Tihomir-Tika Arsić: Samo muževnim muškarcima dobro stoji kulinarska kecelja

Verujući kako samo muževnim muškarcima dobro stoji kulinarska kecelja, dramskom umetniku nikad nije teško da kuva ukusna jela u kojima uživa cela porodica, a dok je čekao rođenje četvrtog deteta, sina Arsenija, bio je posebno inspirisan za kreiranje gastro čarolija, o kojima danas rado priča

Kako je odrastao u brojnoj porodici u kojoj se uvek dobro jelo, a zajednički ručak smatrao svetinjom, glumac Tihomir-Tika Arsić (60) se ne seća kada je naučio sam da sprema hranu. Kuvanje mu deluje kao sastavni deo njegove ličnosti, aktivnost koju je savladao na prirodan način, bez ikakvog pritiska i moranja, i ono mu je, kako priznaje, maltene u krvi.

- U kući nas je bilo troje dece. Stanovali smo u Zemunu, u Oračkoj ulici, gde je od broja jedan do broja četrnaest živelo čak jedanaest nacija. Svi smo se međusobno poštovali i jedni drugima odlazili u goste za verske praznike, pa sam rano iskusio i drugačije kulinarske tradicije. Otac je ceo život radio dva posla i uvek mu je na prvom mestu bilo da u kući bude dovoljno hrane, a majka je bila domaćica i divno je kuvala. Odrasla je u Šumadiji, a kada se udala za mog oca, upoznala je njegovu prvu komšinicu Jelu, divnu gospođu dosta stariju od nje, s kojom se veoma zbližila. Jela je bila rođena Parižanka i otud je donela mnogo znanja o francuskoj i evropskoj kuhinji, ali ponajviše onog koje se ticalo estetike, serviranja, ukrašavanja i ostalih finesa. Većinu toga je prenela i mojoj majci. Svi smo u kući voleli da jedemo, a samo sam ja bio mršav i zbog toga sam često mislio da su me usvojili. Majka mi je stalno ponavljala da je to tako jer od svog “zla” ne mogu ni da se ugojim.

MANEKEN ZA TAŠTIN PREBRANAC

Premda se to na njemu, tako žgoljavom, nije dalo videti, oduvek je mogao da pojede za trojicu.

- Pre nego sam počeo da se bavim glumom, za vreme studiranja na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, igrao sam folklor i na jednom nastupu upoznao sam gospođu Ljilju, zaposlenu u konfekcijskoj kući “Beko”. Ona mi je predložila da povremeno radim za njih kao maneken, što sam i prihvatio. Jednom prilikom me je pozvala telefonom da me obavesti o mestu i terminu održavanja revije. Umesto mene, javila se moja mama. Kada je čula što me Ljilja traži, iskreno joj je rekla: “Draga Ljiljo, moj maneken je upravo pojeo devet sarmi i eno ga legao da spava”. Posle smo se na revijama i putovanjima šalili na račun toga, ali zaista je bilo tako. Sarme mogu da jedem uvek, a one moje mame zauvek su ostale jelo broj jedan u mom životu. Na drugom mestu su moje sarme pravljene po njenom receptu, a na trećem prebranac moje tašte. Gde smem da pričam o hrani a da ne pomenem taštu?!

Prva ozbiljna jela je napravio kada su devojke počele da mu privlače pažnju. Na letovanjima, dok su mnogi njegovi vršnjaci zavodili gitarama, on je to činio varjačom.

- Kuvanje mi je uvek delovalo nekako muževno i spremao sam hranu kada sam hteo da se istaknem u društvu, posebno među devojkama. Počeo sam to da radim na letovanjima. Tada sam, kao i danas, umeo da napravim savršeno meso za ćevape. Riba i morski plodovi me nisu zanimali, jeo sam to čisto da ne ispadnem seljak. Gutao sam ribu na silu, ali sam se posle nekog vremena navikao i čak počeo da uživam u njoj. Posebno neprivlačne bile su mi školjke, i zbog teksture i zbog ukusa. Ali i njih sam jednom jeo preko volje u društvu devojke koja ih je obožavala. Nisam hteo da je razočaram, ali, iskreno, bile su mi odvratne. Kasnije sam i njih neretko imao na meniju. S drugovima sam jednog dana izvukao iz vode punu stenu prstaca i lomio ih ceo dan. Sav sam bio isečen po rukama od njih. Posle sam se i otrovao, jedva sam ostao živ koliko sam ih puno pojeo. Moj kontinentalni želudac nije bio spreman na toliku količinu hrane na koju nisam navikao, a verovatno nemam ni enzime za školjke čija je kiselina tako snažna da njome mogu da izbuše rupu u steni u kojoj zapravo žive.

TRLJANJE RUČICAMA

Uprkos tome što je zavoleo mediteransku kuhinju, i dalje su mu omiljeni srpski nacionalni specijaliteti bazirani na mesu.

- Preferiram meso i sva jela u kojima ga ima, dok je moja supruga Jelena balerina i sprema laganu hranu. Njen poziv i gurmanluci nikako ne idu jedno s drugim. Ona lepo kuva, ali sve to ja moram da obogatim nečim konkretnim. Problem je kada sam za kuhinju zadužen ja, jer ona moje obroke ne može da “razblaži”, ali posle toliko zajedničkih godina se na to navikla. Kao mala naša deca, Vera i Arsenije, trljala su ručicama od radosti kad bi videla da ja kuvam, a ne mama. Više im se dopadala moja gurmanska trpeza. Sada se to promenilo. Vera i Lenka, moja kćerka iz braka s Biljom Krstić, ne jedu meso, za razliku od Arsenija i Milice, takođe kćerke iz prvog braka, koji ga obožavaju. Najbolja jela sam spremao dok je Jelena bila trudna sa Arsenijem. Živeli smo u stanu sa velikom kuhinjom, imao sam dovoljno vremena da se time bavim i bio sam inspirisan jer smo očekivali prinovu. Bio sam srećan što ću posle tri predivne kćerke dobiti i dečaka. Sve se nakako poklopilo. Tada sam slučajno upoznao čoveka koji mi je doneo najbolju teletinu koju smo ikada jeli. I danas je kupujem od njega. To je bilo po onoj narodnoj nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno. Meso su naručili neki drugi ljudi, a on ga je greškom isporučio nama. Inače, kad kuvam, najbitnije mi je da je hrana ukusna. Ne preterujem s dekorisanjem prikom posluživanja, ali sam veoma pedantan dok radim u kuhinji. Sve što isprljam odmah operem i ostavim čisto za sobom. Jedino nisam tip nabavljača, ne volim da idem u prodavnicu i na pijacu, ali potrudim se oko velikih nabavki, pre svega mesa za zamrzivač. Onu svakodnevnu kupovinu namirnica obavlja supruga.

Iako je gurman, jednom je imao problem s težinom na filmskom setu.

- Bilo je to tokom snimanja “Velikog transporta”. Čim sam smanjio obroke, tako brzo sam počeo da gubim kilograme da me je reditelj Veljko Bulajić izgrdio rekavši: “Jedi, dete, mršaš mi u kadru”. Sada kada vidim da sam dobio na težini, samo smanjim količinu piva. Veliki sam pivopija, možda i zato što se u vina ne razumem i ne uživam u njima. Kažu ljudi da su pivo i izmislili vinari za nas koji ne volimo vino, kako im ne bismo kvarili lepotu posla. Nisam ni ljubitelj poslastica i nikada ih ne pravim. Uzmem slatkiš samo kada je baš izuzetan, a nešto tako dobro ume da napravi supruga mog brata. Jednom sam smazao 24 njenih princes krofni, i to onih velikih. Možete misliti kakve su bile kada sam ja, koji nisam sklon slatkom, toliko pojeo. Te krofne su uz onih devet maminih sarmi moj lični rekord.

Kada je o gastro užicima reč, ima i omiljeni film vezan za njih.

- Svima kojima nešto znači umetnost gastronomije, koji poput mrava iz Andrićeve basne “Mrav na svetom putu” teže savršenstvu i harmoniji, predlažem da pogledaju film “Paklena kuhinja”, priču u kojoj se život i kuvanje izjednačavaju. Ulogu kuvara sjajno je odigrao Bredli Kuper. To ostvarenje sam gledao više puta.