Brajan Rašić: Na večeri sa Eltonom Džonom, Kitom Ričardsom i Flojdima

Iako je probao pitu Kita Ričardsa, u hangaru delio obrok s članovima benda Pink flojd i jeo fensi hranu na zabavi kod Eltona Džona, poznati muzički fotograf Brajan Rašić uverava kako se najslađe klopa na Dorćolu, posebno ako su na jelovniku čorbast pasulj i domaća supa

Iako je ručao sa članovima grupe Pink flojd i Eltonom Džonom, probao pitu koju pravi njemu omiljeni član Rolingstonsa Kit Ričards, za svetski poznatog muzičkog fotografa Brajana Rašića (65) ništa ne može da se meri sa ukusima nedeljnog ručka na Dorćolu. Dugo je i u svom domu u Londonu, gde živi više od četiri decenije, insistirao na zajedničkom obroku - makar jednom nedeljno, zbog čega ga je supruga Branislava prozvala despotom. Taj mali ritual imali su sve donedavno, dok kćerke Milena i Jovana Lola nisu porasle. A od prošle jeseni, otkad mnogo manje radi, vodi računa o zdravlju i mnogo pažljivije bira jelovnik.

- Roditelji su mi bili Sremci i odrastao sam na toj kuhinji za koju bi neki rekli da nije zdrava. Možda i nije, ali je ukusna. Šalu na stranu, naravno da joj ni u zdravstvenom pogledu ništa ne fali. Osim u našoj kući u Skenderbegovoj 13, nedeljni ručkovi bili su obavezni i kod bake u Sremskoj Mitrovici. Pamtim veliko dvorište, sto sa belim stolnjakom, veknom hleba od dve kile, ali onog pravog, domaćeg, žutom supom, rinflajšem, sarmom, pečenjem, tortom, najčešće reformom ili helen, kao i krempitama koje je majstorski pravila moja tetka. Kasnije sam bio u prilici da jedem sa najvećim bendovima na planeti, a oni se, bogami, dobro hrane i jednako dobro vode računa o saradnicima, pa uvek imamo minimum tri glavna obroka, salate, sveže voće, slatkiše, posebne specijalitete za vegetarijance.

Šta je jeo na večeri kod Eltona Džona, a kakvu pitu sprema Kit Ričards, pročitajte na sledećoj strani...

NARODSKI ČOVEK

Ukuse detinjstva nisu prevazišli ni posluženje kod Eltona Džona, ni čuvena pita Kita Ričardsa.

- Kod Eltona smo jeli fenomenalnu klopu iz fensi tanjira. Kit je poznat po piti s mesom, šargarepom i pire krompirom, postoji i recept za pastirsku pitu Kita Ričardsa, koju širom sveta peku na njegov rođendan. Inače, kad on obeduje, na stolu mora da bude određena vrsta kečapa i ta pita, koju i sam pravi. On je narodski čovek, zato ga svi i vole, nikad ništa ne komplikuje. Možeš da se šališ s njim, uvek je zabavan.

Pamti i kako je Ejmi Vajnhaus tražila da joj kupi nandos piletinu i nije htela da se slika dok ne jede, da Pol Makartni zbog veganskih stavova jednom nije hteo ni da sedne na kauč presvučen životinjskom kožom, ali najjači utisak na njega ostavio je ručak sa Dejvidom Gilmorom, članom Pink flojda, u nekadašnjem hangaru za avione, nadomak Londona, 2006.

- Dejvid i Riki Rajt su imali generalnu probu, a u hangaru do vežbao je Rodžer Voters sa Nikom Mejsonom, nekadašnjim bubnjarom Pink flojda. To je bilo nešto neverovatno i posle pauze za ručak ovekovečio sam taj trenutak, a onda sam istrčao napolje i pozvao Ivana Ivačkovića da mu se pohvalim kako sam obedovao sa članovima Pink flojda. U takvim situacijama u meni se probudi onaj nekadašnji dečak sa Dorćola koji nije ni sanjao da će jednog dana sedeti pored svojih muzičkih idola.

Na Dorćol ga mnogo šta podseća, a kad prođe pijacom i vidi crni luk, seti se kako je kao momak, kad u kasne sate dođe kući, tamanio slaninu, luk i hleb. Pamti i kako je kod tetka Lele kupovao paradajz jabučar, mleko kod Čavića.

- Dešavalo se da mi tetka koja je tek pomuzla kravu da sveže mleko da probam. U pekari kod tetka Dese uzimao sam polubeli, rešiji hleb za mamu i pola ražanog za tatu, zbog čega su me gledali ispod oka. To je bila namirnica za siromašne, a ja im se nisam uklapao u tu sliku. U stvari, tata je znao šta valja. Taj crni hleb sa kimom sam i ja ponekad jeo. Danas je to najskuplji hleb i ne znam kako smo napravili pun krug od normalne, preko genetski modfikovane do ove organske i preskupe hrane. Ali znam da je hrana uvek dobar biznis. Jer da bi neki svetski bend uzeo ketering firmu, ona mora da ispunjava visoke standarde. Ipak, uvek bi im na crtu mogao izaći pasulj koji se u mojoj kući jeo svakog petka - onaj čorbasti.

Kako je Franu Lasiću priredio pasulj za pamćenje, pročitajte na sledećoj strani...

ISTORIJSKI PASULJ

Upravo takav kod njega u Londonu probao je glumac Frano Lasić.

- Znali smo se odranije, iz Dubrovnika, i kad je jednom zgodom sa tadašnjom devojkom bio kod mene, videvši da su ogladneli, stidljivo sam ponudio pasulj od juče, koji sam sam skuvao. Godinama kasnije Frano je, gde god bi me sreo, pričao kako je kod mene jeo najbolji pasulj u životu. Ranije sam češće kuvao, u mom loncu bio je, osim pasulja, i pileći paprikaš. Paste i ne računam u kulinarsko umeće, a siguran sam da mi ni sarma ne bi bila loša. Kao najstari sin u familiji uvek sam gledao kako mama kuva, tada sam pokupio one cake kad se šta dodaje jelu, zašto peršun ide na kraju u supu, koliko gusta treba da bude zaprška. Ko zna, možda ću u budućnosti češće biti za šporetom.

Od prošlog septembra mnogo manje radi i zdravije se hrani.

- Ranije nisam pazio šta, ni koliko jedem, sad uzmem salate, ribu, vodim se onim da je bolje sprečiti nego lečiti. Moj otac je dobio šećer u 63. godini, a bio je predratni vazduhoplovac, zdrav čovek. Govorio je da je bolest dobio od nas, dece. Danas znam bolje nego ikad šta je tim hteo da kaže.