Petar Božović: Istinski gurman u zemlji Šljivadiji

Čuveni glumac Petar Božović, vlasnik sočnih kafanskih anegdota, pripada maloj grupi istinskih gurmana koji s podjednakom strašću mogu uživati u škembićima i guščijoj pašteti, kao i u vinu i najpoznatijem srpskom nacionalnom piću

Iako je veliki gurman, Petar Božović (72) ne voli da jede na filmskim i serijskim setovima, na njima se oseća sputano jer ne može natenane da uživa u svakom zalogaju. Tada se trudi da posao završi perfektno, međutim, kad se kamere ugase, prepušta se hrani.

Petar Božović: Plačem u crkvi kad mi je teško

- Jednom smo radili neki film u okolini Valjeva i Bata Stojković je naručio da mu na pauzi donesu jagnjeće zaponjke - priseća se Petar. - Dobio je dva, a kad je pitao gde su još dva, rekli su mu da su ih dali nekome. Zavideo sam mu na tim zaponjcima, pomalo me je i nervirao zbog njih. Snimajući po raznim mestima u Srbiji otkrio sam dosta zanimljivih i izuzetno ukusnih jela. Mislim da je Niš u tome prvak sveta, mnogo mi se dopada kako se tamo jede. Ono čemu nikako ne mogu da odolim jeste jagnjetina, u svakom obliku, pečena, kuvana, kotleti. A kad me ponude jagnjećom glavom, to mi je kao da me neko časti od srca.

Gustirajući jagnjad iz različitih krajeva naše zemlje razvio je talenat da brzo i nepogrešivo prepozna najbolje meso.

Petar Božović: Ponovo kršten

- Pirotsko ima poseban ukus. Sve zavisi od predela na kome su jagnjad rasla. Ona s primorja, posebno ostrva, jedu trave koje luče ulja, pa divno mirišu. Vojvođanska izbegavam, zbog lošijeg kvaliteta trave i vode. I iznutrice ili obarine, ako se fino spreme, vrhunskog su ukusa. Radovao sam se i svinjokoljima, jer se tada sve pravi na licu mesta. Moji su uvek imali po dva praseta, a i danas mi je u ustima ukus mlade slanine koja se kuva s krompirima. Ili pečenice koja se posle suši na tavanu, i poslužuje samo kad dođu gosti, pa sam morao da čekam da oni odu kako bih se bar malo osladio. Svi ti ukusi podsećaju me na detinjstvo, koje sam proveo kod majčine rodbine u okolini Kolašina.

AKADEMIJA ZA CICVARU

Kuvanje je počeo da izučava još u detinjstvu dok se motao oko pećnice. Za cicvaru je redovno dobijao pohvale.

- Da bi bila dobra, treba bar dva kilograma punomasnog sira, koji se izdrobi i stavi na vatru s malo vode, pa se meša drvenom kašikom. Zatim se doda stariji kajmak ili skorup i sipa kukuruzno brašno sve dok ne počne da se okreće čitava smesa u šerpi, dobro sjedinjena, pa počne da izbija žuta mast. Cicvaru valja služiti uz domaći hleb ili krompir u kriškama. Gledao sam kako ljudi na planini to jedu i leti, na visokim temperaturama, i čudio se, a onda sam shvatio da im za čuvanje ovaca i odlazak na čuke treba izuzetno jaka, atomska hrana. Malo blaža varijanta je belmuž, specijalitet iz istočne Srbije, koji se pravi od sira starog jedan dan pa ima malo manje “atomskog goriva”.

U Beograd se preselio kao gimnazijalac. To vreme obeležile su i čuvene beogradske kafane, od kojih većina, nažalost, više ne postoji.

- Išao sam prvo u Prvu, pa u Drugu beogradsku gimnaziju i s društvom, bilo nas je četvorica, najradije odlazio u Skadarliju na škembiće i dva litra vina, uz obavezan sifon sode. To nam je bila puna kapa, a kad bih u komisionu prodao karirane košulje koje mi je ujak slao iz Amerike, priređivali smo prave gozbe uz pohovane i škembiće u saftu, koje smo obilno zalivali vinom. Pošto je za tim košuljama vladala prava pomama, s drugarima sam posećivao kafane bar dva puta mesečno.

Kad je upisao dva fakulteta, pored glume tri godine je studirao i italijanski jezik, nastavio je sa istraživanjem beogradskih mesta u kojima se dobro jede.

- U sećanju mi je i danas kafana Kikevac, gde su se okupljali stari Čuburci. Pljeskavice su pravili s mladim lukom, koji, kad pusti sok, daje mesu posebnu aromu. Bilo je uživanje i samo gledati druge kako ih gustiraju. Fale mi ta mesta, baš kao i prošli vek. Ima i sada dosta kafana, ali to je sve nekakav fenseraj, čak su i svadbe postale takve. Žale mi se konobari iz nekih restorana da su mladenci počeli da zahtevaju da se na kraju ne svira kolo. Pa gde ima svadba bez kola?

Petar Božović o supruzi: Bog mi je dao Snežanu i, na sreću, umeo sam to da prepoznam

Pijace su mu omiljena mesta. Obožavao je da tamo odlazi u nabavku, ali je s vremenom shvatio da ne može da se kontroliše prilikom kupovine.

- Napazarim toliko namirnica da mi polovina propadne, ne stignem da ih pojedem. Volim povrće, posebno paprike somborke, one su odlične za turšiju. Kiseli kupus takođe, on nas je održao, baš kao i praziluk sa belim lukom, sirćetom i uljem, koji ide uz rakiju kao meze. Avjaru od cepkanih paprika ne mogu da odolim, kao ni arpadžiku iz turšije, koji treba dobro da se ukiseli. Turšiju sada pravim u banji, bez nje ne mogu da prezimim, a za ajvar se snalazim, nabavljam ga kod domaćica na pijaci. Poslednjih godina narod se malo trgao, shvatio je da na zimnici može i da zaradi. Sramota je da to bogatstvo u povrću propada. Zamislite da svaka seoska kuća ima po dva plastenika, pa da proizvodi i za sebe i za druge.

ŠLJIVADIJA

Prvi kontakt s rakijom pamtiće dok je živ.

- Pečenje rakije bilo je poseban doživljaj, pogotovo na selu. Tih dana potoci bi bili puni naših najbližih, koji su išli od kazana do kazana i probali sve, pa su onda malo i upadali u vodu. Muška deca su, po starom običaju, testirana, morala su takođe da probaju svaku od tih rakija. Nije pomagala nikakva odbrana žena da to nije za decu, moralo je da se vidi kakav je ko, hoće li pustiti suzu. Ti progutaš, izbečiš oči i svi pilje u tebe, a ono ti pali želudac kao živa vatra. Ako spustiš kapke, muškarci odmah poviču da ništa ne valjaš i hoće da te maknu. Imao sam i poseban zadatak, jednom su me ostavili kraj kazana da čuvam rakiju, koju sam, naravno, prvo probao. Bila je to ona prva, mekana, koja je čist otrov, posle toga sećanja su mi u izmaglici. Probudilo me je žensko kukanje, valjda su mislile da sam otišao na onaj svet.

Za Petra je do danas najbolja rakija šljivovica, ostale ni ne priznaje.

Petar Božović o mlađim kolegama: Većina nema jačinu i snagu u sebi, osim što se lepo slikaju

- Kad odeš u neki kafić ili kafanu, nabroje ti bar pet vrsta rakije, dok šljivovicu skoro niko ni ne pominje. A za mene je ona prava rakija, kao što je na primorju loza. Onda ih pitam da li znaju gde živimo i da je ovo nekad bila zemlja šljiva. Po njima smo bili najpoznatiji, imali smo milione stabala ovog voća. Čak sam svojevremeno predlagao da se Srbija nazove Šljivadija, ali džaba, ne vredi. Sad su u modi dunjevača, kajsijevača, viljamovka, jabukovača. Sramota. A kad pitam da li negde služe pitu od šljiva, pa dobijem negativan odgovor, poludim. Strancima bolje da pravimo nešto naše, domaće, upravo poput pite sa šljivama.