Pijanista Alfredo Rodriges: Najveći uspeh je što možemo da živimo od posla koji volimo

Kubanski pijanista Alfredo Rodriges (Alfredo Rodriguez) je, očaravši Kvinsija Džonsa u finalu takmičenja mladih pijanista na festivalu u Montreu 2006. godine, dobio ponudu da dođe u Sjedinjene Države i započne saradnju sa ovim slavnim producentom.

Posle uspešnih debija na vodećim svetskim festivalima pod Džonsovim patronatom, potpisao je ugovor sa kućom Mack Avenue, za koju je do sada objavio tri albuma. U domenu džez klavira, Alfredo je veliki sledbenik izraza Čuča Valdesa i Mišela Kamila. Domaćoj publici ovaj virtuozni pijanista predstaviće se zajedno sa svojim triom, na svečanom otvaranju 32. Beogradskog džez festivala, 26. oktobra od 21 čas u Velikoj sali Doma omladine Beograda.

Odrasli ste na Kubi, možete li nam reći nešto više o svom detinjstvu i prvom susretu sa džez muzikom. Kako je počela Vaša muzička karijera?

-Moj otac je poznati pevač i kompozitor sa Kube, tako da sam odrastao slušajući mnogo njegove muzike, na koju su uticali i kubanska tradicija, ali i mnogi drugi žanrovi muzike iz celog sveta. Oduvek sam bio u dodiru sa muzikom, sa ocem sam išao na probe i imitirao šta su on i ostali članovi benda radili. Neko od njegovih kolega muzičara je primetio da sam talentovan za muziku, pa me je tata upisao u muzičku školu u Havani kada sam imao 7 godina. Džez sam zavoleo na prvo slušanje kada sam imao 12 godina, zbog slobode imporvizacije koju sam otkrio. Sećam se da sam od ujaka na poklon dobio album Kita Džereta, u pitanju je bio snimak sa koncerta u Kelnu i pošto sam ga čuo kao da mi se život potpuno promenio – otvorio mi se potpuno novi svet muzičkih stilova. Bio sam uzbuđen činjenicom da možeš da sediš za klavirom i sviraš sve što ti padne na pamet. Do tada sam svirao samo klasičnu muziku, ali od tog trenutka čitav moj pogled na muziku se u potpunosti promenio.

 

Godine 2006. ste izabrani kao jedan od dvanaest pijanista iz celog sveta koji će nastupiti na čuvenom Montreux Jazz Festivalu, gde Vas je zapazio muzički producent Kvinsi Džons i ponudio Vam da radite sa njim. Kako je ova saradnja oblikovala Vaš kreativni rad? Da li ste razmišljali o tome kako bi Vaš umetnički razvoj tekao da se tada niste sreli?

-Kvinsi Džons je veoma značajan deo moje karijere, na koju je uticao u velikoj meri, kao i na mene lično. Srećan sam što imam priliku da sarađujem sa osobom kojoj se toliko divim, ali i da učim od njega. Veoma sam počastvovan što imam za mentora nekoga kao što je on, i mnogo mi znači što znam da ima pozitivno mišljenje o onome što radim. Jako je važno imati mentora i neku vrstu vodiča, koji će vas usmeriti u pravom smeru, tako da se smatram pravim srećnikom što sam uz Kvinsija i što sam postao deo njegove produkcije. I da ga nisam sreo sigurno bih nastavio da se bavim muzikom, ali to bi, svakako, bilo na sasvim drugom nivou. Počastvovan sam našom saradnjom i ne bih je menjao ni za šta!

Deset godina kasnije, ovog leta, nastupali ste ponovo na Montreux Jazz Festivalu – kakav je osećaj ponovo svirati na istom mestu, sada kada ste džez muzičar sa impresivnom karijerom?

-Bilo je sjajno vratiti se tamo gde je sve počelo i svirati na istom mestu gde je moja internacionalna karijera počela pre tačno deset godina. Sećam se kada sam išao u Montre po prvi put i imao priliku da sviram autorsku muziku pred Kvinsijem i mnogim muzičarima kojima sam se divio godinama. To je bio veoma poseban trenutak koji nikad neću zaboraviti, pa je i povratak na ovaj festival bio odličan podsetnik na sve što se desilo u međuvremenu: deset godina moje međunarodne karijere, iskrenog prijateljstva i zajedničkog stvaranja muzike. Važno je setiti se početaka, a podsećanje na to koliko daleko sam stigao od prošlog nastupa u Montreu čini me veoma ponosnim.

Alfredo Rodrigez Trio osnovali ste 2007. godine – šta su, iz Vaše lične perspektive, najveća dostignuća koja ste ostvarili sa ovim bendom do sada?

-Bend je, zapravo, počeo sa radom i ranije, još dok smo bili srednjoškolci na Kubi, tako da sviramo zajedno već mnogo godina. Iskreno, mislim da je naš najveći uspeh to što možemo da živimo od onoga što volimo da radimo. Ne može svako da kaže da voli svoj posao, a kamoli da ga radi putujući širom sveta. To nas čini jako srećnim i po mom mišljenju, svako bi trebalo da se trudi da dostigne taj osećaj. Nikada nemojte prestati da otkrivate ono što vas čini srećnim.

Napustili ste Kubu 2009. godine i preselili ste se u SAD da tamo nastavite svoj muzički razvoj – koliko su se Vaš život i umetnička karijera promenili od tada?

-Moji snovi i ciljevi su da nastavim da učim što više mogu. Komponujem muziku za svoj novi album, mnogo vežbam i na tom putu se trudim da naučim koliko god je moguće. Stalno iznova i iznova istražujem šta znači biti globalni muzičar. Kada sam se preselio u Los Anđeles upoznao sam mnogo različitih kultura i shvatio da ljudi u SAD često imaju familiju širom sveta. Budući da je cela moja porodica sa Kube, nikada nisam imao prilike da putujem i upoznajem se sa drugim kulturama. Danas, trudim se da se konstantno razvijam i postajem sve bolji muzičar. Cilj mi je da se usavršavam, jer je svet ogroman i mnogo toga se može naučiti. Volim na svoj umetnički razvoj da gledam iz ove perspektive: moja muzika se razvija zajedno sa mnom.

U martu ove godine objavili ste treći album "Tocororo“ – recite nam nešto više o njemu.

- Tokororo je nacionalna ptica Kube, koja ako je zatvorite u kavez umire od tuge, čime predstavlja ne smo želju za slobodom, već i neophodnost njenog postojanja. Kao što ptica Tokororo mora da ima prostora da bi letela, tako je i mojoj muzici bilo potrebno prostora i prilika da je čuje mnogo više ljudi nego što bi to bio slučaj da sam ostao na Kubi. Zbog mnogih ograničenja, Kuba je bila moj kavez i nije mi pružala mogućnost da raširim krila i radim ono što volim na višem nivou. Tako da je moj novi album personifikacija ljudi sa Kube, jednako kao i predstava slobode, putovanja i ukrštanja kultura. Ono kako ja gledam na stvari je da smo svi samo rođenjem vezani za različite zemlje i različite kulture, ali da svi dolazimo sa istog mesta. Sva ljudska bića su, na ovaj ili onaj način, povezana, a ja se trudim da to reflektujem u svojoj muzici. Moje saradnje sa drugim muzičarima su moj način borbe za jedinstvo. Veoma sam otvoren za učenje iz drugih kultura, volim da sva stečena znanja i iskustva pretočim u svoje viđenje jedinstva. Suština je u učenju od različitih ljudi i kultura.

Nastupali ste na mnogim džez festivalima širom sveta, a uskoro ćete nastupati u Srbiji, na otvaranju 32. Beogradskog džez festivala, koji se održava pod sloganom "Planeta džez " – kako vidite džez muziku širom sveta danas?

-Džez širom sveta vidim kao jednu fenomenalnu zajednicu. Mislim da sada, više nego ikada ranije, imamo mogućnost povezivanja sa drugima iz bilo kog dela sveta. Obožavam da putujem i to što imam priliku da upoznajem nove ljude; biti u mogućnosti da delimo naša iskustva, stavove i muziku je divna stvar. Možete mnogo da naučite iz ogromnog vrela džeza, ali i da mu doprinesete onim što sami znate.