Dok je kao mladić dobijao besplatne lekcije iz boemstva od Borislava Mihajlovića Mihiza i Brane Crnčevića glumcu je bilo mnogo važnije čime hrani dušu nego telo, a danas sa suprugom Slavkom najčešće uživa u klasičnim delima domaćeg kulinarstva - pasulju, paprikašu, kolenicama i rebarcima
Glumcu Mladenu Neleviću (61) uvek je bilo važnije ko je sa njim za stolom od toga šta mu se nalazi u tanjiru. Istinskim gozbama smatra druženja u klubovima Ateljea 212 i Narodnog pozorišta i starim beogradskim kafanama poput “Kluba književnika”, čuvenog okupljališta intelektualne elite u Francuskoj 7. U svojevrsne gastro avanture ubraja gladne dane kad je kao student glume u Sarajevu živeo od nareska, ali i boemska čašćavanja posle obimnog honorara za ulogu u filmu “Pismo-glava”. Proputovao je svet, probao mnoga jela u restoranima sa Mišlenovim zvezdicama, pa ipak najslađim smatra zalogaje koje mu sprema supruga Slavka, o čijim jelima bi do sutra mogao da priča. Ponosi se njenim slatkim džemovima i sokovima, koje čuvaju u špajzu kamene kuće u selu Ubli, nadomak Podgorice, a najsažetije Slavkin kuvarski opus komentariše:
Marija Kilibarda: Sočni poljupci sa aromom mladog luka
- Zahvaljujući njenom ulaganju u mene prvi put u životu sam stigao do stotke. One na vagi. Kad sam bio mladić, nije bilo tako. U klubu Narodnog pozorišta, u takozvanoj rupi, okupljali su se ljudi koji su štitili umetnost od moćnih elita. Bili su to Borislav Mihajlović Mihiz, Brana Crnčević, Danilo Kiš i drugi intelektualci kakvih više nema. Od njih smo mnogo učili, a i oni su od nas ponešto saznavali o glumačkoj bratiji, pa su na osnovu toga birali svoje glumce za koje su namenski pisali uloge. Njihovi komplimenti su nam hranili dušu, od njih smo bili siti.
U to vreme je bio osamnaestogodišnjak koji je gradio imidž mudrog starca.
- Ponekad bih se u Klubu književnika ogrebao za lozu i zalogaj uz nju, ali važnije mi je bilo da čujem intelektualne gromade, njihove duhovite razgovore. Nas mlađe su upućivali na određenu literaturu, otkrivali su nam nove svetove. Bila je to akademija u kafani, dobili smo obrazovanje kakvog nema u zvaničnim institucijama, a koje je, ispostavilo se, bilo i važnije u mnogim situacijama. Kao i svi ostali iz Crne Gore pokušavao sam da se prikažem starijim i mudrijim, svi smo želeli da makar izgledamo kao Njegoš pa smo nosili duge brade. Možda bismo i poverovali u uspeh te misije da nas Mihiz i ostali nisu razotkrivali, oslobađali filozofskih okova. Često i grubim ali vrlo efikasnim šalama.
Ivan Mihailović: Tajni randevu s pijanim šaranom
ŽIVOT NA ĆUMURU
Iako je tada već igrao u DODEST-u, u kom su bili i Žarko Laušević, Mima i Milan Karadžić, Stela Ćetković i Marko Baćović, nije razmišljao o glumi dok ga Mihiz i ostali nisu usmerili ka “tom brodu”.
- Kako nisam prošao na akademiji u Beogradu, otišao sam u Sarajevo. Stanovao sam privatno, ali sam mnoge noći prespavao na klupi na železničkoj stanici sa klošarima, umoran od istovaranja ćumura iz vagona. Živeo sam na pašteti i mesnom naresku jer bih brzo potrošio pakete s pršutom i dimljenim ukljevama koje mi je stari slao. Tako je bilo do druge godine, a onda me sreća pogledala, dobio sam glavnu ulogu u filmu “Pismo-glava” Bate Čengića. Od tog honorara sam mogao da kupim stan, bio je to ogroman novac, preko noći je nastupilo ludilo. Poznavao sam pilota koji je svakog dana avionom DC-9 leteo na relaciji Beograd-Sarajevo pa sam posle predavanja išao u Beograd, celu noć boravio u klubu “Stupica”, a onda se prvim jutarnjim letom vraćao na fakultet.
U “Stupicu” je išao zbog provoda. Kad je želeo da uživa u hrani i dobrom društvu, spuštao se kod Ive i Bude u “Klub književnika” na njihove nadaleko čuvene krmenadle na užički način, sarme, gulaš, kuvanu junetinu sa renom, gratinirane jagnjeće sarmice, krempite.
- Krkanluci su se krčkali na smederevcu, a mi smo apetit brusili polemikama. Često sam jeo i u “Staroj Hercegovini” ili “Bosni”, i uvek bih birao kafansku klasiku: pasulj, paprikaš, kolenice, rebarca, čorbe, sarme, jedino je “Srpska kafana” bila rezervisana za tripice. Jednom me je Bata Živojinović poveo u “Orač” na jagnjetinu, i začudilo me kako je sve bilo stisnuto, ljudi su na brzaka obedovali i odlazili. Pre toga sam ja njega u Sarajevu, kad smo snimali film “Vanbračna putovanja”, u kojem je on igrao profesora a ja asistenta, vodio kod legendarnog Nurije Palate na jaretinu pod sačem. Sve su to bila kultna mesta na ondašnjoj gastro mapi, a kad se sve sabere, najviše vremena u kafanama proveo sam sa Žarkom Lauševićem i braćom Milanom i Mimom Karadžićem, s kojima i danas sarađujem i družim se.
Sonja Vukićević: Balerina u lovu na kobasice, njeguški sir i tortilje
Retko je sam nešto spremao. Prvi put kad je odlučio da se pohvali kulinarskim znanjem, to se neslavno završilo.
- Počeo sam da kuvam kad sam godinu radio u pozorištu u Varaždinu. Bio sam samac, morao sam. Jednom sam pozvao kolege na kačamak s krompirom, ali pošto nisam imao pravi alat, već sam mešao varjačom, improvizovao sam. Kajmak i sir nisu bili dovoljno masni, krompir je sve upio, i po izrazima lica video sam da je katastrofa, ali mi gosti iz pristojnosti nisu ništa rekli.
Dok nije upoznao buduću suprugu, imao je oko sedamdeset kilograma, a otkad su počeli da žive zajedno, Slavka, bivša balerina, ugađa mu đakonijama.
- Počeli smo od male ringle i kajgane, a onda je sve bivalo bogatije i ubrzo sam stigao do sto kilograma. Tada sam shvatio šta su dom i život.
ZNAČAJ SLOVA R
Zajedno su od 1983. Često se podsete studentskih dana tako što jedno od njih napravi kajganu ili omlet.
- Češće ona nego ja, jer njoj kuvanje izuzetno dobro ide pa neću da joj smetam. Ali zato sam ja glavni fizikalac, sve joj prinesem. Na mojoj dedovini sadimo paradajz, papriku, beli i crni luk, patlidžan, cveklu, krastavce, krompir, blitvu. Ništa ne prskamo, sve ručno obrađujemo. Gajimo razno voće od kog Slavka pravi sokove, džemove, slatka. Sve pakuje u flaše i tegle, pedantno beleži šta je u kojoj i slaže na policu. Nedavno smo pravili sok od zove. Redovno beremo koprive i kuvamo čorbu. Imamo i vinograd, proizvodimo vino i rakiju. Slavka mesi hleb i cela kuća zamiriše na njega, priprema proju, cicvaru od domaćeg kukuruznog brašna. Majstor je za pite, začas razvuče kore, a ja najviše volim kad pomeša mladi i stari sir. Jednom nedeljno jedemo ribu i riblju čorbu, volimo dimljenog krapa i ukljeve.
Marina i Marija Gobović: Pesme sa aromom zaprške
Dan počinju đumbirom, medom i limunom, onda Mladen popije kafu, pa rakiju.
- Da podignem radnu temperaturu, jer na imanju ima dosta posla. U vreme koševine doručkujem slaninu i beli luk. Na livadi sam pre nego što izađe sunce, uživam u vazduhu i tišini, čuju se samo otkosi i moji izdisaji. Kad se vratim sa polja, sa zadovoljstvom popijem još jednu rakijicu. Vino konzumiramo s jeseni i preko zime, jer vinopije znaju da se crveno pije samo u mesecima koji u imenu imaju slovo r.
Jeo je u mnogim ekskluzivnim restoranima sveta, ali nijedno od izvikanih jela nije uspelo da nadjača ukuse patišpanja i slatkog od šljiva koje mu je pravila majka, ili hleba s mašću posutog šećerom ili alevom paprikom, ili ledene kocke njegove sestre od tetke. Ipak, kad pomisli na detinjstvo, nozdrve mu zagolica miris sudžuka.
- U osnovnoj školi u Bosni klupu sam delio sa mesarevim sinom koji je uvek imao bar jedan sudžuk kod sebe. Na kraju nastave, gladan kao vuk, molio bih ga da mi da parče, ali on se pravio lud. Kobasica em miriše sve jače, em sve više viri iz torbe, a on ne da. Ni mrvicu. Od tada sam željan sudžuka. Često Slavki kažem da umesi šapice, kolač sa mašću i jajima. Pravi i fantastičnu lenju pitu punu jabuka, razne baklave, čokoladne torte. Kad hoće da me razgali, iznenadi me tim starinskim poslasticama jer zna da ih volim. Valjda što me vraćaju u srećna vremena.
Najnovije.
