Bookmate Originals edicija prvi put u Srbiji: “Početak bez kraja” Vesne Dedić stiže na mobilne telefone i tablete

Bookmate je u Srbiji dostupan već skoro godinu dana i čitaocima konačno, nakon dugogodišnjeg iščekivanja, nudi elektronske knjige svih najvećih domaćih i stranih izdavača na jednom mestu. Najpopularniji naslovi iz pera domaćih i stranih autora, konačno su dostupni na srpskom jeziku, u elektronskoj formi i spremni za čitanje na mobilnim telefonima, tabletima i računarima.

Ipak, ovog decembra stiže nešto novo pred čitaoce u Srbiji: kratke priče popularnih domaćih autora, koje se čitaju u jednom dahu, u okviru edicije Bookmate Originals. Ove priče su osmišljene tako da ih čitaoci konzumiraju u jednom dužem ili nekoliko kraćih čitanja, a dolaze iz pera nekih zaista popularnih domaćih autora, kao što su Vesna Dedić, Dejan Stojiljković i Uroš Timić. Ovo troje autora će se, tokom narednih šest meseci, kroz ukupno 18 kratkih priča, obratiti čitaocima još uvek mlade elektronske knjige u Srbiji, na jedan sasvim drugačiji i savremen način.

Prva četvrtina svake od ovih 18 priča biće ekskluzivno, besplatno dostupna čitaocima Gloria portala, u istoj nedelji kada se priča pojavi i na servisu Bookmate.

Bookmate je specifičan – ovaj servis čitaocima ne prodaje jednu po jednu knjigu, već im omogućava da u okviru mesečne članarine (kao u elektronskoj biblioteci) čitaju neograničeno. Bookmate mesečna članarina staje manje od prosečne cene jedne knjige u mekom povezu u knjižari, pa je ovaj servis krajnje isplativ svakome ko čita barem jednu knjigu mesečno.

Pored obilja žanrova koje nudi (trileri, klasična proza, ljubavni i istorijski romani, literatura za tinejdžere, naučna fantastika, biografije, popularna psihologija), Bookmate sada u biblioteku dodaje i ove originalne, ekskluzivne priče domaćih autore, koje će biti dostupne isključivo na ovom servisu, pa je sigurno da će svako pronaći nešto za sebe. Od sada svaki telefon, tablet ili računar omogućavaju uživanje u omiljenim knjigama – svuda, čak i bez internet veze. Bookmate je dostupan kao aplikacija za Android i iOS telefone i tablete, ali i sa bilo kog računara, putem sajta www.bookmate.com

Danas uživajte u drugoj od ukupno 18 kratkih priča 

Vesna Dedić

Početak bez kraja

Priča o početku … lepša, kraća i radosnija od priče o kraju.

Tadija je ime mog početka.

Priče o početku se pričaju za velikim stolovima sa mnogo ljudi, praćene zvonkim smehom i dodirom ispod stola onoga koji te poljubio na početku priče.

„Nije bilo tako! Ja ću da vam kažem kako je počelo!” – uvek kaže moj muž.

Moj muž se ne zove Tadija.

Priča o početku je kratka jer ne postoje toliko snažne reči koje mogu da opišu sreću početka.

Priča o kraju je beskrajna. Ne zna se ni kada su to dvoje prestali da se ljube, jer ima milion reči koje su jedno drugom rekli, teških i bolnih, pre nego što je zaista došao kraj. Priče o kraju traju dugo i toliko je snažnih i melodičnih reči kojima satima možeš da opisuješ tugu, bol, strah i …molitve koje izgovaraš pijana i trezna, u snu i na javi… Molitve za bar još jedan, novi početak.

Priče o kraju pričaju se za malim stolom, u uglu kafane i prestaju tek kada kelner donese račun i upali svetla. Ne, ne prestaju ni tad. Prestaju tek kada promrzla uđeš u kuću i po plafonu ili sa glavom ispod jorgana potražiš još jednu snažnu reč koja bi opisala bol zbog tog kraja.

U nekom romanu sam pročitala: Mladost je lepa jer ne postoji sećanje. Starost može biti lepa ako ne okrećeš glavu ka prošlosti.

Zovem se Zorana i nisam stara.

Ja nikada neću ostariti jer sa Tadijom uvek imam početak.

A možda ću ipak ostariti, možda i večeras, ako je stvarno kraj?

U ovoj priči moram da okrenem glavu ka prošlosti, jer …kako da vam opišem tugu zbog kraja ako se ne vratim na početak?

Sećanja …filteri koji doteruju slike na kojima je mladost zanosnija nego što je zaista bila.

*
1977.

Početak …naše bake u cvetnim haljinama bez rukava zalivaju cveće u avgustovsko predvečerje. Ulica odjekuje od njihovog smeha dok pevaju tercu kada se na gramofonu vrti Oliverova nova ploča.

Šaka suza, vrića smija, ća je život vengo fantažija, terasa sa muškatlama i dve žene kojima ni jedan trenutak života nije prošao bez ružičastog karminima na usnama.

„Igraj se, nevojo, sa ovon finon djevojčicom! Vidi kako je lipa naša Beograđanka.” – viče Tadijina baka dok seda do moje na terasu.

„Bako! Iman deset godina i ne pada mi na pamet da se igran sa nekon koja još ni u skulu ni posla!” – kaže, i ja uvređena trčim u svoju sobu.

Dugo se klatim na krevetu, a potom posmatram sa prozora mirisne turistkinje od čijih kosa i kože cela ulica miriše na kokos. Stavljam bakin ružičasti karmin i divim se svom odrazu u ogledalu.

Tadija svake večeri čita na terasi stripove o Bleku Steni i Zagoru, a ja zamišljam kako mi baš ON, ne ni Blek Stena, a ni Oliver pevuši, jednom kada porastem – sve nježne riječi svijeta, sačuvao sam za te. i skida mi palcem ružičasti karmin sa usana. To sam videla na jednom filmu pre nego što su mama i tata rekli da taj film nije za mene i da idem da se igram lutkama.

Bakama su leta prolazila u ispijanju bevandi, sećanjima na fešte iz vremena kada su imale tanak struk i nosile haljine od tila, a meni u čekanju onih popodneva kada bi mene i njega vodile na plažu Bačvice i retkih večeri kada me Tadija pozove da se zajedno igramo ispod palmi u dvorištu zgrade u podnožju Marjana.

Početak je kada smo zajedno otišli u prodavnicu po hleb, a Tadija me branio od podsmešljivog komentara brkatog prodavca u plavom mantilu koji je navaljivao da kažem kruh.

„Ne razumin ća je hleb? Ajme, ti misliš na kruh! Ajde, laka je rič… Reci kruh!” – govorio je unoseći mi se u lice prodavac sa četvrtastom glavom.

Počela sam da se tresem i plačem od straha kada me je snažno uštinuo za obraz! Tada me je Tadija prvi put zagrlio! Uneo se u čevrtastu glavu brkatog prodavca i sa prkosom i besom desetogodišnjaka povikao:

„Zorana je iz Beograda! Tamo se reče hleb! Dajte nan kilo hleba! Kruha! Bread na engleski!”

Držao je svoju ruku preko mog ramena sve vreme dok smo od prodavnice išli ka zgradi naših baka. Poželela sam da brkati prodavac svakog dana viče na mene i da nikada ne izgovrim „kruh” ako će mi Tadija držati svaki put dlan na ramenu.

„Hrabar je i lep kao Blek Stena!” – pomislila sam nameštajući šiške na čelu.

Bile su mokre od avgustovske sparine i neke jeze koju sam imala od kada je Tadija svoj dlan stavio na moje rame.

Kada je u septembru mama iz Beograda došla u Split da me vrati kući znala sam da ću u vrtiću svima pričati o Tadiji.

Kraj leta… Baka pakuje pršutu i sir za mog tatu i iz kuhinje dovikuje mami kako je vreme da rodi još jednu devojčicu kao što sam ja. Sedim na bakinom kauču koji je pre nego što me mama dovela na raspust tapacirala zelenim somotom. Mama me ljubi u kosu i pokazuje na televizoru snimke sa koncerta Bijelog dugmeta na Hajdučkoj česmi.

„Tata i ja smo bili tamo! Možda su nas snimili!”

Ispod heklanog miljea na crno-belom televizoru, koji pridržava figurica dva anđela koji se ljube na ekranu, promiču hiljade zaljubljenih parova koji odlaze na koncert. Dugokosi, čupavi i srećni… Mama ustaje i pojačava televizor na refren „Sanjao sam noćas da te nema”.

Vrišti od sreće i uzima me u naručje kada se na ekranu pojavljuje ozarena, sa dignutim rukama ka nebu. Tata je drži na ramenima!

Stidim se mami da kažem da i ja maštam da kao ona jednog dana na Tadijinim ramenima pevam na koncertu iz sveg glasa.

Stidim se i da joj priznam da u vozu za Beograd ne plačem zbog rastanka sa bakom.

1984.

Početak… došla sam u Split kod bake na raspust, a Tadija ispod palme u dvorištu zgrade drži oko struka prelepu Šveđanku.

Hodi vanka jednu večer i s mojom Zoranom na rivu.” – kaže moja baka dok njegova sa negodovanjem posmatra visoku plavušu u majici bez grudnjaka.

„Ne znan da li teže podnosin ovu inflaciju ili ovu Tadijinu Šveđanku! Javili na radio… i ovog miseca inflacija priko 60%. Sve je skupo!” – rekla je Tadijina baka.

„Inflaciju ćeš preživit, ali ako ti Tadiju ova odvede u Švedsku, tebi života nima.” – rekla je moja baka.

„Vozi motor! Lep kao anđeo! Crna kosa, plave oči! Kakav frajer! Zaljubila sam se, ali me ON ne primećuje!” – zapisujem u svoj dnevnik.

Tadijina baka mi poklanja celu kutiju Tadijinijih stripova sa Blekom Stenom i Zagorom i leto provodim na terasi iščekujući da me bar jednog dana pozove na plažu Bačvice ili da me provoza motorom.

I pored inflacije bake svake večeri ispijaju bevandu, slušaju ća je život vengo fantažija i odlaze na spavanje oko ponoći. Ja na prozoru sve do zore svake noći čekam zvuk motora i posmatram Tadiju kako sa prvim zracima sunca, razbarušene kose i vedar, ulazi u zgradu.

Nikada nije ni pogledao ka muškatlama na mom prozoru, ali me pomilovao po kosi, tačnije razbarušio šiške, kada sam, onda kada su na vestima objavili da je umro čika Duško Radović, recitovala:

Neće biti srećan mnogo
ko na sreću gleda strogo,
ko je meri sa svih strana
i nalazi sreći mana.
Ovu hoće, onu neće – tu ne može biti sreće.
Ne, tu nema sreće.
Ima jedna mudrost stara: i za sreću treba dara,
srećan čovek – sreću stvara!
Neko traži mnogo sreće, i najlepše i najveće.

NASTAVAK OVE PRIČE VESNE DEDIĆ, ALI I DRUGE KRATKE PRIČE I ROMANI, DOSTUPNI SU BOOKMATE KORISNICIMA, PUTEM OVOG LINKA