Dastin Hofman: Kako je vanvremenski "kišni čovek" poneo titulu "najvećeg gubitnika"

Skroman, kakav je oduvek bio, glumac koji je u karijeri zaradio pedesetak miliona dolara, proslavio je osamdeseti rođendan u krugu najuže porodice, a potom požurio da se uključi u promociju novog filma, u kojem je ostvario svoju osamdeset četvrtu ulogu u karijeri

Ni meni se ne sviđa činjenica da sam tako brzo ostario, ali dopada mi se što lepo starim. Mnoge zvezde ne vole tu promenu koju donose godine, shvataju je kao simboličnu impotenciju. Ali ja još uvek volim da glumim, i radim to što najviše volim. Sedamdesete su mi prošle prebrzo, ali zadovoljan sam što relativno dobro nosim godine. Istina, muškarci su izloženi manjem pritisku koji nosi starenje, no, kad bolje pogledam oko sebe, svi smo mi, kad se uporedimo s Bredom Pitom, nalik glavicama luka - rekao je u jednom intervjuu Dastin Hofman, dvostruki oskarovac, koji je pre nekoliko dana napunio osamdeset godina. Kad pre? To se upitao i novinar američkog magazina “Closer”, koji prosto ne može da veruje da je već prošlo toliko godina. Čini mu se kao da je juče tada anonimni tridesetogodišnji glumac sa of-Brodveja zablistao kao Bendžamin Bredok u klasiku Majka Nikolsa “Diplomac”. Tim filmom bio mu je otvoren put do mesta kultne ličnosti Holivuda, mada te 1967. stvari baš i nisu izgledale tako. Vilijam Danijels, koji igra Bendžaminovog oca u “Diplomcu”, a ove godine je napunio devedeset, seća se da mu je Dastin Hofman tada zavideo jer je imao daleko veći honorar.

-Rekao sam mu: OK, možeš uzeti sav moj novac, ali moraš uzeti i moje godine, a ja ću uzeti tvoje. Nasmejao se i više nismo pričali o honoraru - rekao je glumac-

- Rano sam počeo da dobijam takozvane karakterne uloge. A to je značilo: ili ste ružni, ili ste pripadnik etničke manjine, ili ste Jevrejin. Za one zaista atraktivne uloge nisam imao aduta - to su dobijali visoki i zgodni momci. Uostalom, do četrdesete sam bio uveren da prava filmska zvezda mora da izgleda kao Rok Hadson, a ne poput mene. Ali, ja volim glumu i obožavam to što radim - tvrdi Hofman.

Svoje reči je i dokazao ulogom Harolda u filmu “The Meyerowitz Stories”, koji će biti Netflixov ovogodišnji hit.

Dastin Hofman je rođen u Los Anđelesu, 8. avgusta 1937. godine. Otac Hari je radio kao scenski radnik u filmskom studiju “Columbia”, sve dok nije našao pristojnije plaćen posao kao prodavac nameštaja, a majka Lilijan Gold bila je uspešna džez pijanistkinja. Iako su oboje bili Jevreji, nisu mnogo držali do tradicionalnog vaspitanja koje je nametala vera, pa su dva sina odgajali vrlo liberalno. Rejmond, Dastinov dve godine mlađi brat, s kojim je vrlo blizak, mnogo je više obećavao: bio je marljiv i uporan, koncentrisan na cilj koji bi sebi postavio. Dastin je bio njegova suprotnost: škola ga je zanimala samo kao nužno zlo, a tako se u njoj i ponašao. Roditelji su priželjkivali da postane lekar, ali nade da bi se to moglo ostvariti vrlo brzo su pale u vodu. Dastin je jedva maturirao, posle čega je pronašao posao u pozorištu u Pasadeni, glumeći sve što mu je ponuđeno.

Tamo se sprijateljio sa sedam godina starijim Džinom Hekmenom, koji je kasnije postao jedan od najuspešnijih američkih glumaca (“Prisluškivanje”, “Francuska veza”, koja mu je 1971. donela Oskara za glavnu ulogu, “Nepomirljivi”, za koji je 1992. dobio Oskara za sporednu ulogu, “Misisipi u plamenu” i drugi). Zanimljivo je da je upravo njih dvojicu direktor pozorišta proglasio “najvećim gubitnicima u ansamblu” i često im je pred svima govorio da “sigurno neće postići ništa u životu”. Kad im je posle dve godine dozlogrdilo da sve važnije uloge dobijaju visoki plavokosi glumci istaknutih i osunčanih bicepsa, koji često nisu bili ni upola talentovani kao oni, dva prijatelja su odlučila da sreću potraže na Istočnoj obali, u Njujorku.

Dok su tragali za ulogama koje bi im otvorile vrata velikih filmskih studija, radili su svakojake poslove. Dastin Hofman je kasnije s ponosom pričao kako je preživljavao radeći kao konobar, garderober, a neko vreme je kucao oglase za žute strane njujorškog telefonskog imenika.

- Prvi veći novac zaradio sam u poslu koji nema veze s glumom. Kad već imam veliki nos, zaposlio sam ga: radio sam za “Maxwell House” kao profesionalni ocenjivač parfema - otkrio je nakon briljantno odigrane glavne uloge u filmu “Parfem: Priča jednog ubice”, ekranizaciji bestselera nemačkog pisca Patrika Siskinda.

Pošto ga ideja da će se jednoga dana ipak profesionalno baviti glumom nije napuštala, Hofman je upisao časove glume i prvi put u životu ozbiljno se prihvatio učenja. Doselio se kod Hekmena u njegov iznajmljeni stančić, spavao u vreći na podu njegove kuhinje, stalno mu obećavajući da je to samo privremeno: da će uskoro iznajmiti vlastiti. Njih dvojica su povremeno na krovu zgrade sebi davali oduška svirajući bubnjeve. Hofman je ludovao za bongo bubnjevima, a strast prema njima potpirivala je fama kako je Marlon Brando, koji je obojici bio i ostao uzor, povremeno svirao bubnjeve u njujorškim klubovima.

Početkom šezdesetih godina prošlog veka Dastin Hofman je sve češće bio angažovan u predstavama brodvejskih “off” pozorišta, dobio je i nekoliko sporednih uloga u TV serijama i niskobudžetnim filmovima, ali ništa nije ukazivalo na to da je blizu početak jedne velike glumačke karijere. A kada je reditelj Majk Nikols, koji je 1965. dobio Oskara za film “Ko se boji Virdžinije Vulf” (s Elizabet Tejlor i Ričardom Bartonom), počeo s pripremama za snimanje “Diplomca”, Hofman nije ni sanjao da će baš njemu biti dodeljena glavna uloga. Producenti su u početku zamislili da Bendžamina Bredoka, mladića koga po završetku koledža zavodi prijateljica njegovih roditelja, gospođa Robinson, glumi Voren Biti. Kad je on to odbio (zbog snimanja filma “Boni i Klajd”), ulogu su ponudili Robertu Redfordu, tada glumcu u usponu. Ali, Redford je smatrao kako on ne bi bio dobar u ulozi mladog i neiskusnog muškarca, pa je Majk Nikols, prihvativši njegove argumente, organizovao audiciju, odlučivši da uzme nepoznato glumačko ime.

Izbor je pao na tridesetogodišnjeg Dastina Hofmana, koji je vrlo uverljivo odglumio dvadesetjednogodišnjeg Bendžamina Bredoka.