Feđa Stojanović, nakon gubitka sina jedinca: Ostala je samo bol

U prvoj i jedinoj ispovesti koju će dati medijima proslavljeni dramski umetnik za Gloriju otkriva kako se oseća dva meseca posle smrti sina jedinca, koji mu je pre devet godina kada je odlazio u Los Anđeles proročki rekao da će se u Srbiju vratiti samo u limenom kovčegu

Dva meseca pošto je izgubio sina Uroša Stojanovića (44) naš poznati glumac Feđa Stojanović (69) još ne može da se pomiri s činjenicom da više nikada neće videti naslednika, razgovarati s njim, zagrliti ga i poljubiti. Nakon vesti o smrti sina jedinca, koji je preminuo u Los Anđelesu 24. septembra, potpuno se okrenuo poslu, a u prvoj i jedinoj ispovesti koju će dati medijima, uprkos velikom bolu, otkriva detalje života našeg poznatog reditelja, koji je poslednjih devet godina proveo u svetskoj prestonici filma.

- Ovo je prvi put da se pojavljujem u medijima od Uroševe smrti, jer zaista prezirem one koji daju intervjue dok se njihovi bliski još nisu ni ohladili. Upravo iz tog razloga sam, odmah posle strašne vesti, pobegao u posao, da nikome ne moram da pričam o tome - kaže Feđa i nastavlja: - Užasno mi je teško, i kao roditelj se osećam strašno što baš ništa u životu nije hteo da me posluša, ali, pošto sam vrlo svestan njegove ličnosti, možda je i dobro što me nije slušao. Možda sam ja bio previše oprezan u svom životu, možda sam previše pristajao na neke kompromise na koje on nikad nije hteo da pristane. Naravno, to ga je, na kraju, koštalo života, ali je za veliko poštovanje, upravo zbog toga što je bio ono što ja nisam. Ja to veoma cenim, ma koliko mi bilo bolno, jer sam svestan da je sve uradio onako kako je on hteo.

ŠEŠIR I KRAVATE

Feđa kao roditelj priznaje da se njegov sin nije baš dobro snalazio u odnosima s ljudima.

- Tu je možda pokleknuo. Mnogo je verovao ljudima, pogotovo onima iz njegove branše. I mislim da je tu pogrešio. Mogu samo da zamislim šta se zbivalo u Americi. Devet godina se tamo borio, slušao razna obećanja, a u njihovoj filmskoj industriji je zaista pakleno. Svi koji su bili tamo pričali su mi da se dešavaju strašne stvari. Ali, njemu je u poslu krenulo, pre više od pola godine potpisao je ugovor da režira jedan film, bio je prezadovoljan scenariom i to je pripremao uoči smrti. Sa saradnicima je išao da pregleda neke terene po pustinji, a kad se vratio, nekoliko dana se nije osećao dobro, ali nije želeo da ide kod lekara. Pošto se nikome nije javio dva dana, prijatelji su posumnjali da se dogodilo nešto loše i, na nesreću, njihove sumnje su se obistinile. To mi je ispričao njegov drug i kolega s klase Ivan Andrijanić, kod koga je Uroš živeo jedno vreme po odlasku u Ameriku. Nažalost, nije stigao da uradi ono što je najviše u životu želeo, da snimi tamo film. A ja sam bio protiv njegovog odlaska u Ameriku od samog početka, kumio sam ga i molio da se vrati, i uvek sam se pozivao na jedan intervju Milča Mančevskog, koji je rekao da u Los Anđelesu žive najpokvareniji ljudi na svetu. Međutim, Uroš me jednostavno nije slušao.

Tuga u porodici glumca Feđe Stojanovića: Očekivao sam srećne vesti o Uroševom novom projektu, a dočekao sam tragediju

Glumac se odavno pomirio s činjenicom da je njegov sin bio osobenjak i da je voleo da živi samo po svojim pravilima.

- Bio je ekscentrična osoba, takav je rođen, i sve što sam bolovao zbog njega, bolovao sam dok je još bio sasvim mali, jer sam shvatio da je on jednostavno takav i da tu ništa ne pomaže. Veoma mi je smetalo što je sve škole u koje je išao lako završavao, bio je izuzetno dobar đak, sa sjajnom memorijom. Svi profesori su ga uvek hvalili i govorili da je genije, a ja bih najviše voleo da nije bio genije. Bio bih najsrećniji da je bio obično dete, siguran sam da bi mu život onda bio mnogo drugačiji. U početku je i mojoj supruzi i meni trebalo vremena da shvatimo kako se on izdvaja od okoline, ali mene čak ni tada, dok je bio dečak, ništa nije čudilo kad je on u pitanju. Pristao sam na to da je on takav kakav jeste i tako smo i živeli. Zapravo, nisam imao šta ni da pristanem, doveden sam u tu situaciju, ništa se nisam pitao. Sećam se da smo jednom bili na letovanju u Rovinju. Otišli smo na ostrvo Katarinu i Uroš se odjednom izgubio. Našao sam ga posle dva-tri sata u nekom žbunju kako čita knjige. Bio je izraziti osobenjak, koji je vrlo rano tražio da čita Dostojevskog i Šekspira u originalu. Svi su ga znali po šeširima koje je nosio, kao manji je umeo da istovremeno stavi tri-četiri kravate. Uvek je bio drugačiji. Imam utisak da mu je moj razvod od njegove majke veoma teško pao, da se sa time nije pomirio do kraja života, ni u nekim svojim zrelim godinama.

SVADBA BEZ SVATOVA

Uroš se u Americi i oženio, ali nikome nije želeo da priča o tome. Feđa je to saznao tek posle njegove smrti.

- Mnoge stvari nije hteo da govori, ne samo meni nego nikome. Poslednjih godina smo kontaktirali isključivo mejlom jer mi je zabranio da mu telefoniram, i to samo zbog toga što sam ga, po njegovom mišljenju, gnjavio. Mene je jedino interesovalo ono elementarno: ima li šta da jede i dovoljno novca, gde da spava. Da li će i kada snimiti film, to mi je bilo u drugom planu. Na većinu mojih pitanja nije čak ni odgovarao, nije me slušao, baš kao ni kad je upisivao akademiju. Tada sam mu na parčetu papira napisao u deset tačaka šta znači studiranje na akademiji i čega bi trebalo da se pridržava, ali se oglušio na to, baš kao i za sve ostalo u životu. Dugo je tragao za nečim novim, prolazio kroz razne faze. Bilo je perioda kad je imao mnogo para, ali i onih kad ih nije imao uopšte. Sećam se da mi je jednom, kad smo bili na gostovanju s Jugoslovenskim dramskim pozorištem u Kolumbiji, od njega stigao mejl u kome je napisao da je za poslednja dva dolara kupio hot-dog, koji mu je zatim oteo neki crnac na ulici. Odmah sam mu poslao novac od dnevnica. I njegova majka je mnogo pomagala. U međuvremenu je, kad je bio u mogućnosti, nemilice trošio i po čitavom gradu se vozio taksijem, koji je u Americi basnoslovno skup. Kad bi ostao bez para, pomagali su mu prijatelji, pre svih Ivan. Poslednje dve-tri godine zarađivao je pristojan novac od kog je mogao da živi, bavio se konsultanskim radom i ocenjivao scenarije koje mu je studio slao. Devet godina nije dolazio u Srbiju, jer se posle “Čarlstona za Ognjenku” očigledno razočarao u neke ljude. On je ovde imao fantastične prijatelje, što se potvrdio i na komemoraciji u Jugosolovenskoj kinoteci, ali bilo je i ljudi koji ga, dobrim delom njegovom zaslugom, nisu voleli. Kad je odlazio u Ameriku, rekao je da u Srbiju može da se vrati samo u metalnom kovčegu. Nažalost, to se i obistinilo.

ČEKAONICA ZA ŽIVOT

Posle filma “Vešala za dvoje”, koji je snimio na trećoj godini akademije i koji je uvršten među pet najboljih kratkih filmova svih vremena u Srbiji, u kome je glumio Feđa, Uroš je želeo da napravi film “Zubato srce” po svom scenariju, a Feđa je prihvatio da bude producent.

- Dok smo planirali taj film, tu se njegov karakter pokazao u pravoj meri. Od svojih ideja nije želeo da odstupi ni za milimetar. Nekako sam skupio novac od raznih firmi, a uslov je bio da se snima digitalno jer je to mnogo jeftinija varijanta nego da se radi na filmskoj traci od 35 milimetara, što je u tom trenutku bilo nemoguće. Nismo mogli da pronađemo novac za to filmsko snimanje, pa je čitava kombinacija, zbog Uroševe tvrdoglavosti, nažalost, propala. To mi je zaista iskreno žao, smatram to svojim najvećim neuspehom u životu, jer smo u međuvremenu organizovali i kastinge, odabrali glumce, ali dogodio se i 5. oktobar i sve firme koje su želele da nam daju novac od toga su odustale. Šteta, bio je to izvanredan scenario. A kasnije se dogodio “Čarlston za Ognjenku” i Uroš se zaista krvavo borio da dobije sve moguće uslove da bi film snimio onako kako je želeo, što je naposletku i uradio. Ali se svojom neverovatnom prirodom i intervjuima zamerio nekim ljudima, potpuno nepotrebno. Grdio sam ga zbog toga, rekao mu da ne treba to da radi, no on je ipak terao po svome.

Feđa Stojanović: Previše rano sam uplovio u bračne vode, što se kasnije i pokazalo greškom

“Čarlston za Ognjenku” Urošu je otvorio vrata u Americi.

- Jedan poznati producent ponudio mu je da snimi film tamo i dobio je dobre uslove, iako ne bi radio po svom scenariju, ali nije mu se dopalo što je u pitanju horor, pa je odbio. To bi mu omogućilo da u Americi lepo živi, međutim, nije želeo da pravi kompromis. Narednih osam godina tragao je za pravom pričom, i napravio je scenario o jednom glumcu, epizodisti, polu-Indijancu, koji je bio i kriminalac. Scenario je otkupljen za dobar novac, s kojim je mogao pristojno da živi duže vreme, čak je dva meseca boravio u Meksiku skupljajući materijal. Međutim, nisu uspeli da naprave podelu kakvu je Uroš hteo, pa je film ostao da čeka bolja vremena, koja, nažalost, nisu došla. Ostavio je iza sebe to što je ostavio - filmove “Čarlston za Ognjenku” i “Vešala za dvoje” koji su ostavili veliki trag u srpskoj kinematografiji - ističe Feđa.