Aleksandar Srećković Kubura: Dragan Nikolić me je učio da lomim čaše kao pravi boem

Četrdesetpetogodišnji glumac tajnu veštinu boema naučio je od Dragana Nikolića, prvi honorar dao je prosjaku i častio kolege pićem, redovno briše prašinu, a svakog jutra ga budi mlađi sin

Najveće prednosti posla kojim se bavite?

- Nema radnog vremena, mada ima perioda kada je to mana. Gluma nije posao, već poziv, način žvota. Rad koji ispunjava svaki delić bića, uzbuđuje, usrećuje, “očovečuje”. Najlepši posao na svetu, osim kada je najgori.

Šta biste bili da niste glumac?

- Glumac, samo amaterski. Šalu na stranu, to je jedino što sam ikada želeo da bude moj posao. Volim i znam da radim mnoge zanate, ali oni me usrećuju samo kao hobi. Da nisam glumac, ja ne bih bio ja.

Misao, pesma i sećanje koji vas uvek rastuže?

- Misao: nesrećno ili uplašeno dete. Pesma: “Ne idi od mene”, i to verzija iz predstave “U potpalublju” koju je otpevao Mrgud Radovanović. Sećanje: kada je reprezentacija Jugoslavije izgubila od Argentine u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u fudbalu.

Kada bi trebalo svojim sinovima Aleksi i Vanji da objasnite zašto je dobro oženiti se, šta biste im rekli?

- Vanja je previše mali da bi ga ta tema zanimala, a Aleksa suviše veliki da to već ne zna.

Otkud vam nadimak Kubura?

- Mali incident iz osnovne škole, sa časa istorije. Stara kubura, suvenir, kapisla i nepažljivi klinac i eto nadimka za ceo život.

Kako se budite ujutro?

- Uglavnom me budi mlađi sin. On je moj alarm. Retko zakaže. Uvek se oglasi između sedam i pola osam.

Umete da “gospodski” lomite čaše u kafani. Otkud to?

- Studentske dane sam provodio u Ateljeu 212 i tadašnjem bifeu. Mnogo divnih sećanja ostalo je iz tog perioda, a jedno je i to kako me je Dragan Nikolić učio da lomim čaše kao pravi boem, kakav je on bio. Tajnu, naravno, neću odati, ali mogu reći da smo jedne godine u Kotoru, u kafani “Kod Šešelja”, moj divni, nažalost pokojni kolega Janoš Tot i ja na umeće gospodskog razbijanja čaša od gazde kafane, čije smo čaše lomili, dobili na poklon stotinu ćevapa. Rekao je da nikad nije video tako nešto.

Na čemu ste zahvalni Bogu?

- Na prilici koju, nadam se, neću propustiti - da budem čovek.

Od čega vas u poslednje vreme najviše zaboli glava?

- U poslednje vreme me ne boli glava. Ponekad bole leđa, od kilometraže.

Kako ste zaradili prvi novac i na šta ste ga potrošili?

- Dobio sam ga za predstavu “Maska” u Narodnom pozorištu, u režiji Nikite Milivojevića. Bila je to moja prva premijera. Pola sam dao prosjaku kod fontane u Knezu, a ostatak potrošio čašćavajući starije kolege u bifeu pozorišta. Nije bilo mnogo, ali od srca jeste.

Fudbal, košarka ili nešto treće?

- Džudo, skijanje i boks.

Šta biste odabrali da uradite između odlaska u kupovinu, peglanja i brisanja prašine?

- Prvo upražnjavam samo kad moram, i to maksimalno kratko, drugo ne znam, a treće redovno radim.

U vama optimizam budi?

- Svako novo jutro, dok ne uključim televiziju. Zato je nikad ni ne uključujem.