Voja Brajović: Narod koji ne potpomaže svoje pozorište ili je mrtav ili je na umoru

Doajen srpskog glumišta, Voja Brajović, preneo je na papir svoja razmišljanja o problemima sa kojima se dramski umetnici danas susreću. Odgovore na neke dileme, dale su mu reči velikog pisca Federika Garsije Lorke. Prenosimo u celosti njegov autorski tekst.

Jubilarni 200. broj "Ludusa", jedinih pozorišnih novina u ovom delu Evrope i 30. takođe jubilarni "Dobričin prsten", naše prestižno glumačko priznanje koje dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije. Svečan i tako važan trenutak. Bez sumnje. I šta reći? Barometar veličine ili klonulosti?

Govoriti o problemima? Problemima pozorišta, problemima umetnika, problemima Udruženje dramskih umetnika Srbije. A ima ih. Brojni su i teški. Ali da li ih treba pustiti da kao neman pojedu sve pred sobom, uključivši i svečane i važne trenutke? S druge strane, šta znači i čemu vodi ako ih ćuteći gutamo?

Dok se ta dilema prostirala kroz moje dane i misli, do ruku mi je došao tekst velikog Federika Garsija Lorke (F. G. Lorka “Publika”, izdavač Književna opština Vršac, 2016). Naslovio ga je “Reč-dve o pozorištu”, napisao 1935. - uzgred samo godinu dana pre nego što će biti ubijen - i u njemu tako sjajno i tako snažno iskazao zapravo suštinu, esenciju brojnih i teških problema koje pomenuh.

“Pozorište je jedan od najizražajnijih i najkorisnijih instrumenata za duhovno uzdizanje jedne zemlje i barometar koji određuje njenu veličinu ili njenu klonulost”, kaže Lorka i dodaje:

”Prijemčljivo pozorište, dobro utemeljeno u svim svojim žanrovima, od tragedije do vodvilja, može u roku od nekoliko godina da promeni senzibilitet naroda; dok razoreno pozorište u kome kopita zamenjuju krila može da obezvredi i uspava čitavu naciju.

Narod na umoru

"Narod koji ne potpomaže i ne neguje svoje pozorište ili je mrtav ili je na umoru; isto kao što pozorište koje ne podržava pulsiranje društva, istorijsko pulsiranje, dramu svog naroda i nepatvorenu boju svog krajolika, sa smehom ili suzama, nema pravo da se zove pozorište, već sala za igru ili mesto za onu užasnu rabotu koja se zove ubijanje vremena.“

Pišući o krizi pozorišta, veliki književnik napominje:

“To zlo leži u lošoj organizaciji. Dokle god glumci i pisci budu prinuđeni da stvaraju profitabilne, nečasne predstave, predstave lišene svakog kriterijuma i bilo kakve odgovornosti, glumci, pisci i čitavo pozorište svakog dana će sve više tonuti, bez mogućnosti spasenja.”

Ističe zatim:

”Pozorište mora da se nametne publici, a ne publika pozorištu. Stoga pisci i glumci moraju da se naoružaju velikim autoritetom, makar i po cenu krvi, jer je pozorišna publika poput dece u školi: obožava ozbiljnog i strogog učitelja koji je zahtevan i pravedan, a posipa surovim iglicama stolice na koje sedaju stidljivi i ponizni učitelji koji ne umeju ničemu da nauče, a ne dozvoljavaju drugima da to čine.”

Ubijanje mašte

“Publika se da naučiti - namerno kažem publika a ne narod. (…) Postoji potreba da se to učini zarad dobrobiti pozorišta i zarad ugleda i hijerarhije glumaca.”

Lorka posebno naglašava da “treba zadržati dostojanstveno ponašanje jer će ono zasigurno biti obilato nagrađeno. Za razliku od drhtanja od straha iza paravana i ubijanja fantazije, mašte i draži pozorišta, koja je uvek, uvek umetnost i uvek će biti uzvišena umetnost, premda je postojalo doba kada se umetnošću nazivalo sve što se ljudima dopadalo da bi se narušila atmosfera, da bi se uništila poezija i da bi pozornica bila izložena vetrometini”.

I gotovo da se u njegovim ispisanim rečenicama, i između njih, može čuti topao, a povišeni ton kada kaže:

”Umetnost iznad svega. Najplemenitija je umetnost; a vi ste, dragi glumci, najveći umetnici. Umetnici od glave do pete, budući da ste se zbog ljubavi i poziva popeli u taj bolni svet pozorišnih dasaka. Umetnici po zvanju i zaokupljenju. Reč ’umetnost’ valjalo bi pisati u salama i garderobama svih pozorišta: od najskromnijeg do najluksuznijeg; u protivnom bismo morali da upotrebimo reč ’trgovina’ ili neku drugu koju se ne usuđujem da izgovorim. Kao i reči hijerarhija, disciplina, žrtva i ljubav.”

Kome i ove reče ne bi za srce prirasle, kada su ovako tačne?

”Ne želim da držim lekcije jer sam u poziciji da ih primam. Moje reči proističu iz ushićenja i uverenja. (…) Znam da nije u pravu onaj ko govori: Sad, odmah, sad, sad - pogleda uprtog u šalter biletarnice, već onaj ko kaže: Sutra, sutra, sutra - i oseća dolazak novog života koji lebdi nad ovim svetom.”