Dirljiva ispovest sestre Marka Živića: Mislila sam da ne ume da umre

Vreme sporo teče posle velikih lomova i gubitaka. Neke rane nikada ne zacele, svesna je toga lektorka Nevena Živić (54), sestra nedavno preminulog dramskog umetnika Marka Živića. Dugo mi je trebalo da je ubedim da javno govori o bratu. Živimo kraj civilizacije u kojoj debeli sloj zaborava pokriva one najbolje koji su nas napustili. A Marko je otišao preko reda, 14. oktobra u 50. godini. Kao da je žurio da stigne u nebeski glumački bife u kome su oni koji su imali viškove talenta, duše i srca. Postoje događaji posle kojih više nikada nismo isti. Oni koji nas obeleže zauvek. Tako i Nevena pokušava da se navikne na novu realnost.

- Ima crnih dana, i ima crnjih dana. Kada su crni, osamim se, sakrijem od ljudi bez želje da sklonim tugu ili pobegnem od nje. A kada su crnji dani, okupljamo se moja kćerka Danica, Markova devojka Maja i brat i sestra od tetke i ujaka i pokušavamo da se motivaciono podignemo. Plačemo i smejemo se. Sva sreća pa nam crnji dani ne dolaze svima u isto vreme, što nam omogućava da se međusobno hrabrimo. Živim u stanju da je sve ovo privremeno, da će se Marko odjednom pojaviti i da će sve biti kao pre. Taj utisak privremenosti me drži na površini. Ponekad mi se učini da čujem njegovo “Cako”. Tako me je zvao otkako smo bili deca.  

Trudi se i uspeva da ne ulazi u njihovu komunikaciju porukama. Zna šta to znači. Rana je sveža, oči lako zasuze, a sveprisutna tuga steže zagrljaj.

Pročitajte i Dani kada smo se samo smejali - Setna fotka Milice Milše i Marka Živića nateraće vam suze na oči

Foto: Jovanka Bojković

- Nemam još snage da odem u Kruševac. Kad nam je preminula mama 2020, Marko je često išao u stan u kome smo odrasli i u kome su nam živeli roditelji. Mama je na terasi gajila cveće. Kako nismo mogli stalno da odlazimo da zalivamo mamino cveće, posadili smo na terasi prkos, biljku kojoj ne treba mnogo nege i čije ime najslikovitije govori o njenom karakteru. Poslednji put kad je bio u Kruševcu poslao mi je fotografiju prkosa koji je procvetao.

Poslednji let

S godinama, Marko se sve češće vraćao rodnom Kruševcu. Magnetno polje Morave i Lazarice snažno ga je privlačilo u svoje skute.

- Ponovo se povezao sa starim prijateljima, blisko sarađivao sa upravnikom Kruševačkog pozorišta Branislavom Nedićem, družio se sa familijom koja nam je preostala. Tamo se osećao slobodno. U Kruševcu je pronalazio mir koji u ovom ludom Beogradu nije mogao da ima. Želeo je da se oduži na neki način sredini iz koje je potekao. Prošle godine za Badnje veče otišli smo ispred Crkve Lazarice na loženje badnjaka. Bili smo srećni. Sneg je padao. “Moram da pozovem Maju da joj kažem kako lepo pada sneg”, rekao mi je i okrenuo svoju emotivnu partnerku.

Bio je odgovoran čovek, jednako prema ljudima i poslu kome se (pre)davao do kraja. Mada je imao temperaturu i osećao se loše, nije hteo da se zbog njegovog izostanka otkaže “Let iznad kukavičjeg gnezda”, kultna predstava Beogradskog dramskog pozorišta (BDP). Bio je 25. septembar.

Pročitajte i Jeleni umiru sami - Poslednje putovanje Marka Živića

Foto: Jelena Jovanov

- Sala je bila rasprodata kao za svako izvođenje “Leta iznad kukavičjeg gnezda”. Poslao je kratku poruku “Ne otkazuje se” Bjeli (Dragan Bjelogrlić, prim. aut.) i Jugu (Jug Radivojević, upravnik BDP-a, prim.aut.). Martini je njegova uloga života. Bio je veoma odgovoran prema publici i kolegama, mnogo puta je igrao bolestan, neraspoložen, pod temperaturom. Predstava, ipak, nije odigrana jer su kolege kad su videle kako loše izgleda pozvale Hitnu pomoć. Završio je u KBC Dragiša Mišović. Prvo prijemno odeljenje, ubrzo poluintenzivna, a nedugo zatim i intenzivna nega. Bila sam ubeđena da će se izvući, čak i kad su ga priključili na respirator. Verovala sam da će, kao mnogo puta do sada, pronaći put da nam se vrati. Mislila sam da on jednostavno ne zna da umre. Slala sam mu poruke, ali odgovora nije bilo. A onda šok, neverica, jauk, praznina. Imam ogromnu potrebu da se ovim putem zahvalim osoblju KBC Dragiša Mišović koje se lavovski borilo za njega i za sve ostale pacijente, kao i Draganu Bjelogrliću i Jugu Radivojeviću. Poneli su se kao porodica, kao veliki ljudi. Rešili su sve oko sahrane, pružili nam svu moguću pomoć. Znam da je moj brat sve to zaslužio, ali oni nisu morali da se tako postave. Živimo u vremenu kada nas dobrota iznenadi i zato imam potrebu da istaknem da dobrota još živi u i među nama.

Sakrivena dobrota

Glumac je sahranjen u kostimu Martinija, lika kog je tumačio u “Letu iznad kukavičjeg gnezda” i s kojim se srodio.

- Marko nije pričao o smrti, verovao je, kao i svi mi, kako su najbolje godine pred njim. Ipak, hteo je da uzme kostim Martinija kada se predstava skine s repertoara i da ga izloži pored crtačkog stola našeg oca u stanu u Kruševcu. Tata je bio arhitekta i slikar, pa je Marko smislio da pored njegovog stola postavi taj kostim - otkriva Nevena i odmotava lepo upakovanu kutiju sećanja na odrastanje: - Imali smo divno detinjstvo. Marko je odmalena govorio kako će biti glumac, za njega nije bilo rezervnog položaja. Odrastali smo u porodici koja je veoma cenila umetnost. Osim što je bio arhitekta i slikar, tata Svetislav je glumio u amaterskom pozorištu, dok je mama Biljana dobijala nagrade na recitatorskim takmičenjima. Imali smo podršku roditelja u našim izborima, a za Marka nije bilo šanse da se bavi nečim drugim osim glumom. Kruševac je pružao mnogo mogućnosti krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih kad smo se formirali. Ako bi se opredelio za sport, mogao si da treniraš šta god poželiš. Mi koji smo naginjali umetnosti imali smo Dom omladine, u kome je, pored ostalog, radila Dramska sekcija Bate Miladinovića. Marko je samo želeo da bude glumac. I kad prvi put nije prošao na akademiji, tata je rekao da će on konkurisati dok ga ne prime.

Samo najbliži Markovi prijatelji i porodica znali su da ima veliko srce i pitomu dušu. Pomagao je mnogima, dobrota je bilo njegovo srednje ime.

Pročitajte i Najradije bih da ti kažem koliko sam te voleo - Potresan oproštaj Bjele od Marka Živića

Foto: Jovanka Bojković

- Nosio je jedan džemper, jednu jaknu, jedne cipele. Govorio je: “Ne trebaju mi dva kreveta jer mogu spavati samo u jednom.” Mnoge stvari ni ja nisam znala. Posle sahrane prišla je da mi se zahvali porodica koju je godinama finansijski pomagao. Finansirao je školovanje scenskog radnika u BDP-u kome je pretio otkaz ukoliko ne završi još dva razreda škole. “Kad ti je roditeljski sastanak?” ili “Nemoj da me brukaš u školi”, šalio se s tim prijateljem. Pomagao je Dom za nebrinutu decu u Kruševcu. Sve novčane nagrade koje je dobijao prosleđivao je na njihov račun. Pomagao je i ženski manastir Sveta Petka kod Paraćina koji se stara o devojčicama sa specijalnim potrebama. Uvek je okupljao ljude oko sebe. Retko ko je uspevao da pored njega namiri kafanski račun. Divila sam se njegovoj energiji. Jedne noći smo kasno došli u Kruševac da obiđemo mamu koja je bila u bolnici. Kad smo završili posetu, onako umorni i izmrcvareni, stali smo pored kioska da pojedemo po pljeskavicu. Tek što smo počeli da jedemo, prišla mu je žena s dvoje male dece i pitala ga da li mogu da se slikaju s njim. “Naravno”, odgovorio je. Dodao mi je svoju pljeskavicu i stao da se fotografiše. 

Pola piva

Posebnu ljubav imao je prema deci.

- Radio je u Kruševcu s mladim glumcima, pomagao im, učio ih zanatu. Stalno im je govorio da “kradu” od njega tehniku i fore na isti način na koji je on to činio od starijih kolega. Kad je bio mlad, s nekih 26-27 godina pod svoje ga je uzeo Đuza Stojiljković. Ne zato što je poreklom iz Kruševca, gde je i Đuza rođen, već je u Marku prepoznao dobrotu i talenat. Čuvena je njihova igra “da podelimo pivo”. Kad bi završili predstavu i otišli u pozorišni klub, Marko je uvek predlagao da podele pivo s obzirom na to da Đuza nije smeo da pije. “Đuzice, ajde da podelimo pivo.” I tako bi podelili prvo, pa drugo, treće, četvrto, gajbu. To je bio njihov ritual.

Pročitajte i Boda Ninković - Živić je delovao čvrsto, a u stvari je bio veoma osetljiv

Foto: Jovanka Bojković

Iako je bio veliki emotivac, Marko svojim ličnim dramama nije opterećivao okolinu. Samo oni koji su ga najbolje poznavali mogli su da primete na njegovom licu tugu ili brigu.

- Najžalije mi je budućnosti koja se neće ostvariti. Mogao je još mnogo toga da uradi. Reagovao je na svačiju nepravdu, pokušavao da reši tuđe probleme. Svoje je nosio u sebi. Dešavalo se da oseća da je zaboravljen, skrajnut, da može da pruži više na filmu, televiziji i u pozorištu. Nije o tome pričao, trudio se da šalom i smehom maskira neraspoloženje kada bismo primetili da ga nešto muči. Imao je sreću da poslednjih deset godina provede s Majom. Ona je bila njegova sigurna luka. Bio je veoma vezan i za moju kćerku Danicu. Voleo je ljude, a i oni njega. Toga sam u potpunosti postala svesna kada nas je napustio - konstatuje Nevena Živić.