Dejan Stojiljković samo na Gloria portalu: Bezimeni anđeo nastavlja potragu za nadom

Dok čakamo novu sezonu Senki nad Balkanom, čiji je jedan od scenarista i ovaj proslavljeni pisac, Dejan Stojiljković vredno radi na novim pričama koje možete pročitati u jednom dahu, sa vašeg mobilnog telefona.

Nova, Dejanova četvrta kratka priča, direktan je nastavak treće i nosi jednostavan naziv: Iris 2.

Nakon što nas je u prvom delu priče uveo u detalje razornog nuklearnog rata koji je pretvorio planetu u poprište borbe za opstanak, autor dalje pripoveda o bezimenom anđelu koji sada dolazi do Sjedinjenih američkih država, gde, navodno, postoji podzemni bunker koji je neka vrsta nove Nojeve arke a čiji vlasnik i tvorac je mogul Noa Karter. Dok prolazi apokaliptičnim pejzažima, Bezimeni shvata da mu na tom putu saputnici više nisu samo ljudi već — i njegova braća anđeli.

Gloria portal vas danas časti: prva četvrtina Dejanove priče “Iris 2” dostupna je na ovoj stranici, potpuno besplatno.

Kratke priče ovog autora ekskluzivno su dostupne korisnicima servisa Bookmate. Ovaj servis donosi najpopularnije naslove iz pera domaćih i stranih autora, na srpskom jeziku, u elektronskoj formi, na svim vašim mobilnim telefonima, tabletima i računarima.

Dejan Stojiljković
IRIS 2

RIDLI

Zora je svitala iznad sasušene krošnje javora koju je neko, pre mnogo decenija, zasadio na ćošku Kuvlera i avenije Balfor. Grimizne niti premrežile su nebo iznad mrtvog grada. Sent Luis je izgledao kao da spava. Ali, nije bilo nikog unutar davno napuštenih domova da ustane i pokupi novine i flašu mleka sa trema. Niti se iz komšiluka čula vesela graja dece koja čeka da dođe veliki žuti autobus i odveze ih u školu. Komšija, ratni veteran, nije ponosno ispravljao nabore na zastavi koja mu je stajala na verandi. Niti je drugi sused kosilicom ravnao svoj savršeni zeleni travnjak. Sa radija je dopirao samo šum statike, nije bilo spikera da razdraganim glasom najavi još jedan lep prolećni dan i, pre nego što zavrti novu pesmu Kilersa, saopšti trenutnu temperaturu i šanse lokalnog bejzbol tima da ove godine osvoje prvenstvo.
Ridli Hanam je mislio o tome kako je lako umreti u svetu koji je već mrtav.
Ali nije bilo lako. Jer su mu ljudi u crnom prethodno pobili čitavu porodicu.
Njegova supruga ležala je kraj betonske ograde, sa dva metka u grudima. Tela njegovo dvoje dece bila su još u kombiju.
Njega su upucali u stomak i sada je, oslonjen na levi prednji točak sedeo, kao nekad ispred televizora, i umesto u ekran, gledao u svoja rasuta creva. Limenka "Bada" nije mu nehajno ležala između prepona, sat na zidu nije otkucavao vreme za večeru, a u noćni šou poznatog voditelja neće doći Tom Henks da priča o svom novom filmu i tome koliko ga muči nepravda u svetu.
Čovek koji je preturao po rancu njegove pokojne kći i iz njega izvadio čokoladicu i nagorelu lutkicu kojoj je nedostajalo jedno oko imao je na desnom rukavu uniforme prišivku na kojoj je pisalo:

REJVEN SEKJURITI

Ridli napuklim glasom upita:
"Vi ste oni... Blekmist najamnici?"
"Nismo više najamnici.", reče čovek i dobaci čokoladicu drugom čoveku u crnom koji je stajao bliže ogradi. "Sada smo svoji ljudi. Vojska."
"Vi ste obični razbojnici...", promrmlja Ridli. "Ubice. To ste vi."
Čovek se nagnu ka njemu.
"Može biti. U ovakvom svetu... Koga je briga?"
Ridli zausti da kaže nešto, ali tada se začu drugi glas.
"Mene."
Stajao je nekoliko metara od njih. Kraj rashodovanog poštanskog kamiona. Mladić u maskirnoj vetrovci sa oznakama britanske vojske. Ali nije odavao utisak nekog ko je u vojnoj službi. Ridliju je, onako, sa dugom plavom kosom vezanom u rep i bradom od tri dana, više delovao kao frontmen nekog alternativnog rok benda.
Čovek u crnom odmeri pridošlicu, pa otkoči pištolj koji mu je bio za pojasom.
"A ko si ti, prijatelju?", upita mladića.
"Nisam ti prijatelj. To je jedino bitno da znaš."
"Ako mi nisi prijatelj...", reče čovek u crnom, "Onda si mi neprijatelj."
"Tako je.", potvrdi ovaj.
"Znaš, dečko... Nije pametno biti moj neprijatelj."
"Neko i to mora da bude.", uzvrati ovaj.
"Jeste. U pravu si.", reče čovek, izvadi pištolj i uperi ga mladiću u glavu.
Pritisnu oroz ali ono što usledi mesto pucnja bio je samo reski zvuk udarca metala o metal. Čovek u crnom pritisnu obarač još jednom i još jednom. Ali pištolj ne opali.
Mladić mu priđe, uze pištolj iz njegove ruke, okrenu ga prema njegovom licu.
Odjeknu pucanj. Čovek u crnom sruši se na zemlju raznesene lobanje.
Mladić, sa izrazom blagog čuđenja, pogleda u oružje.
"Izgleda da je ipak sve u redu."
Zatim baci pištolj u stranu i okrenu se ka preostaloj trojici ljudi u crnim uniformama.
"Ti si slep.", reče prvom od njih.
Zatim se obrati drugom.
"Ti... Ti si gluv i nem."
I na kraju trećem.
"A ti... najamniče. Ti ne možeš da pokrećeš noge."
Zatim se zamisli malo, pa reče:
"Ni ruke."
Ridli je sa nevericom gledao kako slepi najamnik lica iskrivljenog od užasa opipava karoseriju kombija grabeći drugom šakom kroz mrak, dok su ostala dvojica jednostavno vrištala. U magnovenju, dok mu se od bola mutilo u glavi, čuo je jednog od njih, onog slepog, kako je zavapio:
"Šta si ti?!"
"Ja?", reče mladić smireno. "Ja sam vaša kazna."
Mladić onda podiže sa zemlje lutku bez oka i osmotri je. Zatim osmotri tela dece u kombiju. Na kraju, priđe i čučnu kraj Ridlija. Kratko je gledao u krvavu rupu na njegovom stomaku, a onda rekao:
"Mogu da ti izlečim ovu ranu."
"A oni?", upita Ridli i pokaza glavom na svoju mrtvu porodicu.
"Za njih je kasno."
"Onda nemoj... Pusti me..."
"U redu.", reče mladić. "To je tvoj izbor. Za razliku od mene, imaš pravo na njega. I ne brini... Srešćeš ponovo svoju porodicu. Na nekom lepšem mestu od ovog."
"Šta će biti sa ovim skotovima?", Ridli pokaza glavom na mrtvog vođu najamnika koji je, prosutog mozga, ležao nepomičan na zemlji.
"I oni će otići tamo gde treba. Ali će ih dočekati neko drugi. Neko... Drugačiji."

ILAJDŽA

Negde duboko u delti Misisipija je mali grad Frajs Point, koga se malo ko više seća. Došao je tamo u podne, prepešačivši trideset kilometara od susednog grada, dugom autostradom na kojoj nije bilo saobraćaja, ni ljudi. Nebo iznad bilo je sivo i purpurno, kao da će uskoro sumrak, a asfalt pod njegovim cipelama crn i krt. Ulazeći sa severne strane, naišao je na gomilu napuštenih kuća što su prazne ležale rasute na periferiji, poput avetinjske vojske koja čeka na poslednji juriš. Prozorska okna na njima bila su poput očiju čudovišta koja nemo zure u mrtvilo sveta. Na njihovim tamnim staklima ogledala se apokaliptična slika ugašenog života jedne male zajednice.

Pokušao je da se priseti kako je bilo kada je prvi put došao ovde, pre više od jednog veka, da u šljakerskom baru vidi svirku lokalnog gitariste za koga se pričalo da je genije.
To mesto, koje se tada zvalo "Magnolija", više nije postojalo. A genijalni gitarista je ušao u legendu i postao jedna od najprepoznatiljivijih muzičkih ikona 20. veka.
Ne toliko zbog svoje veštine sviranja gitare.
Više zbog toga što ga je pratila legenda da je prodao dušu đavolu.
To se desilo upravo ovde, u Frajs Pointu.
Ilajdža to odlično zna. Jer je on bio taj sa kojim je nesrećni muzičar sklopio ugovor.
U centru se i dalje uzdizala stara zgrada gradske većnice, sa koje je visila, otrcana i kišom isprana, američka zastava.
Na zidu većnice neko je davno ispisao veliki grafit:

BUDUĆNOST JE NENAPISANA

"Ko je ovo rekao? Neki filozof?", začu Ilajdža glas iza sebe.
"Aha.", klimnu on potvrdno glavom. "Zvao se Džo Stramer."
Nije se osvrnuo da odmeri stranca koji mu je stajao iza leđa, prepoznao mu je glas.
"Otkud ti ovde?"
"To bih i ja voleo da znam."
"Matori ti je dao jedan od onih zadataka gde ti ništa nije jasno, ali koji moraš da obaviš?"
"Tako nekako."
"Voli da se igra... taj tip."
"Ovde se baš poigrao."
"Moram da priznam da jeste... Grad je trebalo da bude odavno poplavljen. Ali nije."
"Kako bi ti inače imao pribežište?"
"A šta sam drugo mogao... Sem da se vratim na mesto gde je sve počelo?"
"Nema više duša za kupovinu i prodaju?"
"Ima... Ali su previše pohabane. I previše jeftine."
Ilajdža se okrenu i odmeri stranca koji je stajao na nekoliko koraka od njega.
"Istu takvu vetrovku je nosio jedan od braće Galager u nekom spotu... za neku pesmu. Ne sećam se."
"Oasis su se raspali pre nego što se isto to desilo sa planetom."
"Da. Znam. Drkadžije."
Ilajdža se osvrnu da pogledom obuhvati centralni gradski trg. Dok je rezignirano zurio u posivele fasade, nakrivljene bandere i otpale oluke, u njemu je titrao neki čudan osećaj već viđenog.
"Voleo bih da te častim pićem.", reče. "Ali poslednji bar je ovde zatvoren pre više od dvadeset godina. Frajs Pointu nije bio potreban smak sveta da nestane. Dovoljni su bili birokrate u američkoj vladi i ambiciozni guverner ulizica."
"Ne mari..."
"Znaš kako su ga zvali?"
"Koga?"
"Grad. Zvali su ga... Gomora Delte."
"Je l' stvarno bio takav?"
"Jeste. Burbon, kurve, bluz, striptiz barovi, oštri noževi i mnogo praznih glava... Kad smo već kod Gomore... Sećaš li se kako ste je spalili ti i tvoj brat?"
"Sećam se."
"Sećaš se i da sam ja bio tamo?"
"Da. Doveo si jednog od stanovnika da pregovara sa nama... Da to ne učinimo..."
"Jednog od... Daj, molim te... Bio je to Adam lično."
"Znao si da Sodomu i Gomoru ne može spasiti ništa."
"Znao sam... Matori je tako rešio. A vi ste dobili naređenje. Tako to ide sa vama... anđelima. Nemate slobodnu volju. Ali zato raspolažete drugom vrstom... moći."
Ilajdža uzdahnu i sede na ivičnjak. Odloži šešir u stranu. Prođe dugim prstima po zift-crnoj kosi.
"Znaš li da je, pre nego što se ovo desilo, u Indiji dva miliona žena godišnje umiralo na porođaju?"

...

NASTAVAK OVE PRIČE DEJANA STOJILJKOVIĆA, ALI I DRUGE KRATKE PRIČE I ROMANI, DOSTUPNI SU PUTEM OVOG LINKA