Gorica Popović: Kako mi je petomesečna kćerka Tamare Dragičević ulepšala put u Bern

Prvakinja Ateljea 212 otputovala je u švajcarsku prestonicu gde su u razmaku od jednog dana prikazani film i predstava u kojima igra, doživela je dirljive susrete sa tamošnjom publikom, častila se najboljim čokoladama i uživala u čuvenim butkicama sa pivom

Kad sam bila prva godina glume, odvažila sam se na avanturu da se auto-stopom zaputim u Pariz. Tada sam prvi put bila i u Švajcarskoj, ali ne i u Bernu. Kasnije sam nekoliko puta boravila u Cirihu i drugim većim švajcarskim gradovima, uglavnom sa predstavama, ali u Bernu opet ne. Ove godine prvi put mi se ukazala prilika da posetim švajcarsku prestonicu. Društvo mi je pravila ekipa predstave “Slavna Florens”; tehničari, moje kolege Tamara Dragičević i Ivan Mihailović i jedan naš mali gost.

Putovanje Nevene Ristić: Kako me je u gradu piva “iznenadila” jedna kafa

NAJBOLJI ČLAN EKIPE Jedini uslov da na ovo putovanje krene i Tamara bio je da povede svoju petomesečnu kćerkicu, jer je doji, što ni po koju cenu ne želi da prekine. Sa nama je tako bila i malena Staša, koja nam je atmosferu činila posebno toplom i lepom. Ona je predivna, mirna bebica, nisam čula ni da je zaplakala, kao da je sa nama bilo neko odraslo biće. Gostovanje nam je organizovala jedna izuzetna dama - Evica Marković, koja je zbog toga što se i u Cirihu i u Bernu dan za danom prikazivao prvo film “Kozje uši”, potom i komad “Slavna Florens”, a ja igram i u jednom i u drugom, naš boravak u Švajcarskoj nazvala “Vikendom Gorice Popović”.

ALPSKO DEDINJE Putovali smo avionom, a odseli u jednom predivnom hotelu u Cirihu, odakle smo imali obezbeđen kombi kojim smo išli do sat i po vremena vožnje udaljenog Berna. Tamo smo skoro ceo dan proveli u društvu naše ambasadorke u Švajcarskoj, predivne dr Snežane Janković, koja nam je priredila doček i ručak u ambasadi. Sala u kojoj smo igrali predstavu nalazi se u školi jedne luksuzne četvrti koja podseća na naše Dedinje, i na njoj bi mogla da joj pozavide mnoga naša profesionalna pozorišta. Kraj u kome smo se obreli toliko je lep i pun neobičnih kuća da sam neke tokom šetnje morala da fotografišem.

SELFIJI UMESTO AUTOGRAMA Kada smo u inostranstvu, mi glumci posle predstave volimo da se malo družimo sa tamošnjom publikom, koja je drugačija. Oni su često nostalgični i veoma emotivni što gledaju komad na našem jeziku i vide glumce koje znaju odranije. Ivan i Tamara su plenili pažnju i zbog toga što naši ljudi tamo prate seriju “Vojna akademija”. Mihailović je naročito bio zapažen od strane pripadnica lepšeg pola. Umesto da nam, kao što je to pre bilo, traže autograme, sada su nas molili za selfije. Svima smo izašli u susret. Meni je prišla jedna naša operska pevačica koja živi u Švajcarskoj da me pozdravi. Izvinila sam joj se zbog mog pevanja u predstavi, u kojoj inače igram glavnu junakinju koja mnogo voli da peva, ali ne ume. Slatko smo se smejale obe.

KOLENICE, KOBASICE, PIVO I REŠTI Nismo dugo ostali u Švajcarskoj, ali bilo je dovoljno vremena da nekoliko puta uživamo u njihovoj brzoj hrani, kobasicama sa pivom koje se mogu kupiti na kioscima i čuvenim butkicama sa krompirom koje smo poručili kada smo izašli u jedan nacionalni restoran. Meni se od svega najviše dopao rešti, njihova verzija restovanog krompira. Pravi se tako što se krompir u ljusci prvo napola skuva, potom se očisti, izrenda na krupno i peče u tiganju sa vrlo malo ulja. Tokom pečenja viljuškom se malo zgnječi kako bi dobio oblik manje palačinke i posoli se. Rešti se jede topao i služi se bez dodataka, a ko želi može na njega da stavi šta voli, na primer, biber.

Frano i Milena Lasić: Kako smo u London doneli sunce

ĐINĐUVE I SLATKIŠI Nismo imali baš puno vremena za obilaske, posebno ne za šoping, što je, kad sam ja u pitanju, možda i dobro, jer obožavam da kupujem sve i svašta, od salveta do cipela, kao i materijal za moje rukotvorine, perle, konce, vunicu, platna. U Bernu ništa od toga nisam stigla ni da vidim. Pazarila sam samo moje omiljene čokolade: mlečne, crne i toblerone. Čim sam stigla u Beograd sklonila sam dva pakovanja crne čokolade od po stotinu grama, ali moja kuca, ženka Bela, pronašla ih je, ne znam ni kako ni kada, i pojela. Nije dobro za psa da pojede toliko čokolade pa smo morali da je vodimo na ispiranje želuca. Štaviše, odveli smo i drugog psa, mužjaka Paka, jer nismo znali da li su “podelili” te švajcarske čokolade. On siromah nije nimalo uzeo, Bela ih je nanjušila i slistila. Žensko.

Momčilo Otašević: U hladovini Aleksandra Makedonskog

U SLAVU MEDVEDA Simbol Berna je medved, a i ime grada znači isto. Silueta ove životinje je na gradskoj zastavi, dekoracije na fasadama kuća inspirisane su njome, svuda su spomenici podignuti njoj u čast, na najprometnijim trgovima posetioce gledaju skulpture medveda u raznim pozama. Takođe, na kuli sa satom, podignutoj u petnaestom veku, časovnik se oglašava praćen muzikom i pojavljivanjem figurica medveda i kralja. Prema legendi, Berthold V, vojvoda od Zeringena, jednog dana godine 1191. pred polazak u lov svojim podanicima je obećao da će od mesta sa kog kreću, tada obične vojne kasarne, osnovati grad i dati mu ime po životinji koju prvu bude ustrelio. Nije teško zaključiti koja je to životinja bila.

SVEDENA FONTANA Pored kule sa satom, katedrale, gradske kuće, te kuće u kojoj je početkom prošlog veka živeo Albert Ajnštajn i u njoj radne sobe gde je, kako neki tvrde, došao do teorije relativiteta, posetioce a i stanovnike ovog grada, u kome je životni standard jedan od najviših na svetu, privlače fontane. Ima ih više od stotinu. Sve su građene na sličan način, a razlikuju se po skulpturi iz koje izbija voda, izuzev jedne, podignute ne tako davno, na Parlament trgu. Mlazevi vode na njoj izbijaju sa površine tla i time je čine jedinstvenom. I fontane i sve drugo u Bernu, kao, uostalom, i u celoj zemlji, uređeno je pod konac i sve besprekorno funkcioniše. U prvi mah taj red fascinira, ali bojim se da se meni ne bi dopalo da živim tamo. Jeste lepo, mirno i sređeno, ali ja sam navikla na suprotno i ne bih to da menjam.