Ana Sofrenović o bivšem suprugu: Dragan mi se našao u izuzetno teškim trenucima

Pošto je poslednjih godina prošla kroz preispitivanja i depresije, zbog čega je potražila i pronašla pomoć psihoterapeuta, slavna dramska umetnica se vratila pozorištu rešena da probleme ostavi iza sebe zagledana isključivo u budućnost u kojoj očekuje novu veliku ljubav

Posle dužeg odsustva sa pozornica glavnih beogradskih teatara Ana Sofrenović (45) se nedavno vratila u velikom stilu u Beogradsko dramsko pozorište ulogom Zoje Davidovne u predstavi “Zojkin stan” rađenoj po motivima novele Mihaila Bulgakova. Beograd dugo ne pamti ovacije kojima je Ana nagrađena za izuzetno glumačko ostvarenje. Osećanja publike su bila pomešana. Bilo je tu sreće zbog njenog povratka tamo gde pripada, na veliku scenu s velikom ulogom, ali i saosećanja s njom zbog svega kroz šta je prošla u poslednjih desetak godina. Ne tako davno jedna njena objava na društvenim mrežama uzburkala je duhove, zabrinula sve koji je vole.

“Zojkin stan” premijerno u BDP-u: Ana Sofrenović na pozorišnoj sceni nakon dve decenije (foto)

Sve ste nas zabrinuli kad ste na fejsbuku napisali da ćete uskoro izgubiti sve. Na šta ste tačno mislili?

- Tog trenutka je tako meni delovalo, bila sam na korak od ambisa i to su bile faze kroz koje sam prolazila: padovi u bezvoljnost, gubljenje nade. Sada sam naučila da se nosim sa tim. Naravno da je to daleko od istine, samo sam odlučila da bude drugačije. Ono je bila kriza, deo problema sa kojima sam se nosila poslednjih nekoliko godina.

Jeste li se pokajali zbog tog statusa na društvenim mrežama?

- Čim sam ga objavila. Da sam mogla to da sprečim u tom trenutku, sprečila bih. Jer, već posle deset minuta bila sam u potpuno drugačijem raspoloženju i izbrisala sam status. Ali kasno, svi su ga već videli. Reč je, zapravo, o oscilacijama kroz koje sam prolazila nekoliko godina i iz kojih sam isplivala. Nemam više te vrste padova. I mene je začudilo kako sam reagovala, jer sam uvek bila optimista. Ipak, desile su se okolnosti koje su za mene bile previše i to je bila reakcija mog sistema na njih. Taj status je nešto što me prati, i mnogo puta kasnije sam se pitala zašto sam to sebi dozvolila. Valjda zato što ljudi nisu ni svesni snage društvenih mreža, jer si u svojoj sobi, ispred mašine koja nema ni oči, ni noge, ni ruke, ni glas da ti kaže nemoj ili hajde. U svakom slučaju, mnogo sam naučila iz tih svojih postupaka kojima sam sklona kad sam pod većim pritiskom.

Već nekoliko godina borite se sa depresijom. U kojoj ste sad fazi?

- U fazi sam da je ona pod kontrolom. Vraćam se radu, uspela sam da izađem sa premijerom “Zojkinog stana”, a tome sam posvetila tri meseca života. Vratila mi se koncentracija, mogu da zapamtim tekst i nemam više problema s tim. A to su sve stvari s kojima sam se u nekom trenutku borila.

Tražili ste i stručnu pomoć?

- Jesam, naravno, i to je nešto najodgovornije što sam učinila za sebe. Mi, generalno, imamo lošu kulturu mentalne higijene i smatram da sam se ogrešila o sebe samu po tom pitanju. Drago mi je što mi više ne pada na pamet da to radim, odnosno, kad god osetim da imam problem bilo koje vrste, bilo lakši ili teži, konsultujem koga god treba, od prijatelja do stručnih ljudi. Važno je ići kod psihijatra, jer ti je potreban neko ko nije emotivno upleten, ko objektivnije gleda na sve.

Da li je bilo dana kad vam je sve izgledalo crno, toliko da su vam na pamet padale i suicidne misli?

- Prolazila sam kroz razne faze, i jeste bilo i mraka i svega, ali sam se uvek trudila da isplivam i što pre odreagujem. Jednostavno, nisam bila pripremljena na sve što mi se izdešavalo i dugo mi je trebalo da to prihvatim. Veoma sam nezavisna i ne tražim lako pomoć. Trebalo mi je vremena da prelomim, da to učinim, da spoznam da je to sasvim okej i da ću time sebi mnogo olakšati: neke procese skratiti, ubrzati. Shvatila sam da je traženje pomoći deo moje apsolutne odgovornosti, ne samo prema sebi nego i mojoj okolini.

Koliko je razvod doprineo tome? Mnogi veruju da je za ženu to poseban krug pakla.

- Razvod je promena. A ja nisam imala ružan razvod u smislu poremećenih ljudskih odnosa.

Čak su se mnogi iznenadili kako ste bivši suprug i vi ostali u dobrim odnosima?

- Jesu. A on se meni našao u izuzetno teškim trenucima. Nadam se da sam i ja njemu. U tom smislu smo jedno drugome izlazili u susret, jer nismo prestali da budemo ljudi koji se poznaju i koji će se voleti na tom ljudskom nivou i zbog dece. Ali i zato što nemamo loše mišljenje jedno o drugom. Mi smo se razišli u nekim stvarima koje čine par, ali ne i u suštinskim vrednostima, tako da je to što smo ostali u finim odnosima meni najveća vrednost. Naša deca to osećaju na najlepši mogući način.

Znači, razvod nije bio jedan od okidača za vašu depresiju?

- Nije, iako znam da su to mnogi dovodili u vezu. Kod nas najčešće štampane medije pune te ružnije priče o razvodima, koje su skandalozne, i, iskreno, bolje prodaju novine nego ove, lepe priče. Ove bolje priče su svima milije, ali nisu preterano zanimljive. Suština je to da je razvod promena. Ostala sam sama sa sobom, da odlučujem o svom životu dalje, i tada me je, naravno, sačekala reakcija društva koje ne zna detalje, i ne može da ih zna. I sve to sačeka ženu na najneverovatniji mogući način i na mnogim mestima, a sve to treba emotivno izneti. Čak ne mislim da su ljudi zlonamerni ako se bave tuđim razvodima. Vrlo često, kao i u smrtnim slučajevima, pritom, naravno, to dvoje ne izjednačavam, iako su oba strašni šokovi, okolina ne zna kako da reaguje. Da li da zove, da pita, ili ne. Razumem to, i sama sam se nalazila u takvim situacijama spram drugih ljudi. Ali, sve to čovek zaboravi kad se njemu desi, pa se pita što me niko ne zove, zar nikoga nije briga. Posle “ohladiš glavu” i dođeš do svesti da nije sve lično. Upravo to su neki prelomi u životu koji čoveka čine ranjivijim, makar su mene učinili. A mislila sam da sam mnogo otporniji materijal.

A ispostavilo se da niste?

- Ne. Ispostavilo se da jesam, s obzirom na to da sam iznela sve. Samo mi je trebalo mnogo vremena da se naviknem na nove okolnosti.

Šta je najstrašnije sa čim ste se suočili kad je obelodanjeno da se razvodite i koliko je to što ste oboje poznate ličnosti dodatno otežalo situaciju?

- Možda mi je najteže palo što su se svi pitali za mišljenje, a nekako mi nije trebalo baš svačije mišljenje na tu temu. I to što su decu zapitkivali, što su njih dve bile izložene, što su morale da slušaju i čitaju o tome u novinama. Dragan i ja smo se uvek trudili da ih čuvamo od svega, a bilo je jasno kao dan da ne možemo da ne kažemo ništa, jer bi onda mediji pravili svoje verzije. Zato sam zauzela stav da je bolje da ja izgovorim onoliko koliko smatram da treba i nahranim znatiželju, probam da zaustavim priče, da ne bi otišle u pravcu koji bi, po meni, bio još štetniji po njih dve.

Kako su kćerke reagovale?

- Prihvatile su to. Nije im bilo lako, sigurno, ali nosile su se sa tim kako su umele. Ključno je bilo to što je naš odnos kroz sve bio vrlo fer, i mislim da su možda bezbolnije prošle nego neka druga deca. Daleko od toga da ih nije uopšte okrzlo, naravno da jeste. Ali shvatile su da je zajednica tu, da i dalje postoje ljudi koji ih jako vole, poštuju jedni druge i međusobno se pomažu. Deci je suštinski najvažnije šta se dešava sa njihovom sigurnošću, njihovim svetom. Shvatile su da su nam, ma kroz šta prolazili Dragan i ja, njih dve uvek u fokusu.

A šta su vam rekle za onaj status na fejsbuku?

- Pitale su me čemu je to služilo. Rekla sam da je to bio krizni trenutak i izvinila sam im se. Objasnila sam da to nije bio ni momenat, ni pravi način, ali da je mama prolazila kroz takvu fazu i da će se truditi da ih štiti od toga što više može.

Jeste li poželeli da odete daleko odavde, na primer u domovinu svoje majke?

- Pa i nisam. Ovde sam ostala zbog dece, a i sama sam to htela. Dosta sam putovala i to me je činilo manje dostupnom za mnoge poslove. Ono što me možda najviše i koštalo bila je odluka da odemo kao porodica u London i tamo provedemo tri i po godine, jer iako sam se vratila još pre 17 godina, za mnoge sam i dalje tamo. Pošto sam i posle povratka u Beograd nastavila često da putujem, ta moja odsustva su za mnoge bila opravdanje da me ne zovu da radim. S druge strane, dosta sam radila na drugim mestima i nisam primećivala posledice koje su neke moje odluke imale u tom kontekstu. A onda su sve te stvari došle u istom trenutku na red, osvestila sam se i pomislila: ovi ljudi i ne znaju da sam ja ovde. Potom sam analizirala sve i shvatila da sam se veoma unosila u sam rad, a nisam brinula o tom širem kontkestu. Vodila sam paralelne karijere, što nije bilo preterano mudro sa moje strane, ali osećala sam veliku potrebu za tim i morala sam da učim u hodu. I, naravno, platila sam cenu.