Zdravko Šotra: Afirmacija pravih vrednosti izgleda kao eksces

Prve ovacije nova melodrama reditelja Zdravka Šotre "Santa Maria della Salute", posvećena velikoj, neostvarenoj ljubavi pesnika Laze Kostića i Lenke Dunđerski, dobila je pre premijere, na novinarskoj projekciji koja je u bioskopu "Roda" organizovana pre nekoliko dana.

Priča koja prati epohu romantičarskog doba, buran život i delo doktora prava, književnika, prevodioca i pesnika najljubavnije i najbolnije ljubavne pesme u srpskoj poeziji, premijerno će biti prikazana 20. decembra u Sava centru.

- Susreo sam se sa jednom teško objašnjivom ličnošću, kao što kaže akademik Ljuba Simović, sa nedokučivom i mnogostranom, i ovo je moj najteži projekat do sada - kaže Šotra, koji je napisao i scenario. - Film prati i TV serija, i tu će se više videti ko je bio veliki pesnik, koji je dao u amanet i ostavio nam u nasleđe tako snažnu i duboku liriku. Laza je bio i nacionalni borac, novinar, prvi predsednik Srpskog novinarskog društva, predstavnik Srbije na Berlinskom kongresu i u carskoj Rusiji, pisac filozofskih rasprava, prevodilac koji je u srpsku književnost uneo Šekspira. Ali, najvažnije je da je napisao pesmu Santa Maria della Salute, koja apsolutno ima dubinu svetske lirike. Imao sam veliku odgovornost kad sam se uhvatio te priče, rad na njoj, pre početka snimanja, trajao je tri godine.

Da li je susret sa Lenkom, koji je bio "između sna i jave", kako je Kostić opisao, i glavni događaj njegovog života?

- Akcenat je na onome što je ispunilo njegovu dušu, a to jeste neostvarena ljubav sa Lenkom, koja je zapamćena kao jedna velika melodrama koja pripada istoriji. Ta opčinjenost trajala je ne samo za života Lenkinog, nego je ispunjavala petnaest godina Lazinog života posle njene smrti. Iz sna u san, u ljubavnim košmarima, Laza je svoje najintimnije misli, bez ikakve zadrške, brižljivo zapisivao i poveravao jedino svom dnevniku. Kad je Lenka preminula, motiv mrtve drage je njegov jedini san. Iz njega su nastali veličanstveni stihovi Santa Maria della Salute. Ta pesma je, uz Lenku, ostala sinonim za Lazu Kostića, pesnika koji se poražen od svega obraća venecijanskoj Bogorodici i moli je za oproštaj grehova.

Šta je ono što ste možda "domaštavali" u svom scenariju?

- Ništa nisam morao da izmišljam, jer su o Lazi Kostiću ostavili svoje zapise svi koji su bili njegovi savremenici. Osetili su potrebu, poput Sime Matavulja, da pišu o njemu, jer je Laza bio drugačiji, poseban čovek u odnosu na većinu ljudi. Oni su dali mnoge pojedinosti koje sam koristio u svojoj priči, tako da je ona u potpunosti autentična.

Zašto je trebalo da prođe čitav vek da bi se snimio film o pesniku i čoveku koji je obeležio našu kulturu i istoriju?

- Ima mnogo vrednosti u našoj kulturnoj istoriji koje su ostale potpuno nepoznate široj javnosti, zato što se mi, za razliku od drugih naroda, ne bavimo našom baštinom. Danas pogotovu, kada su na površini sasvim druge stvari. Sada su rijaliti programi, vulgarna zabava, i uopšte, jedna velika prostota uzeli maha. Afirmacija pravih vrednosti, i kad se dogodi, izgleda kao "eksces", jer su one potisnute iz javnosti. Ne samo kod nas, nego je to trend u čitavom svetu, a mi olako uzimamo sve što je najgore.