Branislav i Jelena Mitrović: Mi smo prava ekipa

Golmanu vaterpolo reprezentacije Srbije, ministru odbrane srpskog sporta, sve dobro dogodilo se u novosadskom bazenu: u njemu je naučio lekcije o posvećenosti i disciplini, stvorio prijateljstva za ceo život i upoznao ženu pored koje namerava da ostari i s kojom ima kćerku Iris i sina Aleksu

Otkako je pre tri godine sa suprugom Jelenom (33) dobio kćerkicu Iris, a pre osam meseci i sina Aleksu, prioriteti golmana vaterpolo reprezentacije Srbije Branislava Mitrovića (33) su se promenili. Danas sve podređuje porodici, što ne znači da je odustao od svojih sportskih snova. Iako je osvojio gotovo sve što se u vaterpolu može osvojiti, uključujući četiri zlata na evropskim prvenstvima i prvo mesto na Olimpijskim igrama u Riju, vaterpolista i dalje ima motiva da pobeđuje i osvaja trofeje.

- Svako ima svoj način kako da se vrati na vrh. Meni je najvažnije da povratim motivaciju, da ona bude na najvišem mogućem nivou i na treninzima i na utakmicama - kaže Branislav u intervjuu za Gloriju i dodaje. - Tada kvalitet nekako prirodno ispliva, kao što se nama sada dogodilo na Evropskom prvenstvu u Barseloni. Veoma smo srećni jer smo opet pokazali da umemo da igramo i da budemo najbolji. Drago mi je što smo to učinili na vrlo ubedljiv način, mada su i polufinalna utakmica protiv Hrvata i finalna sa Špancima, koju smo dobili izvođenjem peteraca, bile izuzetno teške. Medalja je zbog toga još draža.

Branislavu peterci ne padaju previše teško, smatra da je u tim trenucima mnogo veći pritisak na igračima.

- Ukoliko golman odbrani, to je super, a ako dobije gol, niko mu neće zameriti. Međutim, kada igrač promaši, uvek ga krive za neuspeh. Inače, psihički je napornije biti golman, jer je pritisak na nas veći, ali je fizički definitivno teže biti igrač, jer se oni stalno kreću, a ja se održavam u mestu. Mi čuvari mreže smo poslednja linija odbrane, i kad lopta prođe, sve zavisi od nas, hoćemo li primiti gol ili ne. A na semaforu se jedino pišu postignuti golovi, ne i odbrane. Ipak, svaka odbrana golmana može izuzetno da motiviše ekipu, svi smo svesni toga, dok nama golmanima ona jača ego i daje samopouzdanje.

ZVEZDA IZ NEHATA

Branislav je postao vaterpolo zvezda iz nehata. Posle brojnih sportova koje je trenirao otišao je na bazen. To je bio sudbinski momenat.

- Došao sam na plivalište s trojicom drugara iz razreda. Ubrzo je naša ekipa ostvarila rezultat. Uživao sam pre svega u druženju sa saigračima u Vaterpolo klubu Vojvodina u Novom Sadu. Trener je veoma pozitivno uticao na nas, naučio nas je koliko su važni disciplina i odgovornost. Mislim da je njegova uloga bila presudna da se zadržim u vaterpolu, da ga zavolim i zanemarim sve druge sportove i počnem da postižem dobre rezultate još u mlađim kategorijama. U mojoj generaciji su, pored ostalih, bili Duško Pijetlović i Nikola Rađen. Zajedno smo trenirali i ostvarivali uspehe.

Zahvaljujući vaterpolu upoznao je i suprugu Jelenu, rođenu sestru njegovog saigrača Veljka.

- Znao sam ko je ona, viđali smo se u prolazu, a onda su nam se 2006. putevi ukrstili i počeli smo da se zabavljamo. Jelena razume i prihvata sportski način života. Ona mi je ogromna podrška. Dok nismo imali decu, završila je ekonomski fakultet i nekoliko godina radila, a sad je posvećena samo klincima. Kad znam da je s porodicom sve u redu, onda mogu maksimalno da se usmerim na profesionalne obaveze.

Branislav već nekoliko godina igra za mađarske klubove. Donedavno je bio u Egeru, a od septembra će preći u Budimpeštu. Njegova supruga se navikla na takav život i ritam.

- Kad Branislav nije tu, trudim se da što kvalitetnije organizujem dane s decom - otkriva Jelena. - Još ako su tu i porodica, prijatelji, onda vreme jednostavno proleti. Ne mogu da kažem da mi je previše naporno. Najteže mi padaju pripreme, pošto su one uglavnom leti u Beogradu i traju po dva meseca. Tada obično odem u Novi Sad da budem s bližnjima, pošto smo preko godine u Mađarskoj. A najviše se potresem kad primetim koliko Branislav nedostaje deci, iako su mali i lako im je preusmeriti pažnju na nešto drugo. Kad ga vidi na televiziji, Iris neretko počne da plače i pita kad će tata da dođe. To je najteži momenat. Iris i u Mađarskoj i ovde ide u vrtić, a ove godine smo češće dolazili u Novi Sad pošto je Aleksa tu primao vakcine. Boravili smo po mesec ovde, mesec u Egeru. To je grad sa oko pedeset hiljada stanovnika, miran, divno uređen i idealan za porodični život. Ima mnogo naših sportista koji igraju za tamošnje klubove pa smo se i sa njima sprijateljili i bilo nam je vrlo lepo. Na jesen nas očekuje selidba, a Iris će opet morati da menja vrtić i društvo, što će joj teško pasti pošto je tamo već stekla brojne drugare. Promena vrtića, a jednog dana i škole, ume da bude nezgodna, posebno ako se menjaju jezička područja. Inače, iskreno, meni je svejedno gde ćemo živeti, sve dok smo svi zajedno.

Jelena se nada da će se u dogledno vreme stacionirati na jednom mestu, kao i da će opet početi da radi, jer je njena karijera sada u drugom planu. I Branislav misli na budućnost, mada još nije spreman da se oprosti od vaterpola. Posle studija industrijskog inženjerstva i menadžmenta koje je završio u Novom Sadu, upisao je studije za sportske trenere.

- Želim da se ostvarim i u toj oblasti, smatram da čovek stalno mora da se usavršava. Sad sam opet u školskoj klupi. Dok sam se samo bavio vaterpolom, studije mi uopšte nisu teško padale. Sada su deca na prvom mestu, pa posao od koga živimo, a onda moja želja i volja za studiranjem. Ako imate izraženu motivaciju, lako je pronaći vreme i strpljenje da se sve započeto završi. Mislim da je efektivno učenje vrlo bitno, ukoliko si nezainteresovan, možeš knjigu držati dugo ispred sebe, ali to neće dati rezultata.

HRONO PORODICA

Osim studija, izazov će mu od jeseni biti i novi klub u Budimpešti. Igraće, ubeđen je, sve dok bude pružao vrhunske partije.

- Kad se popnete na vrh, teže se silazi, ali povući ću se u momentu kad budem video da su mlađe generacije mnogo bolje od mene.

Jedan od važnih činilaca njegove vrhunske forme jeste i hrono ishrana kojoj se okrenuo pre nekoliko godina.

- Ne pridržavam se slepo pravila tog režima, prilagodio sam ga svojim potrebama u konsultacijama sa doktorkom Anom Gifing. Rezultati koje sam ostvario su odlični i ta hrana mi daje pregršt energije. Čitava porodica je sledila moj primer, i lakše i bolje živimo otkako se tako hranimo. Jednostavno, više ni ne razmišljamo o tome da je to dijeta i da moramo nečega da se odričemo. Postoje trenuci kad napravimo izlet, opustimo se i zgrešimo, ali to je sasvim normalno. Da bi bio srećan i zadovoljan, čovek sebi s vremena na vreme mora da priušti neke stvari u kojima uživa.

Branislava veoma srećnim čine i slavlja koja naš narod priređuje sportistima po povratku u zemlju.

- Kad odete negde da igrate, uopšte nemate utisak koliko javnost prati svaki vaš potez i koliko se ceni taj vaš rad. Jeste, tu su prijatelji, ali ne možete na osnovu čestitki koje dobijate preko telefona da procenite tako nešto. Međutim, kad dođete u zemlju, pa vas dočekaju prvo na aerodromu, potom i na balkonu Skupštine grada Beograda, onda postajete svesni onoga što ste postigli. Kad vidite koliko je ljudi došlo da vas vidi, isprati, podrži, a pre svega da vam se zahvali za nešto što je vama apsolutno normalno jer ste samo radili svoj posao, to je ogromna stvar. Emocije vam se uzburkaju, dobijete novu energiju, želju i naboj da igrate i dalje, jer suština nije samo u pobeđivanju nego u tome da svaki put, na svakom nastupu za reprezentaciju jednostavno ginete u bazenu.