Bitlsi - pola veka "Narednika Pepera": Kako je snimana istorija

Ovih dana širom sveta obeležava se 1. jun 1967. kad je u prodaju puštena ploča Bitlsa koja je promenila muzičke tokove Dvadesetog veka i proglašena najboljom ikad, pa tim povodom isplivavaju mnogi dosad nepoznati detalji

Već nedeljama je Liverpul svojevrsna kulturna prestonica sveta, a kulminaciju doživljava upravo ovih dana. Gradske vlasti angažovale su 13 umetnika da naprave dela koja će biti izložena na ulicama ovog grada od 25. maja do 16. juna. Između ostalih, svoje instalacije prikazaće koreograf Mark Moris, kabare umetnica Melisa Grej, poznatija kao Meo Meo, američka umetnica Džudi Čikago... Ali - zašto baš ta brojka 13?

Toliko ima pesama - trinaest - na albumu Bitlsa “Klub usamljenih srca narednika Pepera”, snimljenom pre tačno pola veka. Bitlsi su najveće znamenitosti Liverpula, najznačajniji ljudi rođeni tu otkad je ovaj grad osnovan 1207. A “Narednik Peper” je najznačajniji komad vinila ikad izdat u istoriji popa i roka, album koji je ugledni magazin “Rolling Stone” u svojoj globalnoj anketi svrstao na prvo mesto “svih vremena”. Ako neko i sumnja da svet koji poznajemo počinje od Bitlsa, svakako da savremena muzika uzima “Narednika Pepera” kao svoje polazište.

Od legendarne liverpulske četvorke ostali su Pol Makartni i Ringo Star. Ubijen je Džon Lenon, umro je Džordž Harison. Nema ni petog i šestog čoveka bez kojih ne bi bilo ni Bitlsa - producenta Džordža Martina i menadžera Brajana Epštajna. Obojica su aktivno učestvovala u izradi “Narednika Pepera”, a Martina će pokušati da odmeni njegov sin Žil, koji je pripremio svojevrsnu poslasticu svim ljubiteljima muzike: 26. maja izlazi novo izdanje “Narednika Pepera” kao dva CD-a u deluks pakovanju, potom sledi vinilna verzija istog izdanja i na kraju luksuzni četvorostruki DVD boks set sa filmom. Ni na jednom se neće naći pesme sa maksi-singla “Strawberry Fields Forever” i “Penny Lane”, a i zašto bi kad ih nema na albumu? Eto, sin neće ispraviti ono za čim je celog života žalio njegov otac. Čuveni Džordž Martin je tokom snimanja “Narednika Pepera” nagovorio Bitlse da objave singl sa materijalom koji su već završili, samo da zadovolje tržište. Ovi su mu ponudili pomenute dve pesme, maksi-singl je izdat, ali one se nisu našle na albumu koji je kasnije pušten u prodaju.

- Bila je to moja najveća greška, nikad to nisam prežalio - izjavio je svojevremeno Martin.

NA NEVIĐENO

Priča o najboljem i najslavnijem albumu svih vremena ne počinje izdavanjem singla “Strawberry Fields Forever”/“Penny Lane”, već mesecima ranije. U leto 1966, promovišući album “Revolver”, Bitlsi su otišli na turneju po Japanu. Nastupili su u Tokiju pred 35.000 gledalaca u areni “Nippon Budokan”, gde se dogodila šokantna stvar. Niko nije vrištao! Širom sveta masovna histerija pratila je koncerte liverpulske četvorke, ali u skladu sa japanskom tradicijom publika u “Budokanu” je ćutala i slušala. Slušali su i Pol, Džon, Džordž i Ringo, ali sami sebe, i tek tu, na najtišem koncertu koji su ikad održali, shvatili koliko “šuplje” zvuče i koliko je ta muzika siromašna. Odlučili su da naprave prekretnicu u karijeri i da im unapred dogovorena turneja po Americi bude poslednja.

A tamo ih je čekalo novo iznenađenje: verovatno ogorčeni Lenonovom izjavom da su Bitlsi popularniji od Isusa Hrista, Amerikanci su im okrenuli leđa. Stadioni na kojima su svirali bili su poluprazni, tako je bilo i 29. avgusta 1966. u San Francisku, na “Kendlstik parku”. Taj stadion prima 42.500 ljudi, bilo ih je tek 25.000 - kasnije se ispostavilo srećnika koji su videli poslednji živi nastup Bitlsa u njihovoj karijeri.

Po povratku u Englesku krenule su priče o raspadu benda. Džordž Harison je čak najavio menadžeru Brajanu Epštajnu da odlazi, ali ovaj je uspeo da ga odgovori od te ideje. Harison je ipak otišao, ali u Indiju, gde je učio da svira sitar kod Ravija Šankara. Pol Makartni se posvetio filmskoj muzici a Džon Lenon ulozi u filmu “How I Won the War”. Išao je i na izložbe pa je u galeriji “Indica” upoznao japansku umetnicu Joko Ono, koja će mu kasnije postati supruga. Jedino se bubnjar Ringo Star odmarao na moru sa porodicom.

Nikakvih bitnih vesti nije bilo do novembra, kad je Makartniju, u avionu na povratku iz Kenije, sinula ideja da Bitlsi naprave alter ego imaginarni bend, koji je nazvao “Klub narednika Pepera” po istoimenom vojnom orkestru iz edvardijanske ere. Osmislio je da uđu u studio i snime album kao neko drugi.

- Mislio sam - zašto da uvek budemo mi, hajde da svi razvijemo naš alter ego - seća se Pol Makartni.

I tako su 24. novembra 1966. ušli u studio “Abbey Road” da snime “Strawberry Fields Forever” u izvođenju “Kluba narednika Pepera”. Bio je to za ono vreme najsavremeniji studio na svetu - analogni, sa jednim četvorokanalnim “studer” magnetofonom, u kome su Džordž Martin i Brajan Epštajn pravili “specijalne” efekte tako što bi priljubili dva zvučnika jedan uz drugi pa snimali zvuk koji oni proizvode.

Snimanje je završeno 21. aprila 1967. Dizajn korica albuma poveren je Piteru Blejku, jednom od najznačajnijih predstavnika britanskog pop arta. Obećan mu je honorar od 200 funti (!), a njegov rad danas se ubraja u vrhunska dela umetnosti Dvadesetog veka.

Blejk je na omot stavio portrete desetina značajnih ličnosti, među njima i okultiste Alistera Kroulija. Odmah posle 1. juna 1967, kad se “Klub usamljenih srca narednika Pepera” našao na policama prodavnica ploča, primećen je Kroulijev lik. Krenule su priče kako su Bitlsi pod uticajem magije, ali još više droga, pa je BBC čak zabranio emitovanje nekih njihovih pesama. Među ostalima i “A Day in Life” i “Lucy in the Sky with Diamonds”, jer su u tekstovima korišćeni žargonski izrazi za heroin i LSD.

Dizajneru Piteru Blejku pomagala je tadašnja supruga Džejn Hauvort, danas aktivistkinja za prava žena. Njih dvoje su pitali četvoricu Bitlsa, kao i galeristu Roberta Frejzera, koje ličnosti bi voleli da vide na omotu. Lenon je odmah tražio da to budu Hitler i Isus, ali je njegov predlog odbijen. Nema ni Elvisa Prislija (“On je previše važan i mnogo iznad svega ovoga”, rekao je Pol Makartni). Na kraju su došli do 57 likova, plus četiri Bitlsa u stilizovanim uniformama. Upravo tako stilizovani Bitlsi danas se nalaze u Muzeju voštanih figura “Madam Tiso” u Londonu. A za svoj dizanjenrski rad Blejk i supruga Džejn nagrađeni su Gremijem sledeće godine. Oni su u međuvremenu producentima predočili da su imali neke dodatne troškove, tako da je ceo album dizajniran za 3.000 funti - otprilike 3.500 evra!

Snimanje “Narednika Pepera” koštalo je za ono vreme basnoslovnih 25.000 funti. Do danas je prodato više od 32 miliona kopija. Prvu, master kopiju Bitlsi su odneli u Kings roud dobroj prijateljici Mami Kas, pevačici benda “Mamas and Papas”. Tamo su svi zajedno prvi put stavili ploču na gramofon i odvrnuli pojačala na najjače. Morali su da otvore prozor jer je zvuk u stanu bio preglasan, a bilo je šest ujutro. Ispod prozora okupili su se komšije i prolaznici, ali nikom nije padalo na pamet da se buni zbog preglasne muzike. Svi su shvatili da slušaju novi snimak Bitlsa, i da prisustvuju istoriji.

Bitlsi nikad nisu uživo izveli nijednu pesmu sa “Narednika Pepera”. Održali su obećanje da više neće svirati koncerte, i sa instrumentima u rukama pojavili su se još samo jednom. Bio je to onaj čuveni nastup na krovu u centru Londona 30. januara 1969. Ali tada su svirali “Let It Be”, a ljudi koji su se okupili na ulici nisu ih videli već samo čuli.