Milena Živanović: <i>Modne slobode na beogradskom asfaltu</i>

Mlada glumica najčešće eksperimentiše sa bojama, ponekad spaja nespojivo, trudi se da svemu što obuče da svoj pečat i sve to vidi kao proces stvaranja ličnog stila

Iako ima tek 25 godina, glumica Milena Živanović dobro je poznata u pozorišnim krugovima prestonice, najviše zahvaljujući ulogama u predstavama “Otelo”, “Hinkeman: šta mora neka bude”, “Dnevnik o Čarnojeviću”. U “Pozorištu na Terazijama” u “Zoni Zamfirovoj” prvo smo slušali njen nežan glas dok je igrala Vaske, a potom se našla i u glavnoj ulozi - lepe Zone. Svoj neosporni talenat potvrdila je i kao Sofi u hit mjuziklu “Mamma Mia!”, u kom u kostimima koje je kreirala slavna Bojana Nikitović istovremeno pleše, peva i recituje.

Uverena kako je čuvena Koko Šanel bila u pravu kad je rekla da moda koja ne doseže do ulice i nije moda, Milena na beogradski asfalt izlazi u onome u čemu se najbolje oseća.
- Odeću biram u skladu sa prilikom, ali se potrudim, koliko je moguće, da svakoj kombinaciji dam lični pečat. Smatram da je moj stil u skladu sa mojim godinama. Nikad nisam prolazila kroz ekstremne faze, kako to najčešće biva kroz odrastanje. Mada, imala sam i nekoliko pehova. Verujem da svi sa akademije pamte jedne moje grozne žute čizme i to da sam na časovima baleta i scenskog pokreta često izgledala kao strašilo, sa svim mogućim bojama na sebi. Međutim, mislim da je to sasvim u redu kad nešto stvarate, to je ta dozvoljena umetnička sloboda. I nikad se ne odričem tradicije da kod kuće nosim dve potpuno različite čarape, to je moja mala tajna koja me čini opuštenom.
Kao i svime u životu, Milena se i modom bavi na malo filozofski način.
- Moda nije samo pitanje odeće, ona je u našim osećanjima, shvatanjima i različitostima. Svaka žena ima prirodnu potrebu da se oseća privlačnom i lepom, a najlepša je kad je svoja i posebna. Ne volim da robujem trendovima i oduševi me kad vidim dobro obučene ljude, bilo u časopisu, na žurki ili ulici, koji umeju da nose svoj stil.

Smatra da se u modi već godinama ne pojavljuje ništa novo, i zato kad nema inspiraciju šta da obuče, rado zaviri u mamin ili bakin orman.

- Moda postoji zato da bi postala staromodna i tako ukrug. Kad mi ponestane ideja, otvorim bakin orman i pronađem nešto zanimljivo. Oduvek sam bila mezimica ženama iz porodice, tako da mi dozvoljavaju da pozajmljujem njihove stvari, a ako se baš vežem za neki komad, često im ga i ne vratim.
I dok na ulici voli slobodu u odevanju, na sceni je spremna da istrpi svašta, pa i kad je garderoba steže.
- Lep izgled podrazumeva da se žena oseća prijatno u onome što nosi. Dešavalo se da mi kostim stigne u poslednjem trenutku, pa da nema vremena za prepravke. Verovatno zbog toga što sam tek na početku karijere, posle nekoliko igranja na sceni “srastam” sa svim nedostacima kostima i više ne osećam da me kragna guši ili da su mi rukavi kratki. I to ima svojih čari.

Milena ne voli da gradi svoj stil u odnosu na tuđi, ali neizmerno joj se dopadaju harizma i opuštenost kojima je plenila Odri Hepbern kao Holi Golajtli u filmu “Doručak kod Tifanija”. Od savremenih glumica dopada joj se modni izraz Nikol Kidman, posebno kako se oblači za crveni tepih.
- A od filmova koji stavljaju akcenat na modu, izdvojila bih “Kuću tolerancije” reditelja Bertrana Bonela. Ne mogu da odlučim koji mi se kostim u njemu najviše sviđa, niti koji je kadar lepši, jer svaki izgleda kao posebno umetničko delo. Junakinje plene ženstvenošću, duhovnošću, bolom. Divan film.
Glumica u šoping najčešće ide neplanirano. Takođe, nema naviku da traži modne savete.
- Kao i svakoj mladoj devojci koja tek gradi svoj stil i eksperimentiše, dogodi mi se da krenem iz kuće obučena kao kanarinac, ali tada me mama zaustavi. Hvala, mama. Kod mene je oduvek važilo pravilo da spajam nespojivo i budem slobodna. Tako i u šoping idem naoružana instinktom i najčešće iznenada.

Šminka: Lidija Dugalić / Stajling: Elizabeta Vučinić, Ana Kosović / Mesto snimanja: Džez klub Bašta

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 633.