Jelena Bačić Alimpić: Neki to vole starinski

Uprkos tome što je u javnosti uvek elegantna, novinarka i književnica najbolje se oseća u farmerkama, majici i ravnoj obući, izbegava višesatne kupovine i priznaje da bi volela da je rođena u vreme kad su se ljudi viđali ispod kandelabra i razgovarali gledajući se oči

Za novinarku i književnicu Jelenu Bačić Alimpić (48) moda je umetnost. Ali ona istinska, koju stvaraju kreativci, pravi posvećenici. Nije klasična trendseterka, voli da vidi šta se novo nosi u svetu, a onda da odabere ono što joj najviše odgovara i to uklopi u svoj stil.

- Ova kombinacija koju sada nosim, nabrana šarena suknja i bela košulja, toliko mi se svidela kad sam je videla na drugoj ženi da sam odmah poželela da je kupim i promenim stil. Stalno sam u farmerkama, patikama i majicama jer se u tome osećam najudobnije - priznaje Jelena.

Spisateljica čiji je poslednji deo trilogije “Kazna za greh” za nekoliko dana postao bestseler često zbog posla mora da se pojavi na događajima koji zahtevaju elegantnu garderobu. U takvim prilikama bira jednostavne modele, najčešće uske duge ili kraće haljine, uglavnom u crnoj boji, iako ponekad napravi iskorak i iznenadi samu sebe pa odene jarkocrvenu.

- To je najsmelije što sebi dozvolim. Trudim se da moja odeća bude svedena, da ne deluje napadno, estradno, da ništa ne šljašti i ne privlači previše pažnju.

MUKA SA ŠTIKLAMA I mada nastoji da ne skreće na sebe poglede ekstravagantnom odećom, uverena je da je imala i razne modne promašaje, kojih se priseti kad pogleda fotografije iz prošlosti. Onda pomisli: “Ju, gospode bože, ko me je naterao da ovo obučem?”

- Sigurno je svako od nas ko nije istinski modni fanatik, a ja, iskreno, nisam, napravio i neke pogrešne izbore. Moja šesnaestogodišnja ćerka Dunja, koja je veoma zainteresovana za modu i pomno prati trendove, ume da me iskritikuje zbog garderobe koju nosim. Stalno me pita dokle ću da idem u farmerkama i patikama i neprestano me nagovara da napokon kupim cipele sa potpeticama, na šta joj sasvim otvoreno odgovorim “nikad”, pošto mi je cipelarnik prepun takve obuće, ali je ne nosim uopšte, osim u prilikama kad baš moram. Dosta sam se namučila na štiklama dok sam radila kao televizijski novinar. Sećam se da sam poslednjih godina, pošto mi je studio bio dva sprata ispod zemlje i do njega se stizalo samo stepeništem, imala običaj da dođem u patikama, koje bih skinula tek kad sednem u fotelju pred kamere i obula cipele s potpeticom. Mnogo sigurnije se osećam na ravnom.

Jelena je veoma brza i energična za jednu Vojvođanku, pa je ukućani, prijateljice ili familija kad zajednu odu do grada ili u kupovinu, jedva stižu.

- Od toga najviše polude moji sin, kćerka i suprug, iako su svi mnogo viši od mene i imaju duži korak. Gazim sitno ali vrlo brzo, i stalno negde žurim, mada nema potrebe za tim. Ali, tako sam navikla, mislim da je to stvar temperamenta i energije. Kad bih sve to obavljala na visokim potpeticama, ne bi izgledalo lepo, a, iskreno, mislim da bi bilo i veoma smešno.

Za razliku od većine žena, ne podnosi obilazak prodavnica bez cilja, dugotrajno razgledanje i isprobavanje stvari.

- Nemam vremena za šetnje po radnjama, a poslednjih godina ni živaca za višesatne kupovine. Praktikujem ih samo kad otputujem negde sa kćerkom, pošto onda pratim njen ritam i interesovanja. Tada se naoružam strpljenjem zbog nje. Kad nešto želim, ili vidim, samo uđem u prodavnicu i kupim, a vrlo često se dogodi da to čak i ne probam. Postoje marke za koje znam koja veličina mi odgovara, pa samo uzmem željeni komad, platim i izađem napolje. Mrzim da se presvlačim i probam garderobu u kabini, stvarno sam užasna po tom pitanju.

MAGACIN U ORMANU Imala je, kao i svi, potpune modne promašaje, odnosno kupovala je stvari koje nikad u životu nije obukla.

- Upravo razmišljam koliko imam odeće koju ne nosim. Stoji u ormanu godinama. Nešto od toga sam već poklonila, ali sad definitivno moram da napravim veliko spremanje, kako bih nepotrebne stvari razdelila drugima. Nisam od onih žena koje se vezuju za garderobu. Nemam majicu, haljinu ili duks bez kojih ne mogu da živim. Pojedini komadi garderobe me ponekad podsete na neki lep događaj ili fine uspomene, slavlje, druženje s dragim osobama, ali stvari mi definitivno ne znače mnogo. Ništa materijalno mi nije previše bitno, čak ni automobil, jer sve to dođe i prođe, tu je zbog nas i treba da služi nama. Uverena sam kako ne treba da budemo robovi stvari. S druge strane, veoma se vezujem za ljude i životinje, oni su mi vrlo važni u životu.

Oduvek voli sportsku eleganciju. Ne podnosi da je išta steže, grebe, sputava, čupa.

- Ne znam kako neko može da bude raspoložen u garderobi koja ga steže ili u cipelama koje ga žuljaju? Ako mi nešto smeta ili u tome ne mogu normalno da funkcionišem, naravno da to nikada neću nositi. Jedan moj prijatelj ima običaj da kaže: “Ti samo što ne poletiš kad pričaš”. Zamislite kad bi me još nešto sputavalo i vezivalo, osećala bih se kao u ludačkoj košulji.

Modu ne zanemaruje u svojim knjigama. Za svaku je pomno istraživala kako bi njene glavne junakinje bile odevene u skladu s modnim običajima svog vremena.

- Mislim da je veoma važno da čitaocima i na taj način dočaram epohu u kojoj se radnja romana odvija. I vrlo često do najsitnijih detalja opisujem kako su moje glavne junakinje obučene, jer verujem da ono što nosimo mnogo govori o nama. To je ono što, pored pogleda u oči, daje neki prvi utisak, odnosno impresiju o nekome. Zbog toga sam pomno tragala da saznam što više o modi dvadesetih, tridesetih, četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, pošto je to period u kome se dešava radnja moje trilogije. Nisam znala koje su bile dužine sukanja, niti kakve cipele su se tada nosile. I priznajem da bih volela da sam rođena u nekoj od prethodnih epoha. Zapravo, mislim da sam se reinkarnirala iz nekog prethodnog vremena, pošto se stalno, ne samo u modi nego i u knjigama, vraćam u prošlost. To mi mnogo više prija nego današnjica, u kojoj je sve prenaglašeno i gde najsavremenija tehnologija udaljava ljude. Volim da se podsetim perioda kad su se ljudi nalazili kod nekog spomenika ili kandelabra i odlazili da se na miru porazgovaraju, a ne da se “siti ispričamo” preko društvenih mreža, mejlova ili SMS poruka, bez da se pogledamo u oči.

Spisateljica voli dobar nakit, ali ga poslednjih godina ne nosi.

- Prstenje sam prestala da nosim kad sam pre deset-petnaest godina shvatila da mi je burma prevelika i da ću je izgubiti. Sada ih čuvam za Dunju, a jedino što rado stavim su minđuše. Iz vremena dok sam radila ostala mi je navika da na ruci obavezno imam sat. Ukoliko mi se dogodi da ga zaboravim, osećam se kao da sam iz kuće izašla bez leve ruke. Imam ih mnogo, a oni za mene nisu modni detalj nego potreba i navika. Najviše volim jedan koji je univerzalan i sveden pa ide uz svaku odevnu kombinaciju.