Srđan Dragojević otkriva: Upisao sam režiju zbog opklade, popularnost mi je izazvala zebnju

Reditelj Srđan Dragojević (58), autor vrlo značajnih filmova srpske kinematografije devedesetih godina - “Mi nismo anđeli”, “Lepa sela lepo gore” i “Rane”, vratio se novim delom “Nebesa”, neobičnom filmskom alegorijom sa elementima crne komedije. Njegova osma provokativna filmska priča bavi se izazovima hrišćanstva u postsocijalističkom društvu u kojem su sudbine junaka određene božjim čudima koja usmeravaju njihove živote. Rad na ovom filmu za Dragojevića je bio prilika da preispita svoja uverenja, potaknut primerom iz svoje najbliže porodice.

Pročitajte i Anđeo i Đavo oči u oči - Srđan Žika Todorović jubilej obeležio čuvenom fotkom

Foto: Jovana Bojković

- Ljudima koji su ateisti je najlakše. Biti pravi vernik podrazumeva da se stalno preispitujete. To je neka vrsta dijalektike i odnosa sa božanskim. Budući da je moja sestra pre 25 godina odlučila da ode u manastir i postane monahinja, mene ta tema intrigira, jer kad neko vaš najrođeniji iz porodice posveti život Bogu, vi vidite da se ta osoba jako dobro oseća i da poseduje stalni duhovni rast. Osim toga, kada sam postao zreliji, ušao u zrelo životno doba i prešao 50. godinu, shvatio sam da su za lični duhovni razvoj ta preispitivanja verovanja neophodna - kaže Dragojević za Gloriju.

Pročitajte i Sin Srđana Dragojevića - Srpski inat me motiviše

YT printscreen

A kako je njegova rođena sestra reagovala na film?

- Moja sestra, monahinja Amfilohija, čitala je scenario i gledala “Nebesa” i za nju je to hrišćanska komedija. Ja ne mogu da kažem da je komedija, za mene je to hrišćanska alegorija. Film je posvećen veri i veoma je hrišćanski. Na stranim festivalima, na primer u Valensiji, doživeli su ga kao kritiku institucije i crkve i proglasili ga čak bunjuelovskom kritikom. Kao autoru to mi veoma laska, da film bude neka vrsta platna ili Roršahove mrlje na koju će svako da projektuje sopstvene stavove vezane za ovu važnu temu.

Novi film je realizovao skoro tri decenije, od trenutka završetka studija filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu, koje je upisao nakon jedne rasprave sa prijateljima.

- Bavio sam se poezijom, objavio nekoliko knjiga pesama, pisao sam i prozu, bio sam urednik književne rubrike u jednom časopisu i završio psihologiju. Iz čiste opklade sam otišao na akademiju pošto su me nervirali moji prijatelji sa FDU koji su smatrali da je svako od njih Kopola, Skorseze... Izgledalo je da sam ja amater, da nemam pojma, a oni svi već autori. Sporečkali smo se oko nekog domaćeg filma i ja sam rekao: “Pa niste vi ljudi bogom dani. Idem ja u junu na FDU na prijemni, da vidite da nije teško proći na režiji.” Otišao sam iz opklade i primili su me, i to kao prvog na listi. Posle mi je bilo žao da ne studiram. Teško je to upisati. Da toga nije bilo, mogao sam da budem psiholog, da radim HR u nekoj firmi, da budem psihoterapeut. Sigurno bih imao lakši i lagodniji život. Život reditelja nije jednostavan. Skopčan je sa mnogo osujećenja i frustracija.

Pročitajte i Uroš Đurić - Trenutak kad se moja žena zapitala "ko je ovaj čovek s kojim imam bebu"

Foto: Jovana Bojković

Ipak, prvi igrani film “Mi nismo anđeli” čvrsto ga je zadržao u filmu i upisao velikim slovima u istoriju naše kinematografije.

- Prošlo je 30 godina od prve klape “Mi nismo anđeli”. Na to sam potpuno zaboravio, ali mi je Uroš Đurić, koji je živa enciklopedija, skrenuo pažnju na tu činjenicu. Taj moj prvi film bio je čudo samo po sebi pošto je reč o diplomskom radu na akademiji. Niko nije očekivao da će imati toliki broj gledalaca. “Mi nismo anđeli” je bio suviše hranljiv za moj ukus, jer nakon što sam ga snimio i imao više od pola miliona gledalaca, počeo sam da se preispitujem da li sam ja dovoljno umetnik ako toliko ljudi ide da gleda moj film. Ta enormna popularnost prvih “Anđela” u meni je izazvala zebnju.

Svoje filmove gleda posle protoka od minimum 15 godina, a nove uveliko mašta. Nakon tri primljene doze vakcine protiv virusa korona, spreman je i uveren da će ih raditi čim pre.

- Voleo bih da snimim još dva filma po mojim scenarijima koje sam objavio u knjizi “Pre nego što crvima kažem zdravo”: “Bilo jednom na istoku”, za koji sam dobio podršku, i “Škartove”, kao i da ekranizujem roman “Mlečni zubi” Lane Bastašić jer kao otac petoro dece osećam potrebu da ispričam priču o detinjstvu i sazrevanju.