Hari Mata Hari: Ma koliko godina da imamo ne možemo reći da su sve želje ostvarene

Autor mnogih balada uz koje su generacije proživljavale prve ljubavi i rastanke, Hari Mata Hari (55) mogao bi da se pohvali da pravog naslednika ima u šestogodišnjem unuku Isaku. Dečak kog mu je podarila kćerka Nađa voli muziku, obožava da se slika i esktravagantan je, pa ponosni deda kaže da je na njega. Isakov rođeni brat, jedanaestomesečni Kan, još je mali da bi se procenilo čime će se baviti. Ali, i samim dolaskom na svet značajno je ulepšao život vođi grupe “Hari Mata Hari”, koji je u julu objavio novi album.

Posle sedam godina snimili ste novi album “Ćilim”. Je li tačno da ste tri godine birali pesme i da ste za svaku imali po pet verzija?

- Tako je. Posle albuma “Sreća” išao sam na veliku promotivnu turneju, od Sarajeva, preko Beograda, Zagreba, Ljubljane i Skoplja, do Amerike i Skandinavije. Svaki album zahteva poštenu promociju, da ne govorim o snimanju spotova, obilasku svih gradova, festivala. Dok se taj krug ne zatvori, nove pesme čekaju.

Recite nam nešto više o “Ćilimu”, sa kim ste ga tkali?

- Na albumu ima 11 pesama, od toga su dve dueti, “Nema ljubavi” sa Jelenom Tomašević i “Još me plašiš” sa Elenom Ristevskom iz Skoplja. To su i noseće numere, meni najdraže. Od brojne ekipe pomenuo bih Fahrudina Pecikozu, koji je, pored mene, autor većine hitova na ovom, kao i na svim prethodnim albumima naše grupe. Tu je i nekolicina mladih autora iz Sarajeva, producentski tim, lepa manekenka iz Niša koja je odlično glumila u spotu snimanom na Kipru i mnogi drugi.

Po čemu su Jelena i Elena slične, a po čemu se razlikuju?

- One su dva najbolja mlada vokala sa ovih prostora. Ranije sam uvek za duete birao megazvezde, sad sam namerno uzeo mlađe pevačice, takođe velike zvezde, ali one nove. Elena je živa, pomalo rokerka u duši, dok je Jelena blaga.

Spot za “Ćilim” ste snimali na Severnom Kipru, na granici sa Sirijom. Je li bilo nekih neprijatnosti s obzirom na tamošnju situaciju?

- Ne, nije bilo nikakvih ekscesa. Snimali smo pet dana na četiri lokacije, pa i na plaži koja je 50 kilometara udaljena od Sirije. Drago mi je što smo video za pesmu radili u delu sveta koji je malo slikan u spotovima kolega iz regiona. Izabrali smo lepe istorijske i prirodne znamenitosti.

Šta vas, posle toliko hitova i prodatih ploča, čini srećnim?

- Srećan sam što još radim posao koji je bio moj dečački san, a to smatram najlepšom nagradom za svakog čoveka. Najvažnije mi je što moja karijera traje toliko dugo, sa nesmanjenim uspehom i intezitetom. To i sređen privatni život dobitna su kombinacija.

Imate dva unuka, Isaka i Kana. Učite li ih sevdalinkama kao što je vas učio vaš deda, uz čiju ste violinu odrastali?

- Isak ima skoro šest godina, Kan 11 meseci. Stariji voli muziku, veoma je ekstrovertan, raspoložen za slikanje, tako da bi se reklo da je na mene. Otkad sam postao deda, osetio sam mir. Njih dvojicu mi je podarila kćerka Nađa, koja živi u Nemačkoj. Ona i njen suprug treba da specijaliziraju anesteziju, imaju lep život. Sinovi Damir i Mak su još neoženjeni, mada su obojica srećno zaljubljeni, u dugim vezama. Mak završava magistraturu na DIF-u, Damir u Ljubljani studira informatiku, tako da sam veoma zadovoljan i njima. Veoma mi znači što su mi deca, kako se kaže, na mestu.

 

Mnoge stvari su vam se desile preko reda, mladi ste se oženili, dobili decu, postali deda. Postoji li još nešto što morate, ili sad radite samo ono što hoćete?

- Život je pun iznenađenja, čudnih scenarija, niko nije moćan da režira sudbinu. Ma koliko imali godina, nikad ne možemo reći da smo ostvarili sve želje. Uvek postoji onaj kamen u cipeli koji žulja i sve nas podseća da smo samo obični smrtnici, što je dobro.

Nekad ste bili veoma samokritični, da li se to promenilo?

- Jesam kad je reč o poslu, ali nisam kad su u pitanju životne stvari. Uvek se mirim sa onim što ne mogu promeniti, a borim sa onim što mogu.

Koliko vam je naporno što živite na relaciji Beograd - Sarajevo - Zagreb - Nemačka?

- To sam izabrao, o tome sam sanjao. Bude ponekad naporno, kao u svakom drugom poslu, koje inače ne delim na lake i teške. I ja, poput svih drugih, smatram da je za aspolutnu sreću najvažnije imati zdravlje, dobar privatan život i biti ostvaren u karijeri.

Uz vaše balade mnogi su se zaljubljivali, patili. Koliko njih ste posvetili stvarnim ženama, onim koje su vam bar kratko krale srce?

- Sve pesme su nastale iz beskrajne ljubavi prema muzici. Retko je autorska ekipa, zajedno sa mnom, pravila namenske pesme. Sve su plod našeg unutrašnjeg stanja, retko su isprovocirane spoljnim faktorima.

Koju najradije pevušite kad ste sami?

- Iskreno, veće zadovoljstvo mi predstavlja da pevam pesme iz detinjstva, na primer sevdalinke.

Nekad su vas proglašavali opasnim zavodnikom, dovodili su vas u vezu sa mnogim zgodnim damama. Već dugo, kako kažete, ne dajete povoda za ljubomoru vašoj Jasminki.

- Sve što je bilo pre pripisao bih mladosti ludosti. Mladi rade jedne stvari, srednje godine vuku neke druge. Pevači su dragi ženama, one su glavna publika, njima se peva, ali mislim da one nemaju ličan odnos prema izvođačima, više je to zanos zbog muzike. To bih nazvao javna ljubav, one nas vole kroz naš rad.

Imate li neku tajnu strast?

- Nikad nisam imao specijalne tajne, nisam tip o kojem treba nešto tragati. Ja sam normalan čovek, što je veoma retka kategorija u ovom ludom vremenu, kojem su draži skandal-majstori. Ipak, ne žalim što sam privatno kao i svi drugi. Dobar sam komšija, čovek i, kako kažu, jedan od najboljih pevača. Meni dosta.