Brena i Boba Živojinović: To što smo ostali zajedno 30 godina najbolji je dokaz iskrene ljubavi

Često suočeni s glasinama da se razvode i da u njihovoj vezi ima nasilja, pevačica i nekadašnja teniska zvezda proslavili su sedmog decembra 26. godišnjicu bračne zajednice i na taj način na najlepši način pokazali da dvoje slavnih mogu biti srećni i uživati u ljubavi

Jedan od naših najuspešnijih parova, Lepa Brena (57) i Slobodan-Boba Živojinović (54) nedavno su u svom domu sa sinovima Filipom, Stefanom i Viktorom obeležili 26. godišnjicu braka. Zbog svoje velike ljubavi, koja je položila test vremena, osećaju se privilegovanim, jer se malo ljudi može pohvaliti dugim i kvalitetnim brakom poput njihovog. Sve ove godine čvrsto stoje jedno uz drugo, i kad je sve u redu, i kad naiđu teški trenuci. Probleme prevazilaze razgovorom, spremnošću da naprave komrpomise, a uprkos činjenici da su ih poslovni putevi neretko vodili na suprotne strane sveta, nisu dozvolili da prođe niti jedan dan da se ne čuju.

Brena: Posle Nove godine idemo svi zajedno na put, na kratak odmor. Tamo ćemo i upriličiti proslavu. Neprestano sam od septembra priželjkivala barem dva slobodna dana jer smo non-stop radili: snimamo dokumentarni film, imamo pripreme za koncerte, organizujemo turneje po celom svetu. Ne može čovek da pobegne na odmor dok ne završi sve poslove.

Boba: Prošle godine smo prvi put svi zajedno otputovali na odmor, i u jednom trenutku sva trojica sinova su nam se zahvalila na svemu jer smo organizovali lepo putovanje. Predložili su da nam to postane tradicija, i rekli da će štedeti pare pošto takva putovanja nisu jeftina. I Breni i meni je bilo izuzetno drago zbog njih, pa smo odlučili da svake godine odvojimo bar dve nedelje za zajednički odmor. Tako da planiramo put na Maldive i Tajland posle praznika, i videćemo gde još.

Kako su dve veoma poznate i uspešne osobe uspele toliko dugo da ostanu zajedno?

Brena: Opstali smo jer smo od prvog dana imali poštovanje jedno prema drugome, kao i prema svemu što smo dosad stvarali. Činjenica je da je naše uklapanje bilo zaista fantastično, jer bilo je teško na taj način spojiti dve neverovatne karijere. Mislim da ljude zbližava kada zajedno rešavaju problem, uz obostranu korist. Jer, dok je lepo, lepo je, a kad nije tako, bitno je kroz sve to proći udvoje.

Boba: U početku veze nam je bilo najteže jer smo se bavili potpuno različitim profesijama. Ja sam igrao turnire po svetu, Brena je imala svoje koncerte. Kad sam 1992. zbog povrede morao da napustim profesionalni tenis, više sam se posvetio porodici i supruzi. Volim da kažem da je brak kao cvet koji moraš da zalivaš, paziš svakog dana, ako to radiš, on će da poraste, da procveta, a ako ne, može da uvene. Odnosno, važna je ta svakodnevna pažnja, kompromisi, obostrano poštovanje. Sve to je Brenu i mene dovelo do ovog gde smo danas.

Krajem oktobra navršilo se 30 godina otkad ste počeli da se zabavljate. Koji jubilej vam je draži, godišnjica braka ili početak ljubavne veze?

Brena: Svi u porodici volimo da slavimo. I dobre ocene, i kraj školske godine, i naše upoznavanje, rođendane, godišnjice braka. Činjenica je da smo nekada i zaboravljali tu godišnjicu jer su se u isto vreme održavale neke druge važne stvari, kao što je bilo 2010. kad je Srbija osvojila Dejvis kup. Tada nam nije na pamet palo da razmišljamo o godišnjici pošto je to bio istorijski momenat za zemlju, za sport, ali i za nas, koji smo to doživeli vrlo emotivno. Tek kad su nas deca podsetila, shvatili smo da je tog dana bila i naša godišnjica braka.

Boba: Vrlo je teško reći. Brak podrazumeva veću odgovornost, u smislu nekog potpisa, ali 30 godina veze je duže. Mislim da se u našem odnosu nije mnogo toga ni promenilo od dana kad smo se venčali, samo smo učvrstili ljubav. Zato mi je ipak draži ovaj jubilej od 30 godina naše ljubavi.

Jeste li sigurni da ćete proslaviti 40 godina braka?

Boba: Što samo 40? Daće bog da ih bude i 50, pa i više.

Šta vas sada najjače veže?

Boba: Što se mene tiče, ništa se nije promenilo. Ne mogu da verujem da je vreme tako brzo prošlo. Moj odnos, ljubav, emocije prema Breni, nazovite to kako god hoćete, samo su se utemeljili. Jer, ako je ljubav prava, godine nisu bitne.

Brena: Čovek što je stariji postaje i tolerantniji i pragmatičniji, ima više razumevanja i za neke bubice, za raznorazne stvari koje ne priliče zrelim i odraslim ljudima.

Imate li naviku da u nekim važnim situacijama kad niste zajedno prvo pozovete jedno drugo i konsultujete se oko odluka?

Brena: Mi u svakoj situaciji mnogo razgovaramo, konsultujemo se i iznosimo svoje mišljenje, bez obzira na to hoće li će se to dopasti onom drugom.

Boba: Čujemo se non-stop. Kad neko od nas putuje, javi se čim stigne. Mislim da ne postoji dan a da nismo pozvali jedno drugo. Bukvalno se čujemo svakodnevno, da li ja nazovem suprugu ili ona mene, nije važno, uglavnom, oko svega se dogovaramo.

Verovatno je i u vašoj vezi bilo kriza. Ko je od vas dvoje bio spremniji na kompromise?

Brena: Svaka kriza koja se dešava prevazilazi se razgovorom i kompromisima. Mi smo uvek spremni na kompromise, naravno ukoliko time ne gubimo sopstveno dostojanstvo i ne ugrožavamo dobar odnos između nas i cele porodice. Jer, kad imate decu, ne možete razmišljati samo o sebi i biti egoista, već se morate truditi da stvorite prijatnu porodičnu atmosferu u kojoj će ta deca lepo odrastati, a nama to čini jedan prijatan suživot.

Boba: Bilo je kriza, pogotovo su u startu sevale varnice, jer kad nekoga strasno voliš i počeo si s njim da se zabavljaš, onda očekuješ da ta osoba bude sa tobom sve vreme, 365 dana u godini, 24 sata dnevno. Pošto se dešavalo da se zbog poslovnih obaveza ne vidimo po nekoliko nedelja, nije nam bilo lako. I to je bio ključni deo problema, ali uspeli smo da sačuvamo ljubav.

Kako reagujete kad se pojave priče da vas muž fizički zlostavlja, da se po ko zna koji put razvodite?

Brena: Ovaj novi vid marketinga, angažovanje botova preko društvenih mreža, svima nama koji smo u poslu dugo dobro je poznat. Kad protivnički tabori smišljaju takve stvari, dovode vas dotle da ne možete da uživate u plodovima svog rada, i pritom vas degradiraju na najužasniji i primitivan način. U mom slučaju to je bilo slanje ekipe žena iz socijalnog sa prijavom da sam fizički zlostavljana. Kao da sam ja mala devojčica koja ne bi znala da se odbrani. Ili možda delujem tako, ne znam? Ili Boban, koji je topao i mio čovek, odaje utisak zlostavljača? Tu je i priča o krađi struje. Kako se niko nije setio da kaže koliko je Brena uradila humanitarnih koncerata, koliko je kuća tim novcem izgrađeno za poplavljene, za pogođene zemljotresom? I onda mi pričaju o nekoj struji i o nekim glupostima. Uopšte ne mogu da verujem da idioti mogu da se bave takvim stvarima.

Boba: Kod nas, nažalost, pravo novinarstvo izumire, a ja znam kakvo je nekad bilo jer sam prvi intervju dao sa nepunih sedam godina, kad sam bio drugi u Srbiji. Već iduće godine sam bio prvak u kategoriji do 12 godina i tada je sve počelo. Kroz karijeru sam upoznavao i novinarstvo, koje je bilo deo sporta i koje je vredelo. Danas, nažalost, nije interesantno da neko pohvali to što smo Brena i ja 30 godina zajedno, od čega 26 u braku, što smo izrodili predivnu decu koja su završila sjajne škole. Nije zanimljivo to što se mi ljubimo, poštujemo i volimo. Inače, nas razvode otkad smo se upoznali, i nije prijatno da to slušate. Mi znamo pravu istinu, ali ljudi koji to čitaju poveruju, i onda se pravi kriva slika o predivnoj porodici, a to ne želim. Želim da zaštitim moju porodicu, ženu, decu od svega toga. Kad pozovemo novinare i pitamo ih zašto to čine, kažu da smo mi skoro jedini koji se ne bunimo. Mislim da smo potonuli suviše duboko i ne vidim izlaz. Normalno da pratim šta se piše, pogotovo kad smo na putu. Hoću da vidim šta se dešava u našoj zemlji, ali kad pogledam novine i portale, gotovo da nema ništa afirmativno, lepo, sve mora da bude ono najgore. Ne mogu da verujem da se tiraži prave na tuđim mukama. Valjda nas zato i razvode, umesto da kažu bravo za njih dvoje, svaka im čast. S pravom mogu da kažem da ima malo parova koji su bili uspešni u poslu i koji su opstali u braku skoro 30 godina, i to ne samo u Srbiji. Valjda mi treba da budemo uzor mladima. Jer, kao ljudi ostvareni u karijerama mi smo mogli davno da se raziđemo, da svako ode na svoju stranu. To što smo ostali zajedno najbolji je dokaz iskrene ljubavi. I kad je slavimo, tada počinje i najjača hajka na nas.

Šta u tim situacijama kažete jedno drugome?

Brena: Boba i ja smo uvek čvrsto stajali jedno uz drugo i vrlo smo racionalni i realni po pitanju života i svega. Mislim da tu vrstu racionalnosti mogu da imaju samo ostvareni ljudi koji su zadovoljni onim gde su i onim što su stekli, koji se bave isključivo svojim životima i ne vode računa o tome šta rade drugi. Mi smo navikli da se bavimo samo sobom i svojim problemima. Stojimo jedno uz drugo i kada je lepo, i kada nije. A pravi prijatelji se uvek prepoznaju samo onda kada je zaista loše.

Da li je Boba nekad plakao pred vama?

Brena: Bobu nikada nisam videla da plače. On je veliki emotivac koji ne može da sakrije dobrotu u očima.

Boba: Sve zavisi od trenutka. U stvari, prava ljubav uvek boli, ako ne boli, onda nije prava. Normalno je, ljudski imati emocije, zaplakati, smejati se. To je deo života, ako neko kaže da nije, onda nije imao život.

A vi pred njim?

Brena: Ja i plačem, i pevam, i smejem se. Ne krijem se, nemam stid i nije mi ne sram. Meni je to normalno. Ne mogu da se foliram.

Da li je sada, kad su vam sinovi odrasli, sve lakše, ili i ova faza nosi velike izazove?

Brena: Sigurno je da je sada kad su porasli mnogo lakše jer o svemu možemo da razgovaramo i da pratimo ko šta treba da radi. Ali ovo je i period njihovih velikih izazova. Sreća je u tome što smo zaista navikli da pričamo i o prijatnim i o neprijatnim temama. To je veoma važno u svakoj porodici, da se vidi ko je ko. Jer, ako niste spososobni da vodite porodicu, to je teška priča.

Boba: Upravo tako.

Breno, vi ste usred svetske turneje “Zar je važno da li se peva ili pjeva”? Izdali ste i novi album?

Brena: Dugo sam se pripremala za jednu ovakvu priču. Mislim da je to lep odgovor nas umetnika koji nastojimo da ne razmišljamo o granicama i političko-ekonomskoj situaciji, jer sigurno da bismo svi mi voleli da je narod bivše Jugoslavije i srećniji i zdraviji, i da mu je socijalni status bolji, i da su primanja bolja, pošto bi tada svi bili i zadovoljniji. Posle nastanka novih država u regionu samo 10 posto ljudi se obogatilo, a ostatak naroda se bavi golom egzistencijom, zamajavaju ih nekim nacionalizmom i šovinizmom i stvaranjem animoziteta između određenih država i religija. A mi smo svi geografski tu i živimo jedni s drugima. Na globalnom nivou suština vesti je ostrašćenost, da se neprestano stvara netrpeljivost među ljudima a mržnja gaji kao način funkcionisanja. Ovaj naslov i ova turneja moj su odgovor kao umetnika na sve to.