Bojana Nikitović: Sa zvezdama na ti

Iako s nestrpljenjem očekuje premijere velikih holivudskih filmova u kojima je bila glasvni kostimograf “Underworld: Blood Wars” i “Unlocked”, na kojima je sarađivala sa Kejt Bekinsejl i Majklom Daglasom, beogradska umetnica Bojana Nikitović, najviše se raduje radu u domaćim pozorištima i s nestrpljenjem očekuje svaki susret sa sinom Vukom koji studira u Americi

Poznata beogradska kostimografkinja Bojana Nikitović ima mnogo razloga za zadovoljstvo. U prvoj polovini 2017. premijerno će se prikazati dva filma kojima je dala značajan pečač svojim fantastičnim kostimima.

Reč je o velikim ostvarenjima, “Underworld: Blood Wars” sa Kejt Bekinsejl i “Unlocked” sa Majklom Daglasom, Orlandom Blumom, Nomi Rapase i Džonom Malkovičem.

Posle saradnje sa Milenom Kanonero, dobitnicom četiri Oskara za kostim, Bojana je pokazala da samostalno može odgovoriti viskokim standardima hilivudske produkcije. Jednako strastveno kao na svetskim blokbasterima radi i u domaćim pozorištima u kojima je u poslednja dva meseca imala dve premijere.

Nedavno ste završili projekat "Underworld: Blood Wars" sa Kejt Bekinsejl u glavnoj ulozi.

Kakva je Kejt za saradnju?

- To je jedan od najlepših projekata u kojima sam učestvovala. Jednostavno, sve je funkcionisalo. Rediteljka Ana Forster je bila fantastično pripremljena, produkcija nas je podržala u svemu, glumci su sjajni, a mnogo pažnje je posvećeno kostimima, što je meni bilo najvažnije. Divno smo radili i družili se. Kejt je jedna od najlepših i najpametnijih žena koje sam upoznala, sjajna u svakom pogledu. Ona sama je zapravo Underworld, aktivno je učestvovala u nastanku scenarija prvog filma i dalje vodi računa o svakom detalju. Ima mnogo novih i zanimljivih stvari u ovom nastavku, mislim da je sjajno snimljen i jedva čekam premijeru u januaru.

Nedavno ste radili kostime za predstave "Ivanov" u Narodnom pozorištu i "Pod žrvnjem" u Jugoslovenskom dramskom. Po čemu se razlikuju naši glumci od holivudskih?

- Naše glumce jednostavno volim. S mnogima od njih sam i prijatelj, dugo se poznajemo, mnogo smo radili i tu se već stvorio odnos poverenja i uzajamnog poštovanja koji je vrlo važan i koji i njima i meni olakšava posao. Nije isto kad treba obući svetski poznatog glumca kojeg tek upoznajem i našeg umetnika s kojim se privatno družim. Još dok sam radila s Milenom Kanonero imala sam kontakt s velikim zvezdama, što mi je pomoglo da danas nemam tremu ili paniku pred probu kostima. I glumci to osećaju, niko ne voli ispred sebe nesigurnog i preplašenog saradnika, što ste ubedljiviji i sigurniji, više vam veruju i lakše se "predaju".

Bili ste glavna kostimografkinja u filmu “Unlocked” Majkla Epteda čija se premijera, takođe, očekuje uskoro. Kako je bilo surađivati s Majklom Daglasom, Orlandom Blumom i Džonom Malkovičem?

- Film smo snimali pre dve godine i jedva čekam da konačno dođe u bioskope. Bilo je zadovoljstvo raditi s umetnicima kao što su Daglas, Blum, Malkovič. Reditelj je čuveni, fantastični Majkl Epted. To je akcioni, savremeni film u kojem konačno jedna žena, sjajna Nomi Rapace ima glavnu ulogu.

Dugo ste radili u četvorouglu Beograd-Rim-Pariz-Njujork. Koji je grad onaj kojeg smatrate svojim?

- Beograd uvek. U njemu su mi dom, porodica, prijatelji. Rim obožavam u svakom pogledu. Njujork je grad nad gradovima u kojem bih sigurno ostala da sam ga upoznala ranije.

Kakav odnos imate sa sinom Vukom, nedostaje li vam, s obzirom da studira u Americi?

- Prošli smo mi naše tuge i bolna odsustva i odrastanje. Vuk sada ima 22 godine. Stalno sam ga željna, to je valjda svojstveno svim majkama. Mene je moja majka i sada željna, jer se dešava da se ne vidimo po nekoliko meseci. Ono u šta verujem jeste da za bezuslovnu ljubav nema razdaljina. Nekada su prisutni roditelji mnogo odsutniji od onih zaista odvojenih od svoje dece.

Vuk kako često ističite fizički liči na dedu, našeg čuvenosg sportskog komentatora Dragana Nikitovića. Ima li neke vaše osobine?

- Skoro sam gledala neke stare fotografije i Vuk zaista liči na dedu Dragana. Meni je puno srce zbog toga. Pokupio je neke osobine od tate i mene, naravno. Ipak, najviše je svoj, i to je dobro.

Putuje li i dalje sa vama?

- Retko, na žalost! Prošle godine smo bili svi porodično u Portoriku kod mog sestrića Marka koji tamo živi i radi i bilo je fantastično! Ipak, sumnjam da ću ga skoro ubediti da tako nešto ponovimo.

Koliko je vam kao svetski priznatom kostimografu važno šta ćete obući?

- Meni je pre svega važno da se osećam dobro u onome što obučem. Mislim da je čovek sigurniji u sebe, a onda i opušteniji u komunikaciji s drugima kada dobro izgleda, odnosno kada mu to što nosi dobro stoji. I da, odelo ne čini čoveka, ali ga potpuno razotkriva. Samo je potrebno znati videti.

Iza svoje bogate karijare imate brojna priznanja. Koliko su vam ona važna?

- Bila su mi veoma važna kad sam bila mlad kostimograf. Za prvu samostalnu kostimografiju u predstavi "Kus petlić" dobila sam nagradu na Sterijinom pozorju. To je za mene bio san. I kasnije sam nekako imala sreće i dobijala priliku da radim sa sjajnim rediteljima i glumcima, a onda i dobijala nagrade za kostime u tim predstavama. U mom poslu, kao i u većin9i drugih, važno je dobiti pravu priliku i biti okružen pravim saradnicima.

Kako je bilo sarađivati sa Sofijom Kopolom?

- Divno. Sofija je mirna, nenametljiva, a sigurna. Mnogo je važne poruke koje dobijamo od roditelja tokom odrastanja, one nas formiraju i obeleže za ceo život. To shvatamo, naravno, tek kada dođemo u neke zrele godine. Pre Sofije sam imala sreću da upoznam i radim sa Anđelikom Hjuston. Dve sjajne kćerke dvojice genijalnih očeva, potpuno različite, ali toliko slične po opuštenosti, odsustvu sujete i kompleksa bilo koje vrste, spokojne i autentične. Nije lako biti Kopola ili Hjuston, a biti svoj!

Šta vas vraća u ravnotežu posle napornog dana?

- Ćutanje. Mnogo pričam i to činim glasno, pa mi je ponekad neophodno to "isključivanje" i ćutanje. Tako skupljam snagu za nove priče.