Aleksandar Stankov: Moje mistično putovanje po Svetoj zemlji

Direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu osetio je mistiku Jerusalima i život koji buja u modernom Tel Avivu, na ‘Bazaru drangulija’ prodavci su mu nudili ‘Aladinovu lampu’, a širom ove mediteranske zemlje sretao je ćirilične napise, namenjene brojnim ruskim doseljenicima

Na proputovanju kroz državu čija je teritorija četiri puta manja od naše, a broj stanovnika približan, nije teško shvatiti koliko smo mi, zapravo, apatičan narod. Jeste da još uvek osećamo posledice ratova iz devedesetih, ali ako bi to bilo merilo svega, Izraelci bi, posle tolikih konflikata od polovine prošlog veka do danas, bili najdepresivnija nacija na svetu. A nisu, naprotiv! Malo gde se oseća tako zarazan entuzijazam kao u Svetoj zemlji, u kojoj svaki kamenčić priča istoriju.

DVE PRESTONICE Izrael ima dve prestonice: uzavreli, moderni Tel Aviv, u prevodu Prolećni breg, u kome su sedišta stranih predstavništava i ambasada, po svemu sličan evropskim metropolama, i Jerusalim, odnosno Kuću mira, centar duhovne i svetovne moći, tradicionalan, religiozan i nimalo nalik svetskim polisima. U Tel Avivu su neprimetne podele između Jevreja i Arapa, među kojima ima i pravoslavaca i muslimana. Oni zajedno žive, rade, trguju, pa čak i ruku podruku šetaju na gej paradama, na kojima se svake godine okuplja i po dvesta hiljada pristalica LBGT populacije, a žitelji na njih gledaju ili blagonaklono, ili ih ignorišu, pa problema nikada nije bilo. Staro jezgro druge prestonice, Jerusalima, podeljeno je na kvartove u kojima živi etnički čisto stanovništvo, koje s onim u Tel Avivu gotovo da nema dodirnih tačaka, osim trgovine i turizma. Ipak, eldžibitijevci žele da organizuju svoj “prajd” baš u mnogo tradicionalnijoj i konzervativnijoj sredini kakav je Jerusalim, gde sigurno neće biti dočekani raširenih ruku.

OBEĆAVAJUĆI POČETAK Ova dva administrativna centra, udaljena nepun sat vožnje auto-putem, najviše se razlikuju po osećanjima koja bude u čoveku: prvi vas razgali opuštenim šarmom i druželjubivim mladim ljudima uvek spremnim za provod, a drugi vas nekako umiri, sputa i navede na razmišljanje.

Već po sletanju na aerodrom “Ben Gurion”, koji je ime dobio po “ocu savremenog Izraela”, po uobičajenoj proceduri za ulazak u ovu ozbiljnu zemlju krhkog mira shvatate da se tu živi po pravilima drugačijim od onih koja važe u Evropi. Na sreću, kolege i ja pošteđeni smo bezbednosnih mera, koje podrazumevaju razgovor s naoružanim službenicima i neobična pitanja tipa: “Da li ste sami pakovali svoj kofer?” Prilikom izlaska iz ogromne aerodromske zgrade na “svež” vazduh u gluvo doba noći zapahnula me je užasna sparina, a potom sam iz klimatizovane sobe na 11. spratu hotela “Crown Plaza” posmatrao rađanje zore uz umirujuće zapljuskivanje talasića modrog Sredozemnog mora. Lep početak. Obećavajući...

BAJKE IZ JAFE Na relativno malom prostoru uočljiv je “sudar” neverovatne, pet milenijuma stare Jafe, iznikle na jedva naglašenom poluostrvu, sa “svežim stogodišnjakom”, modernim Tel Avivom, čije noćno nebo na svakih petnaestak minuta paraju svetla aviona u niskom letu, prizemljuju se ili upravo podižu. Jafa je još u biblijska vremena služila za prihvat brodova koji su dovozili libansku kedrovinu za potrebe izgradnje Jerusalima. Ovaj tihi mediteranski gradić s patinom višemilenijumske prošlosti, klaustrofobično uskih kaldrmisanih uličica i niskih kamenih zgrada, pretvoren je u muzej na otvorenom, uz mnoštvo galerija i umetničkih instalacija. Pogled s Mosta zaljubljenih na modru pučinu, koju “preseca” toranj Crkve Svetog Petra okružene palmama, izaziva osećaj egzaltacije.

Samo nekoliko stotina metara dalje sve vri od života: na natkrivenom “Bazaru drangulija”, kako je naš vodič nazvao veliku pijacu u Jafi, u koji se ogromnim ventilatorima upumpava svež vazduh, nudi se tekstilna roba, stari orijentalni nameštaj od trešnjevog i ružinog drveta, nakit koji pršti u najrazličitijim bojama, lampe od kovanog gvožđa neverovatnih oblika, a video sam čak i “Aladinovu”. Protrljao bih je, ali sam se uplašio da će me duh odneti iz ove bajke.

BELI GRAD Osamdesetih godina XIX veka počelo je širenje iz starog jevrejskog jezgra Neve Cedek, naslonjenog na Jafu, na teritoriju današnjeg Tel Aviva. Naime, u to vreme Jevreji starosedeoci su novcem Rotšildove fondacije kupovali zemlju od Turaka, koji su ovim prostorima vladali do 1917, i gradili kuće, a decu su slali na školovanje u Evropu, najčešće u Nemačku, odakle su mlade arhitekte donele bauhaus stil. Pošto je Drezden, najlepši bauhaus grad, u savezničkom bombardovanju u Drugom svetskom ratu sravnjen sa zemljom, Tel Aviv preuzima “štafetu” - danas je u njemu najviše zdanja izgrađenih u tom stilu, a koncentrisana su uglavnom duž prostranog Rotšild bulevara. Upravo zbog toga ga nazivaju Belim gradom. Od pre desetak godina taj arhitektonski fundus je pod zaštitom Uneska.

TEROR STANODAVACA Stanovnici Tel Aviva naglašavaju da im veliki problem predstavlja iznajmljivanje stanova, jer malo ko može da priušti kupovinu sopstvenog krova nad glavom, a agencije za promet nekretnina i njihovo iznajmljivanje imaju toliko visoke marže da ni žitelji s prosečnom platom od oko 2.500 evra ne mogu podneti takve namete. Za zakup pristojnog stana treba izdvojiti oko 1.200 evra, što odnosi polovinu prosečnog primanja, a ukoliko neko poželi sopstveni krov nad glavom, taj “luksuz” moraće da plati najmanje 2.000 evra po kvadratu u rubnim naseljima. Naravno, što je stan bliži centru grada i obali, cene vrtoglavo skaču do čak 15.000 evra za kvadrat!
Pomalo zbunjuje urbanistički “nered”, jer je sasvim uobičajeno da se uz aristokratsku bauhaus zgradu, koja dostiže jedva tri sprata, “gura” soliter od stakla i betona. To sam, kao “matricu”, video jedino još u Moskvi i u Novom Sadu, ostali evropski gradovi čuvaju stara jezgra. Međutim, Izraelci su pronašli način da sačuvaju svoje arhitektonsko blago: investitor će bez problema dobiti dozvolu za gradnju tik uz zdanje pod zaštitom Uneska, a takvih je na hiljade, pod uslovom da ga - obnovi.

DOSETILI SE A Rusi se broje bukvalno milionima. Ruski Jevreji pohitali su posle pada “gvozdene zavese” u obećanu zemlju, i u prvom naletu došlo ih je 1,2 miliona. Sad ih je oko milion i po, s tim što ih je bilo i znatno više, ali su mnogi zapravo bili “u tranzitu”. Naime, država Izrael je svakom repatridu davala dokumente i po pet hiljada dolara jednokratne pomoći, pa su neki, sa izraelskim pasošem, naravno i tim novcem u džepu, otišli u Ameriku, “u posetu rodbini”, i nikada se nisu vratili. Zato sad novopridošli Jevreji dobijaju istu svotu, ali uz uslov da u Izraelu ostanu makar tri godine. I dovoljno je da kao dokaz podnesu “papire” iz domicilne Jevrejske opštine kojima se potvrđuje da je neko od roditelja Jevrejin po ocu, majci, babi, dedi, pradedi...

ĆIRILICA U BAZARU Naravno, ruski Jevreji doneli su sa sobom kulturu, jezik i običaje “majčice Rusije”, i uprkos tome što im nova (stara) otadžbina u te prve tri godine omogućava učenje hebrejskog (ovde ga nazivaju “ivrit”), a ambicioznijima i studije, na ulicama, a bogami i u prodavnicama, često ćete čuti ruski. Prilagodljivi Arapi odmah su usvojili najvažnije fraze za potrebe trgovanja, jer značajan broj turista stiže upravo sa severa Evrope. Zahvaljujući činjenici da oko 650.000 Rusa godišnje dođe u Svetu zemlju na hodočašće, svaki gazda radnje koji drži do sebe ističe i ćirilične natpise, pa ćete se na svim bazarima u Izraelu osećati kao kod kuće.

TRIVIJA Unutar zidina Starog grada u Jerusalimu, u neposrednoj blizini Crkve Svetog groba, nalazi se manastir Svetih arhangela Mihaila i Gavrila, koji je 1313. podigao srpski kralj Milutin. U to vreme smatralo se da se veličina nekog vladara ceni po tome koliko blizu crkvi u kojoj je Isusov grob je sazidao svoj hram. Jedan od najbližih je ovaj manastir kralja Milutina, koji danas održavaju grčki sveštenici.