EKSKLUZIVNO Nikola Jokić: Lep je osećaj kada vidim da ljudi cene ovo što sam do sada uradio

Najbolji srpski košarkaš, koji je prošle sezone zadivio svet nastupajući za NBA ligaša Denver nagetse, odmara se trenutno u Somboru u društvu devojke Natalije, s kojom obilazi omiljene salaše i kafane uveren da će se jednog dana vratiti da živi u rodnom kraju

Po mnogima najbolji mladi centar NBA lige Nikola Jokić (22), koji je ove sezone prosto “eksplodirao” i naterao celu sportsku Ameriku da priča o njemu, trenutno boravi u rodnom Somboru, gde svakodnevno trenira. Ekipa “Glorije” imala je sreću da ga nađe u retkim trenucima predaha, kada je sa devojkom Natalijom Maćešić (22), studentkinjom završne godine psihologije koja će uskoro i diplomirati, i drugarima igrao odbojku na pesku. I danas se prepričava anegdota kako je pre četiri godine zbog davanja autograma dobio upalu tetive desne ruke, zbog čega je morao nedelju dana da pauzira sa treninzima. Zato se sada “samo” slika sa decom koja ga zamole za zajedničku fotografiju, bolje reći sa svakim dečakom na ulici, a mnogi od njih su upravo zbog njega počeli da treniraju košarku.

Da li ste svesni uspeha koji ste ostvarili i da pola Srbije ne spava kad su TV prenosi utakmica Denver nagetsa za koje nastupate?

- Iskreno, ne. Ja samo igram i igram. I ne razmišljam da li je to dobro ili loše. S obzirom na to da igram sve više, znači da to radim dobro. Nemam osećaj da sam postigao nešto posebno, pogotovu otkad sam došao u Srbiju. S druge strane, ljudi me pozdravljaju na ulici, žele da se rukuju sa mnom, da porazgovaraju. I to je nešto što mi prija, stvarno je lep osećaj.

Zbog vas klinci treniraju košarku, svi žele da se fotografišu sa vama i vi, iako vam je ovo jedan od retkih slobodnih trenutaka, nikoga ne odbijate. Prija li vam tolika popularnost ili je pomalo počela i da vam smeta?

- Kako kad. Prija u smislu da je košarka opet vrlo popularna. Važno je baviti se sporotom, bilo kojim. Evo ja i sada igram tenis, odbojku na pesku, vozim jednopreg. Takođe, bitno mi je da imam dobro društvo, da su pored mene konj, pas Bubica. Mislim da je u tome cela caka.

Kako se zove konj i otkad je u vašem vlasništvu?

- Ime mu je Drim kečer, odnosno Hvatač snova. On je novi član naše porodice. Već četiri meseca je kod nas, trenira, dobro mu je. Zezamo se svi zajedno, svi idemo u štalu, hranimo ga. Mnogo voli da jede jabuke, kruške, čak i banane, što i nije baš uobičajena pojava, dok šargarepe obožava. Mi njega pazimo i hranimo, a on nam uzvraća na najlepši mogući način. Jednostavno, uneo je pozitivnu energiju u našu porodicu.

Zašto ste mu dali baš to ime?

- Nismo mi, ali ispostavilo se da mu savršeno pristaje. On je vrstan kasač i možda će jednog dana osvojiti značajnu nagradu i veliko priznanje. Možda zahvaljujući njemu naša porodica postane poznata u još jednom sportu.

Da li je istina da ste nekad više voleli da se trkate sa konjima kasačima nego da igrate košarku?

- Istina je. Čak sam jednom u Turiji, kad smo igrali protiv Srbobrana, na poluvremenu otišao da bih stigao da gledam trku. Drugi put sam se, umesto da učim za prijemni iz srpskog i matematike, sa Vladom Pribićem uputio na Palić kod nekih odgajivača da vidim konje. Vlada je poznati trener i vozač, sada trenira i našeg konja, ali je odavno i naš porodični prijatelj. Sa njegovom decom sam nekad igrao košarku, a sad mnogo vremena provodim sa njim.

Poznata je i vaša velika strast prema crtanim filmovima. Imate li neke omiljene?

- Volim sve crtane filmove. Gledam “Toma i Džerija” kad god naletim na njih na kablovskoj televiziji, “Pingvine s Madagaskara”, “Ledeno doba”, ma gotovo sve crtaće, jer me vraćaju u detinjstvo kad je sve bilo opušteno i bezbrižno.

Uspevate li da nađete vremena za crtaće i tokom NBA sezone?

- Da, i to najčešće dok sam u avionu. Često putujemo, a ja uz crtaće i “Prijatelje”, moju omiljenu seriju, prekraćujem vreme.

Osim košarke i crtaća, mnogo volite i Nataliju. Koliko dugo ste u vezi?

- Nedavno se navršilo četiri godine otkako smo zajedno.

Kako ste se upoznali?

- Preko zajedničkih drugara. Moje društvo i ja smo izlazili u kafić koji je radio do ponoći, a kad bi se zatvorio, sedeli smo na klupi ispred. Jedne večeri smo bili samo nas dvojica i onda je došla i Natalija. Dopala mi se čim sam je video, ali nisam joj to odmah rekao, već smo se družili narednih pola godine, možda i duže. Sve to vreme sam skrivao emocije.

 

Kad ste prelomili i rekli joj šta stvarno osećate? Da li je bio neki specijalan povod?

- Nije bilo nekog posebnog razloga. Zapravo, kad sam joj prvi put rekao da mi se sviđa, nisam dobio nikakav odgovor. Mudro je prećutala.

Tvrdila je pazar?

- Možda, ko zna, davno je to bilo. Posle sam joj opet rekao da mi se dopada i tada smo se dogovorili da budemo zajedno. Tako smo počeli. Ispostavilo se da je dobro što joj nisam odmah otkrio karte.

Tada ste igrali košarku u klubu Vojvodina Srbijagas?

- Da. Išao sam u srednju ekonomsku školu a Natalija je trebalo da pođe za Ameriku, već je bila upisala psihologiju na “Seminole State Collegeu”. I bukvalno dva meseca pošto smo počeli da se zabavljamo ona je otputovala.

Koja je sada godina studija?

- Četvrta. Uskoro bi trebalo i da diplomira.

Ko je tolerantniji od vas dvoje?

- Mislim da sam to ja. Kod mene nema svađe. Uglavnom se Natalija, kako ona to kaže, svađa sama sa sobom. U tom je nekom fazonu, dok sam ja potpuno opušten.

Jeste li romantični?

- Ranije sam bio mnogo romantičniji, sad sam malo manje. Ali neka ostane na ovome, i to je sasvim okej.

Pitala sam Nataliju ko bolje kuva, ona ili vaša mama. Rekla je da je mama neprikosnovena i da nije lako kuvati za tri krupna momka, pošto u Americi živite sa vašom braćom.

- Mama bolje kuva, naravno. Niko ne može da zameni maminu kuhinju. A u našem slučaju zaista jeste bitna i količina, ne samo ukus.

Koliko vam znači što su devojka i braća Strahinja i Nemanja s vama u Americi?

- Mnogo. Dovoljno je što na svakoj utakmici na tribinama imam nekog ko navija za mene, da ne pričamo o tome da bi sve troje uskočili na teren da se, ne daj bože, nešto desi. Mnogo mi znači njihova podrška, taj vetar u leđa koji mi oni neprikidno daju, i pod košem i kod kuće. To je sjajna stvar.

Kako provodite vreme u Americi?

- Najčešće smo kod kuće sve četvoro. Ali kad ne igram, odemo u akvapark, vozimo karting. Obišli smo mnoga zanimljiva i lepa mesta.

Često kažete da onaj ko odraste pored dva starija brata ne zna šta je strah.

- Tačno. Sa njima sam odmalena išao na razna mesta i nalazio se u svakakvim situacijama. Kao mali gledao sam ih kako igraju košarku, jedan je talentovan, drugi jak. Ja sam pomalo od obojice. Zahvaljujući Strahinji i Nemanji ne plašim se ničega, ni ljudi, ni loše odigrane utakmice, ni greške. I mislim da bi tako trebalo svi da se ponašaju.

Osnovali ste fondaciju “Nikola Jokić i prijatelji”, prošle godine pomogli ste većinu sportskih klubova u Somboru, kakvi su vam dalji planovi?

- Ove godine ćemo pokušati da pomognemo i onima koji nisu iz sportskog miljea. Ideja je da utičemo na razvoj Sombora, ali ne bih baš mnogo da pričam o tome.

 

Šta vam najviše nedostaje u Americi?

- Iskreno, sa mnom su braća i devojka, roditelji su dolazili, pa nisam uskraćen sa te strane. Ali nedostaje mi moj Sombor, da sam stalno u njemu. Meni je ovde sve bolje, drugačije, lepše mi sve miriše. Fali mi društvo, kafana, i to ne zbog ludog provoda, dovoljno mi je da sedim sa prijateljima i da pričamo. Nedostaju mi konji, hipodrom, štrand. Generalno, fali mi ono što bismo nazvali naša duša.

Otkad ste u Denveru promenili ste mnoge navike, između ostalog i ishranu, i niste baš oduševljeni tim zdravijim verzijama obroka. Šta jedete ovih dana?

- Najviše ribu, skušu i druge vrste kojih ovde ima u izobilju. I to pečenu ili kuvanu, često i riblji paprikaš. U Americi je stvarno sve drugačije, ništa mi nije ukusno kao naša kuhinja. U stvari, mislim da oni i ne znaju koliko hrana može da bude sjajna. Mi imamo zaista mnogo odličnih specijaliteta. U šali im kažem da ne znaju šta propuštaju.

Znate li nešto da skuvate?

- Davno sam naučio da skuvam jaje, i to je jedino što umem da spremim. Često ih sebi pravim za doručak.

Nedavno vam je u gostima bio Stiv Hes, kondicioni trener Denver nagetsa. Jeste li ga vodili na lokalne specijalitete i jesu li mu se dopali?

- Jeo je riblji paprikaš, bili smo i u Subotici, vodili smo ga i na neki salaš, ali on je pomalo čudan kad je reč o hrani. Uglavnom jede smrznute, smrvljene namirnice. Kaže da mu nije bitan ukus, on je mašina, treba mu gorivo. I stvarno tako i jede. Nije od onih što uživaju u dobrom zalogaju.

Koliko je naporno prevrtati traktorsku gumu po stadionu, što vi inače radite u sklopu treninga?

- Nije baš preterano teško. Vidim da su svi pisali o tome, a to je trebalo da bude samo deo treninga. Ali, Stiv je to okačio na društvene mreže i od toga je napravljen šou. U stvari, tamo je sve u tom fazonu, onom čuvenom “The show must go on!”

 

Gde vidite sebe u narednom periodu?

- Voleo bih da ostanem u Denveru, da i dalje tamo igram, pa čak i da tu završim karijeru. To je stvarno divan grad, odlična je organizacija u klubu, volim ceo tim, iako se saigrači mogu promeniti. Za sada je to sjajna ekipa. Inače, ljudi u Denevru su veoma kulturni, verni su navijači. Ali, čim završim sa košarkom, vidim sebe samo u Somboru. Njemu ću se uvek vraćati. Tu je moj dom, moja ulica, moje društvo. Zato Sombor ne može nijedan drugi grad da zameni.

Šta biste poručili klincima koji su zbog vas počeli da igraju košarku, a stičemo utisak da je takvih pun Sombor? Vredi li žrtvovati se zbog nade da će se jednog dana uživati u rezultatima?

- Što je najgore, odrekao sam se života u mom gradu, gde najviše volim da budem. “Odrekao” sam se i nekih drugara, odnosno to zovem izgubljenim vremenom, onim satima kad sam mogao sa njima, uslovno rečeno, da “kradem bogu dane”. Nisam imao matursku ekskurziju, nisam išao na maturu, mnogo je takvih propuštenih trenutaka. Ali kad mi priđu u mom Somboru i kažu da nisu spavali da bi mene gledali, bude mi lepo i pomislim da je vredelo. Lep je osećaj kada vidim da ljudi cene ovo što sam do sada uradio.