih ih izgubio. Znam da je to bilo posledica loših navika, pre svega čestih poseta pekarama. Prošlog leta sam zato odlučio da ostavim testa i slatkiše. Izbacio sam iz jelovnika, teška srca doduše, šećer, ugljene hidrate i beli hleb, koji volim najviše na svetu, a od kojeg očas posla dobijem podvaljak. Počeo sam i da treniram. Pošto nisam osoba koja može satima da se preznojava u teretani, opredelio sam se za “power plate”. Imam i strogog trenera Anu koja ume da me disciplinuje da redovno dolazim i vredno vežbam.

TAJNA ŠARENOG PASULJA

Obaveze u teatru takođe su zahtevale više fizičkog angažovanja.

- Ove jeseni imao sam čak četiri premijere, što u Beogradskom dramskom, što u drugim pozorištima, među kojima i predstavu “Lepotica i Zverko” u Pozorištancetu “Puž”, koja zahteva vrhunsku kondiciju. Pretpostavio sam da ću zbog stalnih proba preko dana i predstava uveče doći u iskušenje da skoknem do prve pekare kada pregladnim. Da bih to predupredio, kod kuće sam pravio smuti s voćem i povrćem koji sam nosio sa sobom, a u pauzi proba odlazio do najbliže kafane s domaćim kuvanim jelima. Sada jednom nedeljno dozvolim sebi da pojedem picu ili neku kinesku brzu hranu.

Ume da kuva, mada to čini retko, zapravo samo onda kada je nervozan i kada mu dolaze gosti.

- Kuvanje me smiruje. Kada sam baš pod snažnim stresom, obavezno spremam srpska jela, jer ne moram da vodim računa o meri, već sve radim odokativno i uopšte ne brinem hoće li ispasti dobro. Najradije kuvam pasulj, a kako sam prestao da koristim zapršku jer nije zdrava, morao sam da smislim recept po kome će biti ukusan kao da je dobro zapržen. Otkrio sam da je šareni pasulj, za razliku od belog, u koaliciji s mnogo luka ukusan kao onaj zaprženi. Dodam mu beli luk, ljute papričice, obavezno neko suvo rebarce ili slaninicu i na kraju malo peršuna i uvek ispadne vrhunski.

Kulinarski zanat savladao je iz nužde.

- Počeo sam da kuvam kada sam došao u Beograd da studiram. Bila su to teška vremena, devedesetih, kada nisam imao novca i vremena. Sećam se kako mi je tih godina mama iz Priboja slala supu u flašama. Ja sam u studentskoj sobi, u domu, spremao domaću hranu koja može da se podgreva. U ta dva kvadrata napravio sam toliko obroka da sam posle, kada sam se preselio u stan i ušao u pravu kuhinju, imao osećaj kao da mi je neko skinuo okove. Sve sam radio s lakoćom.

Lekcije o improvizaciji s Fakulteta dramskih umetnosti primenjuje u pripremi jela.

- Samo jednom se desilo da sam precenio svoje improvizatorske kulinarske sposobnosti, za jednu formalnu večeru kod mene u stanu. Gosti nisu pripadali mom najužem krugu prijatelja. Pre toga bio sam u Tunisu, gde sam kupio pikantan začin za koji su mi rekli da je sličan našem ajvaru. Odlučio sam da ga za tu priliku prvi put upotrebim. Skuvao sam testeninu i prelio je tim sosom iz Tunisa, koji za divno čudo prethodno nisam ni probao. Verovao sam da ima ukus ajvara. Samo što su moji gosti uzeli prvi zalogaj, primetio sam da se crvene u licu, diskretno izmiču od stola i ništa ne govore. Sve mi je bilo jasno kada sam i ja uzeo malo špageta sa sosom. Jedva sam preživeo tu ljutinu. Tuniski sos je bio nešto najljuće što sam probao u životu. Odmah sam se izvinio, pokupio tanjire i smislio rešenje. Opet sam improvizovao. Napravio sam punjeni krompir. Uzeo sam malo zlatiborskog kajmaka, koji uvek imam u kući, kome sam dodao sitno seckani mladi luk i nešto suhomesnatog što sam pronašao u frižideru. Dobro sam sve izmešao, time napunio izdubljene polovine krupnih krompira i zapekao ih u rerni. Večera je na kraju ispala fenomenalno.

ZIMSKI GURMAN

Sebi je dao zadatak da uskoro savlada razvijanje najtanjih kora za pitu.

- Odavno sam naučio da pravim domaće kore, ali ne i one najtanje. Ne radim to često jer i ja i cela kuhinja budemo u brašnu, ali pita od tih kora je najbolja. Kada sam bio dete, u mom rodnom Priboju čuvala me je jedna divna žena Safija. Pravila je savršene pite od domaćih kora. Spramala ih je i za nas, ali ne kao predjelo već glavno jelo, uz koje je služila salatu, obično kisele paprike. Ja i danas uz pitu, a najčešće pravim onu sa krompirom ili mesom, umesto jogurta najradije jedem kisele paprike. Safijina slana bundevara i burek od seckanog mesa su neprevaziđeni. Nikada posle nisam video da neko pravi slanu bundevaru, ali čuo sam da odskora može da se kupi u jednoj pekari u Priboju i planiram da im tražim recept.

Jedan od Mikijevih specijaliteta je i čuvena zlatiborska komplet lepinja, koja je spletom neobičnih okolnosti postala deo porodične tradicije.

- Baka mi je živela u maloj planinskoj kući na Borovoj glavi na Zlatiboru. U kući su bile samo dve prostorije: kuhinja s trpezarijom i soba. Zimi, kada zaveje sneg, dešavalo se da joj putnici i ljudi koji su se silom prilika tu zatekli pokucaju na vrata i zatraže da se ugreju i nešto pojedu. Puštala ih je da sednu za kuhinjski sto i okrepe se uz hranu koje je uvek bilo. Davala im je najčešće lepinju sa starim kajmakom, jajetom i pretopom, odnosno močom od pečenja, i čašu domaćeg kiselog mleka. Nije tražila novac, ali ljudi bi joj ostavljali koliko su imali. S vremenom, taj mali deo kuće pretvoren je u krčmu, koja se po njoj zove “Zorina krčma”. Ona i danas postoji i u njoj se i dalje služi samo domaće kiselo mleko i komplet lepinja.