Bojana Barović i Nikola Rokvić: Ćerku uspavljujemo zvukom fena

Od kada im se rodila kćerka Leona pre tri meseca, život bračnog para, manekenke Bojane Barović (33) i pevača Nikole Rokvića (31), postao je dinamičniji i sadržajniji. Roditeljstvo ih je promenilo, učinilo zrelijim, plemenitijim, stabilnijim. Za razliku od većine drugih mama i tata, oni nemaju podočnjake od nespavanja. Njihova Leona je mirna beba, retko plače, pa cela porodica može mirno da spava.

Bojana: Imamo neverovatnu sreću što se tiče Leoninog karaktera. Dobra je beba od samog rođenja. Bili smo neispavani svega nekoliko nedelja, a sada ima uredan san i svi zajedno se odlično naspavamo. Dobre je naravi, vesela je i veoma zahvalna beba. Plače isljučivo kada je gladna ili umorna tako da mi već uveliko znamo kada je šta u pitanju. Nekim čudom izbegli smo i grčeve, tako da je sa njom uglavnom uživanje. Obaveze oko deteta jesu velike, ali ljubav koju osećamo prema njoj je neuporedivo jača od bilo kakvih teških momenata.

Nikola: Uglavnom spava celu noć, a uspavljujemo je na smenu jer to nekad ume da potraje pošto je radoznala i prati sve što se dešava oko nje.

Leona sada ima tri meseca, da li se već smeška i guguće, ima li omiljenu pesmu za uspavljivanje?

Nikola: Svakim danom sve više se smeje i guguće. Raduje se kada nas vidi, osmehuje se i na svoj način komunicira sa nama. Stalno joj nešto pričamo i pevamo i ne zna se ko više uživa u tome - ona ili mi. Kao i sve bebe, obožava da je nosimo, a pred spavanje više od muzike voli zvuk fena pa je nekada i na taj način uspavljujemo.

Bojana: Pre nego se rodila, napravili smo jedan mejl nalog za nju i tu joj pisali poruke poput: da je u stomaku, da se radujemo njenom dolasku i da je već puno volimo, a i sada joj tu ostavljamo porukice. Napišemo gde smo nekog dana bili s njom, ko nam je došao u goste i slično. Sigurno će joj biti zanimljivo da to pročita jednom kada poraste.

Uspevate li vas dvoje da makar nakratko izađete negde sami?

Nikola: Ostavimo je samo kada moramo i to na sat-dva, uglavnom ako je u pitanju neka neodložna obaveza, rođendan ili neko drugo slavlje na koje moramo da odemo. Teško nam je da se odvajamo dugo od nje tako da nam nije problem to što ne izlazimo, naprotiv.

Jeste li joj pripremili sobu pre nego što se rodila?

Bojana: Bili smo u Los Anđelesu i znali smo da se uskoro vraćamo u Srbiju i za taj prvi period smo kupili samo ono najosnovnije. U našem domu u Beogradu najbliži članovi porodice su nam napravili iznenađenje i pre našeg dolaska dekorisali prostor za Leonu, pa sada samo dodajemo sitnice.

Ko je od vas hladne glave kada se beba uznemiri, a ko je paničar?

Nikola: Oboje nismo paničari po prirodi, mada sam ja možda malo smireniji od Bojane, što je razumljivo jer ipak se majke uvek malo više brinu za dete.

Bojana: Ja sam opuštena za mnoge stvari u životu, ali prvo dete je velika odgovornost, novo i nepoznato iskustvo. Samim tim je period privikavanja, taj prvi mesec, bio stresan. Brinula sam da li ću imati dovoljno mleka, da li je beba gladna i slično. Sada smo već uigran tim i trudimo se da nam uživanje s detetom bude veće od briga.

Odlučili ste se za porođaj u Los Anđelosu, gde poslednjih godina Bojana i živi. Šta je presudilo da se Leona upravo tamo rodi?

Bojana: To je bio jedan sasvim logičan sled događaja s obzirom na to da sam provela poslednjih osam godina u Americi i da sam imala njihovo zdravstveno osiguranje. Već je u toku procedura da Leona dobije i srpsko državljanstvo, ali želeli smo da joj na ovaj način obezbedimo i američko, ne bi li joj, kada smo već u mogućnosti, olakšali sutra život u vidu studiranja, putovanja i slično. Nikola je prisustvovao porođaju i bio je sjajan. Čak je i mene, koja ga veoma dobro poznajem, iznenadio pribranošću i stabilnošću koju je pokazao u tom divnom i ne baš lakom činu, posebno za muškarce. On je potpuno drugačijeg mentaliteta od klasičnog muškarca sa Balkana i ja to veoma cenim. Bio je uz mene od početka do kraja i na najlepši mogući način dočekao našu devojčicu.

Nikola: Takođe sam imao zadovoljstvo da presečem pupčanu vrpcu kao i da odmah pridržim Leonu. Verujem da sam se na taj način zbližio s kćerkom. Kada je beba napunila mesec dana, svi zajedno smo se vratili u Beograd. Iako smo malo brinuli, Leona je odlično podnela taj dug put. Ona je beba za koju već sada možemo da kažemo da voli da putuje, posebno vožnju kolima. Vodimo je svuda sa sobom. To su za sada sve kraća putovanja, ali želimo da je uskoro, kada bude malo starija, vodimo i na duža.

Šta ste odmah primetili kada ste prvi put videli Leonu?

Bojana: Da ima predivne krupne oči. Od rođenja ima bistar pogled i dalje nas oduševljava tim velikim okicama. Prvi susret s bebom je zaista neverovatan osećaj, a nama je bilo još emotivnije jer smo kao porodica odmah bili svi zajedno na okupu.

Pre pet godina ste upravo za “Gloriju” rekli da, kada razmišljate o detetu, maštate da će imati zelene oči kao vas dvoje, pa da li Leona ima te prelepe okice?

Nikola: Za sada ima tamne plavozelene oči, ali pošto još uzima samo majčino mleko, to će se verovatno menjati. Nadamo se da će preći u zelene, ali, naravno, koje god boje da budu, za nas su svakako najlepše. Većina ljudi kaže da sada liči na mamu.

Jeste li pre nego što se beba rodila čitali neku literaturu ili ste sve prepustili osećaju?

Bojana: Mnogo sam čitala tokom trudnoće, gledala zanimljive dokumentarce i trudila se da koristim slobodno vreme na ono što podstiče mentalni i duhovni rast. Slušala sam muziku za razvijanje mozga, trenirala i zdravo se hranila. Pratila sam savete iskusnih roditelja, ali više sam se prepuštala svom instinktu i knjigama koje su me na poseban duhovni način povezivale sa bebom. Verujem da je prenatalni period od velike važnosti za bebu, i da se prenosi na dete ono što majka tada radi, oseća, čita i u šta veruje. Mislim da je zahvaljujući i tome naša Leona mirnije prirode. Pristalica sam verovanja da vaspitanje i kontakt sa detetom kreću od samog začeća. Karakter deteta je presudan, ali mnoge knjige kažu da se baš on gradi u maminom stomaku i da celokupno stanje majke utiče na njega.

Nikola: Bojanina majka je bila s nama u Los Anđelesu i mnogo nam pomogla da se snađemo na početku, a po povratku u Beograd su se uključili i moji roditelji i Bojanin otac. Svi su radi da pomognu i pričuvaju je, mada je mi ostavljamo samo kada baš moramo negde da odemo i to nikada nije duže od sat, dva.

U vašoj porodici je zavladao pravi bejbi bum, ko je sve dobio prinovu?

Nikola: Prvo se rodio Despot, sin mog brata Marka koji je nedavno napunio godinu, a onda je mesec posle Leone na svet došla devojčica Teodora, kćerka Bojaninog brata. Tu nije bio kraj. Mesec posle Teodore rodila se Helena, kćerka Bojanine sestre. Naša Leona tako već sada u porodici ima veliko društvo svojih vršnjaka i to je sigurno velika sreća.

Uprkos tome što ste mladi, oboje javne ličnosti, i što vas je posao često geografski udaljavao, vaša ljubav traje i sve je lepša, pa u čemu je tajna?

Bojana: Bez određene doze tolerancije verovatno nijedna veza na svetu ne bi uspela. Smatram da je bitno da dvoje ljudi u emotivnoj vezi imaju slično razmišljanje, moralna načela kao i prioritete. U tim stavkama je, za moje pojmove, nemoguće praviti kompromise, a sve ostalo se do određene mere može, i često mora, tolerisati. Meni je drago kada pogledam unazad i shvatim koliko dugo smo živeli na velikoj razdaljini, ja u Americi, a Nikola ovde, i da smo uspeli da se izborimo za sve što imamo danas. Taj put nije nimalo lak, ali zajednički prioriteti su verovatno odigrali tu ključnu ulogu u opstanku naše veze, pored ljubavi, naravno.

Kako ste saznali da ćete postati roditelji?

Nikola: Bojana me je, došavši nekoliko dana posle mene iz Amerike, na jedan interesantan način iznenadila, napravivši poklon iz kojeg sam saznao da ću postati otac. Pol smo saznali posle par meseci i oboje smo se veoma obradovali. Razmišljali smo i koje ime ćemo dati detetu i u početku nam se najviše dopalo Jelisaveta, ali je Leona, iako potpuno drugačije i nesvakidašnje, pobedilo. To ime nam je palo na pamet kada smo upoznali arhimandrita Leontija iz manastira Mileševa, koji nas je venčao, a nedavno i bio kum na krštenju našoj Leoni u manastiru Staro Hopovo, koje smo proslavili sa porodicom i najužom rodbinom.

Nedavno ste s bebom posetili manastir Mileševa, u kojem ste se venčali. Planirate li da odete s Leonom i na Filipine, tamo gde ste se upoznali i zaljubili?

Bojana: Velika nam je želja da opet posetimo Filipine, posebno to ostrvce gde je sve počelo. Nadamo se da ćemo jednog dana imati prilike da odemo tamo i povedemo Leonu sa nama.

Uspevate li da se bavite i svojim karijerama?

Bojana: Ja sam tokom trudnoće potpisala ugovor sa jednom agencijom u Los Anđelesu koja se bavi isključivo angažovanjem manekenki koje su u drugom stanju jer tamo postoji određeno, doduše znatno manje, tržište za ovakvu vrstu poslova. U tom kratkom periodu od dva-tri meseca, kada je stomak bio dovoljno primetan, imala sam snimanja. Posle porođaja nisam radila, iako sam brzo vratila vitku liniju. Sada želim da se posvetim samo Leoni, ništa drugo me ne zanima. Takođe ne planiram da se vraćam manekenstvu već da se upustim u neke druge poslovne aktivnosti, ali još ne bih otkrivala o čemu je konkretno reč.

Nikola: Nameravam da uskoro iznenadim publiku sa dve nove pesme.

Najavili ste i veliku svadbu, pa kakvi su planovi?

Bojana: Ne možemo da otkrijemo detalje pošto ih još uvek nema. Organizovaćemo svadbeno veselje sledeće godine na leto, na nekom otvorenom prostoru i to je sve što sada znamo.