Elsa Skjapareli – Avangardna kraljica visoke mode

Kad je kuća “Schiaparelli” na nedavnoj Nedelji mode u Parizu predstavila kolekciju “haute couture”, među novim modelima bila je i replika haljine s crtežom jastoga koju je Elsa Skjapareli dizajnirala 1937. u saradnji sa Salvadorom Dalijem. Manekenka je, doduše, nije nosila premazanu majonezom, kao što je to slavni nadrealista bio zamislio, ali to ne umanjuje njen značaj: revija na kojoj su u prvom redu sedele glumice Kejt Bosvort i Tendi Njuton i pevačica Kajli Minog pokazala je koliko je u svetu mode još živ uticaj Else Skjapareli.

A post shared by Alta Moda Atelier (@altamodatelier) on Feb 25, 2017 at 12:06pm PST

Svoje početke ta sitna, ali energična Italijanka - čija kuća ove godine slavi 90. godišnjicu - duguje džemperu sa izvezenom mašnom koji je osmislila u Parizu, a kako sama nije znala ni da drži pleteće igle, za to je angažovala veštu pletilju Arosijag Mikaelijan, izbeglicu iz Jermenije. Njena kreacija se pojavila u pariskom “Vogueu”, a fotografije su objavili i američki modni časopisi pa je džemper počeo toliko dobro da se prodaje da je Skjapareli morala - uz Arosijag, koja je s njom ostala sve do 1954, da zaposli još desetak pletilja.

Bio je to prvi modni uspeh kreatorke koja je spojila eleganciju i avangardni, eksperimentalni dizajn, sarađivala s nadrealističkim umetnicima kao što su Salvador Dali i Žan Kokto i postala najuticajnija modna figura tridesetih godina prošlog veka, kada su njene kreacije kupovale bogate naslednice, plemkinje, supruge maharadža i holivudske zvezde.

Uz sve to bila je i vešta poslovna žena. Shvatala je važnost prezentacije i prva je priređivala revije koje je režirala poput pozorišnih predstava, pa su, na primer, na promociji kolekcije “Cirkus” 1938. godine nastupili i akrobati.

Elizabet Tejlor i Sofija Loren: Višedecenijska netrpeljivost zbog jednog muškarca

Elsa Skjapareli rođena je 10. septembra 1890. u raskošnoj palati Korsini u Rimu, u kojoj su svojevremeno živeli švedska kraljica Kristina i Napoleonov brat Žozef. Roditelji su joj bili imućni i iz uglednih porodica, ali palatu nisu ni kupili ni nasledili nego su jedan njen deo dobili od italijanskog kralja Vitorija Emanuela II, dobrog prijatelja njenog oca Selestina Skjaparelija, istaknutog poznavaoca islama i medijevaliste i stručnjaka za sanskrit, a usput i pasioniranog numizmatičara - a tu strast delio je i italijanski kralj. Elsina majka Marija-Luiza, iz plemićke napolitanske porodice, brinula se o deci i kući, volela je društvena okupljanja i imala puno ukusa za lepo odevanje.

Uz oca Selestina, i drugi članovi Elsine porodice bili su ugledni naučnici: stric Đovani, političar i astronom, zapamćen je po tome što je otkrio kanale na Marsu (jedan je po njemu dobio ime Skjapareli), dok je rođak Ernesto bio arheolog i direktor Egipatskog muzeja u Torinu, a kako je bio avanturističkog duha, često je išao na iskopavanja pa je 1904. otkrio grobnicu kraljice Nefertiti.

Elsa je rođena kao drugo dete u porodici, ali roditelji nisu bili presrećni što je na svet došla devojčica. Želeli su i očekivali sina pa su bili toliko smeteni što im se želja nije ostvarila da se nisu mogli setiti ni imena za kćerku i dali su joj prvo koje im je palo na pamet - po dadilji iz Nemačke. Elsu su smatrali ružnim pačetom koje se, za razliku od starije sestre, nikad nije pretvorilo u lepu labudicu.

Karolina Erera: Svet manira i elegancije se izgubio

Odmalena buntovna, studirala je filozofiju, patila zbog izgleda i maštala kako će jednog dana otići iz raskošnog, ali sputavajućeg porodičnog doma. Želja joj se ispunila nakon što je kao tinejdžerka objavila zbirku putene, gotovo erotske poezije pod imenom “Aretusa”. Zgroženi roditelji nisu mislili samo na nju nego i na mišljenje okoline, pa su odlučili kako je za sve možda najbolje da ona ode na neko vreme iz Rima - i poslali su je u London da tamo čuva decu bez roditelja.
Elsa je u britanskoj metropoli išla na balove, a kako nije imala prikladne haljine, šila ih je sama. U slobodno vreme odlazila je da sluša predavanja tada popularnih teozofa - i na jednom takvom se zagledala u naočitog poljskog grofa Vilema de Venta, koji je tvrdio da poseduje natprirodne psihičke sposobnosti. Posle predavanja ostala je u sali i provela celu noć pričajući s njim, a nedelju kasnije za De Venta se udala. Njoj je bilo 23, njemu 30 godina.

Mladi par je otišao u Francusku, a zatim u Ameriku, gde je De Kerlor nameravao da se predstavi kao svetski priznati stručnjak za natprirodne pojave. Nije baš sve ispalo kako je zamislio, ali je Elsa Skjapareli imala sreće što je na brodu kojim su plovili za Njujork upoznala Gabrijel Pikabija, bivšu suprugu nadrealističkog slikara Fransisa Pikabije, i preko nje fotografe Alfreda Štiglica i Edvarda Stajhena i avangardne umetnike Marsela Dišama i Mena Reja, koji su svi živeli u njujorškoj boemskoj četvrti Grinič Vilidž. Najviše se zbližila s Rejom, kojem je pozirala ispred objektiva, a on joj je povremeno nalazio neke poslove da popravi kućni budžet.

U to doba je već bila sve nezadovoljnija mužem koji ju je varao kad god je mogao - između ostalog i sa plesačicom Isidorom Dankan - i nemilice trošio njen miraz. Uprkos tome rodila mu je 1920. kćerku Mariju Luizu Ivon Radu de Vent nadajući se da će im dete spasiti brak. Kad se to nije dogodilo, napustila ga je - premda je jedna prijateljica izjavila kako je kap koja je prelila čašu njenog strpljenja bila kad je on uzeo njenu bundu od nerca za postavu svog kaputa.

S malim detetom, bez previše novca, sredinom dvadesetih vratila se u Evropu i nastanila u Parizu, te se - kao i u Njujorku - obratila za pomoć Gabrijel Pikabija, koja joj je davala novac i upoznavala je s pripadnicima pariskog mondenskog društva, među kojima je bio i Pol Poare, tada prvo ime francuske mode. Za ručak s njim Elsa je odenula haljinu futurističkog kroja koju je sama sašila i koja je Poarea impresionirala pa joj je predložio da se oproba u dizajnu odeće. Prvim pokušajem - s haljinama od različitih vrsta materijala - nije postigla uspeh, pa je 1926. morala da zatvori tek pokrenuti butik, ali sreća joj se osmehnula sledeće godine. S prijateljem koji je radio u francuskom “Vogueu” našla se na ručku opet odevena u svoju kreaciju, ovoga puta neobičan tamni džemper sa izvezenom mašnom, koji se toliko svideo grupi Amerikanaca u restoranu da su odmah od nje naručili 40 komada.

Džemper je zaintrigirao i njenog prijatelja pa ga je fotografisao i objavio u svom časopisu, a sliku je preneo i američki “Vogue” u kojem su taj odevni predmet proglasili umetničkim remek-delom - i dali Elsi Skjapareli podsticaj da 1927. osnuje vlastitu kompaniju odeće za odmor i sport.

Početkom tridesetih dizajnirala je modele za skijanje i tenis - u njenom kompletu je na Vimbldonu 1931. nastupila španska teniserka Lili Alvarez - ali i smele toalete futurističkog izgleda i suknja-pantalone koje su skandalizovale javnost jer se u to doba smatralo nedoličnim da lepo vaspitane žene sramote sebe i svoju porodicu noseći pantalone.

Elsin novi butik, koji je otvorila 1935. na pariskom trgu Vendom, bio je ukrašen zlatnim stubovima švajcarskog vajara Alberta Đakometija, vazama Mena Reja i velikom figurom medveda u čijem su se stomaku nalazile fioke - po zamisli Salvadora Dalija. Žan Kokto opisao ga je kao “đavolju laboratoriju gde žene padaju u zamku i izlaze maskirane”.

- Ona italijanska umetnica koja šije haljine - s podsmehom ju je opisala Koko Šanel koja se u isto doba probijala na modnoj sceni, ali je nekako uvek ostajala u Elsinoj senci u svetu visoke mode između dva rata.

A Skjapareli joj nije ostajala dužna: - Ona šnajderka - govorila je za Koko.