Meril Strip: Mnogo puta sam bila nesavršena glumica

Ukoliko za ulogu Florens Foster Dženkins u istoimenom filmu Britanca Stivena Frirsa glumica Meril Strip bude uskoro ponovo osvojila nominaciju za Oskara, biće joj to već 20. put i sigurno će se među američkim glumcima i glumicama čuti ono frustrirano: „O, ne! Opet ona!”

Ukoliko se desi da Oskara još jednom i osvoji, biće on četvrti na njenoj kućnoj polici. Tako je to kada je Meril Strip drugo ime za glumačko savršenstvo, ali i drugo ime za zarobljeništvo u uspehu iz čega odavno više nema bekstva. Od rane mladosti pa do svoje sada već 67. godine najveći deo provela je ona kao glumica – najbolja što je moguće biti – uz, prema sopstvenom priznanju, stalnu tremu može li stvarna Meril sa svojom ličnošću takvom kakva jeste da „ispuni tog kolosa od glumice Meril Strip, a da nikog ne razočara”. Teško, iako slatko i izazovno breme.

Predstavljanje Frirsovog filma na 11. Rimskom festivalu i odavanje počasti Meril Strip bili su jedinstvena prilika da se čuju i njene uspomene: na prvu osvojenu nominaciju za Oskara za sporednu ulogu 1978. godine za lik Linde u „Lovcu na jelene” Majkla Ćimina, na prvog osvojenog Oskara za sporednu ulogu, za lik Džoane u filmu „Kramer protiv Karmera” Roberta Bentona i na osvojene Oskare za najbolju glavnu ulogu u filmovima „Sofijin izbor” Alena Pakule 1982. i „Čelična ledi” Filide Lojd 2011. u kojem je otelotvorila lik britanske premijerke Margaret Tačer...

Bila je to i jedinstvena prilika za bliski susret s glumicom koja bi mogla da odigra čak i nogu od pisaćeg stola a da joj gledalac do kraja veruje, koja je sada i na komičan i na setan način otelotvorila još jednu istinitu ličnost – najgoru kabaretsku i opersku pevačicu na svetu, Njujorčanku Florens Foster Dženkins, lik koji je u pozorišnoj predstavi Jagoša Markovića igrala Gorica Popović...

Igrate sada vremešnu ženu punu strasti, entuzijazma, ljubavi prema muzici i pevanju, ali ženu s tako malo talenta?

-Mislim da ovaj film i jeste o strasti, svim vrstama strasti. I prema poslu i prema partneru, ali i o tome šta sve radimo u ime ljubavi podržavajući jedno drugo i o tome šta nas drži u umetnosti i u životu. Da, mislim da je pevanje bez strasti uzaludno, a pevanje sa strašću a bez talenta je druga vrsta pogrešnog puta, ali može biti i zabavno i smešno.

Šta je vas inspirisalo i vodilo u putovanju kroz lik Florens?

-Nikada do sada nisam imala ulogu kao što je ova. Radila sam mnoge pripreme, čak i one da pevam najgore što mogu. Verujte, i to je veoma teško naučiti da proizvedeš takve falš zvuke i da stvoriš glas koji je Florens stvorila i čula u svojoj glavi. Mislim da mi je u tome pomoglo jedno sećanje na kompozitora Džordža Geršvina koji je tokom komponovanja pevao, što je zvučalo okej, ali nije bilo ni primaći onom kako su posle njegove kompozicije pevali drugi s mnogo moćnijim glasom.

Vi znate da pevate, videli smo to i čuli i u filmovima „Kućni prijatelj iz prerije” i hitu „Mama mia”?

-S 12 godina sam pevala „O sveta noći” na engleskom i francuskom kada je jedan gospodin preporučio majci da me vodi na časove pevanja iz Nju Džersija u Njujork. Dve godine sam školovala glas da bih ipak odlučila da mi se više sviđa da budem školska čirlidersica tamo gde su dečaci i da počnem da pušim.

Za Florens je umetnost izvor radosti i važnosti života, a vama?

-Isto je sa mnom i sa svakom ženom koju sam imala sreće da portretišem kao glumica. Tu radost nisam izgubila. Ja volim, baš volim ovo što radim! Svaku ženu moram da branim, da pokažem njen život, da vam pokažem šta o njoj znam. Tu sam za njih, bez obzira na to da li je reč o mirnim ili žustrim likovima. Svako zaslužuje svoje mesto i ja imam nameru da tako stalno radim dok god me budu birali za uloge.

Nemate nameru da postanete i reditelj?

-Ne. Nemam nameru da budem reditelj, poštujem one koji mogu da rade obe stvari, da igraju i da režiraju. Oduvek sam volela da glumim, da budem predmet subjektivnosti. Ne smatram to poslom već zadovoljstvom, da dolazim stalno iz drugačijeg sveta, da budem na različitim mestima, da budem u svetu čudesa što sam želela još od detinjstva i mislim da sam to naučila od moje bake koja je bila veoma zanimljiva osoba. Svako želi da bude talentovan, ja sam samo jedna od takvih.

Ja sam neukrotiva! Pitajte i moga brata, reći će vam isto. Toliko je reditelja to pokušavalo, Altman, Sidni Polak, Ćimino..., mnogo od njih je već otišlo, tako da ću ja ipak imati poslednju reč

Sanjali ste o ovakvoj karijeri i trajanju kada ste bili mlada glumica?

-Zamišljala sam naravno uspešnu karijeru kao i svi drugi mladi glumci, ali sam tada mislila da bih u ovim godinama u kojima jesam sigurno već nestala. Jer, oduvek je postajala ta svest o tome da toliko malo ima uloga za žene u njihovim šezdesetim ili sedamdesetim godinama, zato što scenaristi uglavnom ne znaju šta da napišu o ženama iznad 40 godina. Danas ipak ima više mogućnosti nego nekada. Televizija se više otvorila ka glumicama „u izvesnim godinama”.

Jesu li svi filmovi velika iluzija?

-Filmovi su iluzija zato što nam je ona potrebna, jer bismo u suprotnom živeli u svetu dokumentarnosti i poželeli da se ubijemo. Mislim da je iluzija lepota, umetnost, zanat, nešto veoma važno. Živim li ja u svetu iluzija čak iako imam četvoro dece? Živim, jer mi je kao i svima drugima prekopotrebna.

Bilo je uloga koje niste dobili?

-Jeste. Volela bih sam da sam ja igrala u filmu „Slatki snovi” i tumačila lik Petsi Klajn, ali priznajem da je Džesika Lang uradila to tako dobro, fantastično. No, ipak nikada nisam oprostila reditelju Karelu Rejsu što me nije odabrao.

A reditelj s kojim niste radili, a strašno biste voleli?

-Martin Skorseze. Volela bih kada bi se on odlučio da u svojim filmovima ima veći prostor za ženske uloge. Možda i za mene.

Festivalski omaž preminulom Majklu Ćiminu, zajedno smo gledali insert iz „Lovca na jelene”, kakve su vaše uspomene na taj film?

-Da sam ga radila gotovo pre pola veka, ha, ha! I uvek se setim, bože kako je Robert de Niro tada bio lep! Ali, setim se i toga kako smo se svi osim njega znojili u toj skučenoj i prevreloj prikolici u sceni mog i njegovog susreta i zagrljaja. Svi, osim njega koji je imao uvek tako vrhunsku kontrolu nad sobom da se nije čak ni znojio. Sećam se i da su Majkl Ćimino i direktor fotografije Vilmoš Žigmond sedeli iza kamere samo u gaćama, a ja sam u debelom džemperu sva znojava plakala i plakala, naravno ne zbog njihovih gaća.

Koji vas je reditelj najviše ukrotio?

-Ja sam neukrotiva! Pitajte i moga brata koji je ovde sa mnom u Rimu, reći će vam isto. Toliko je reditelja to pokušavalo, Altman, Polak, Ćimino. Mnogi od njih, tih voljenih reditelja su otišli, tako da ću ja ipak imati poslednju reč.

Uvek ste bili i štićenik filmskih kritičara?

-Ne čitam kritike jer nikada ne znate odakle će vas zaskočiti nečim što će vas zaboleti, naročito danas kada je zabavljački, žuti žurnalizam u punoj snazi i napada tvoje lice, tvoje godine, tvoje misli, porodicu. Uvek sam bila zaštićena ljudima koji me vole, oni nikada ne kritikuju ono što ja radim. Recimo moj muž, on uvek hvali i naziva remek-delom sve što mu ja skuvam. Ha, ha. Ali, tačno je, može se reći da su me nekako kritičari uvek štitili...

Možda zato što ste savršena glumica?

-Nikako zbog toga, nikada nije reč o savršenstvu. Toliko sam puta bila nesavršena.

Kada to i gde?

-Recimo, u filmu „Žena francuskog poručnika”. Nikada nisam bila do kraja zadovoljna kako sam odigrala lik Sare odnosno Ane. Tačno je da sam u potpunosti dala sebe tom liku, ali sama struktura bila pomalo veštačka jer sam bila glumica koja igra ženu francuskog poručnika, a u isto vreme i američka glumica koja igra britansku ženu. Tu je nešto bilo pogrešno.

Glumačka hrabrost je veća kada si mlad?

-Možda, ali naravno da verujem u zrelost, u godine kada si svestan da možeš da budeš sve bolji i bolji.

U „Gvozdenoj ledi” vi kao Margaret Tačer kažete većinsko muškim parlamentarcima da je važnije šta govorite nego kako govorite?

-To je taj problem sa sveprisutnim seksizmom na svim nivoima. Svaka je žena doživela posebnu vrstu prezira kada je na mestu „koje nije za nju” i gde „ne bi trebalo da bude”. Gotovo svi ljudi kažu Hilari Klinton: „Ne pričaj tako glasno! Budi atraktivnija!” Hoću samo da kažem: molim te slušaj šta govorim, a ne kako govorim. Mislim da svaka žena političar prolazi kroz sličan „nadzor” i zato sam imala razumevanje za svet Margaret Tačer, a to nije bio prijateljski svet prema ženama. Kao što ni danas nije prijateljski nastrojen prema ženama koje žele da budu lideri..