Uoči velikih takmičenja šampion Evrope u džudou na nedavno završenom prvenstvu u Varšavi mora da vodi računa o svakom gramu telesne težine, posle čega se upušta u gastronomske ekskurzije na kojima jednaku važnost imaju kvalitet i količina hrane
Aleksandar Kukolj (25), aktuelni evropski prvak u džudou u kategoriji do devedeset kilograma, pobedu koja je donela veliku radost celoj naciji, suprotno našem mentalitetu, spletom čudnih okolnosti još nije stigao da proslavi na pravi način.
- Verovali ili ne, slavlja još nije bilo - iskren je Aleksandar. - U Varšavi, veče posle pojedinačnog takmičenja za to nisam imao prilike jer sam morao da se spremam za ekipnu borbu koja se održavala sutradan. Po povratku kući od ludnice u kojoj sam se zadesio zbog osvojenog zlata dobro je da znam i gde mi je glava. To i nije neko čudo s obzirom na to da sam Srbiji doneo prvu veliku medalju u džudou. Tek sada, posle desetak dana, uspevam istinski da uživam u svom uspehu. Koliko god da sam verovao da mogu da uzmem medalju, malo sam iznenađen velikim publicitetom koji sam dobio. I konačno počinjem da razmišljam kako ću proslaviti najveći dosadašnji rezultat u sportskoj karijeri. Najverovatnije ću ga obeležiti u krugu bliskih prijatelja kod mene na placu. Biće tu puno dobre klope, što znači da ćemo “okrenuti” prase, a možda “zavrtimo” i jagnje.
UMETNOST SKIDANJA KILOGRAMA
Tokom priprema za takmičenja, a posebno neposredno pred njihov početak mora da vodi računa o svakom gramu telesne težine.
- Pravilna, zdrava, izbalansirana ishrana jedan je od preduslova za ostvarivanje vrhunskih sportskih rezultata. Formula 1 i “jugo” se razlikuju po pneumaticima, majstorima koji ih održavaju, gorivu koje ih pokreće, svemu. Isto tako ako hoćete da se takmičite na najvišem nivou, sve mora biti savršeno, jer male stvari naprave razliku. A opet, sport kojim se bavim takav je da se ne borim protiv vremena, distance i svog rekorda, već imam direktnog protivnika. Slavni bokserski šampion Majk Tajson jednom je rekao: “Najubitačniji borac je srećan borac”, a mene iskreno čini srećnim kada malo “švrljnem” sa klopom ono što ne treba. Ipak, moram da pazim šta jedem, ali mislim da preveliko opterećivanje svakom namirnicom takmičaru u borilačkim sportovima može doneti više štete na psihičkom planu nego koristi na fizičkom. Specifičnost kod sportova koji imaju težinske kategorije jeste deo koji se tiče skidanja kilograma. To je prava umetnost. Meni odgovara da imam oko devedeset i šest kilograma pre treninga, i to kada sam dobro hidriran, a kategorija mi je do devedest kilograma. Ja tih šest kilograma izgubim za oko tri dana, mada se dešavalo da moram da ih skinem za samo jedan dan. Kada sam u procesu smanjivanja telesne težine, unos tečnosti svedem na minimum. Jedem koliko moram, uglavnom samo malo mesa i salate, sve to nezačinjeno i neslano da se voda ne bi zadržavala. Nije lako ali je deo posla. Ali zato kad stanem na zvaničnu vagu uveče u osam časova, izmerim se i siđem, navalim na sve što sam pre toga propustio. Za količine hrane i pića koje unesem od tog trenutka pa dok ne legnem da spavam još nije izmišljena merna jedinica.
Sindrom “gladnih očiju” posle merenja težine, udružen sa prethodnom dijetom za gubitak kilograma, znao je da mu napravi ozbiljan problem
- Usled potpuno nerealne slike o kapacitetu mog želuca u tom trenutku kasnije često kunem momenat kad sam krenuo da jedem. Kažem sebi: “Pa neću više nikad u životu, ma neću više ništa ni jesti”. Ali ne vredi. To me drži samo dok ne prespavam. Pamtim da sam jednom davno, dok nam je merenje još bilo ujutro na dan prvenstva, sa drugom išao na picu posle takmičenja. Pojeli smo toliko da je on morao da trči do toaleta u dvorani udaljenoj skoro kilometar jer ga je užasno boleo stomak, dok sam ja povijen od probadanja u želucu jedva hodao. Njemu se žurilo a ja nisam mogao da se krećem.
UKUS DETINJSTVA
Premda ima česte i obilne obroke, nije savladao osnove kulinarstva.
- Ne umem ništa da skuvam, ali zato jedem za trojicu. Maksimalni kulinarski domet mi je da nadrobim trista grama keksa u pola šolje vrelog mleka i stavim čokoladni preliv. Negde na pola pripreme će vam se učiniti da nema šanse da stane svih trista grama keksa u tu količinu mleka, ali ne odustajte, verujte da može. Mešajte smesu koliko god je moguće. Keks će se natopiti mlekom, čokolada će se od vreline rastopiti, i dobićete moj omiljeni desert iz detinjstva. Pre nego navalite spremite insulin.
Za razliku od njega, Aleksandrova dugogodišnja devojka Dunja, s kojom očekuje prinovu, vrsna je kulinarka koja ume da improvizuje, ali još nije stekla naviku da zabeleži recepturu za svoje specijalitete.
- Ja jedino umem da devojku odvedem na mesto gde se služi lepa klopa. Ona, srećom, voli da kuva i to čini veoma dobro. Najbolje joj jelo ispadne kada hoće nešto novo da proba pa eksperimetiše s merama i začinima. To obično bude fenomenalno. Nekad se iznerviram kad mi kaže da ne zna šta je uradila i da ne bi umela da ponovi proceduru. U restoranima, međutim, nisam sklon da naručim nešto nepoznato. Mnogo putujem i uglavnom su ta putovanja vezana za sport. Gde god da odem dosta vremena potrošim na pripreme i takmičenja, i tada mi je sve organizovano, od smeštaja i prevoza do obroka. Ne nudi se ništa previše ukusno, ali bitno je da hrane ima dovoljno i da je kvalitetna. No, i tada volim da odem do nekog lokalnog restorana koji mi preporuče, ali ne biram sa jelovnika ništa novo. Nije mi drago što je tako, ali mi je ukus specifičan.
Slatkiši su mu generalno slabost. Savest umiruje tako što se opredeljuje za one koji su zdravi, bez trista aditiva i drugih štetnih materija.
- Poslastice volim. Ne bi trebalo da ih jedem, ali opet se vraćamo na onu Tajsonovu priču o borcima i osećaju sreće. Omakne mi se ponekad da preteram sa slatkim, naročito sa mojim specijalitetom od keksa i mleka. Kada mi organizam već toliko traži šećer, trudim se da to bude nešto iz domaće kuhinje, za šta znam od čega je tačno napravljeno, da makar nema nepoželjnih sastojaka. Izbegavam industrijske slatkiše, one koji mogu da stoje mesecima, pa i duže, a da ne izgube na svežini.
Komentari. (0)