Ida Prester: Priručnik za pravljenje dečaka

Premda je isprobala sve moderne i bapske recepte za dobijanje devojčica, pevačica grupe ‘Lollobrigida’, koja poslednje četiri godine živi u Beogradu, posle dvoipogodišnjeg sina Roka u novembru će na svet doneti još jednog naslednika

Pevačica benda “Lollobrigida” i od pre četiri godine stanovnica Beograda Ida Prester (35) u petom je mesecu trudnoće. U novembru će na svet doneti još jednog dečaka, pošto sa suprugom Ivanom Peševskim već ima dvoipogodišnjeg sina Roka.

Kad ste saznali da će vam porodica biti bogatija za još jednog dečaka, napisali ste na društvenim mrežama: “Roko će u novembru dobiti bracu, gađali smo seku, ali niko nije savršen. Daćemo obojici sve najbolje što imamo i znamo, a oni sami neka kasnije odaberu hoće li biti muško ili žensko, Hrtvati, Srbi, Eskimi, katolici ili krišne. Samo da budu ljudi”. Koliko ste zaista liberalni kad je vaspitanje vašeg deteta u pitanju?

- Mislim i previše, Roku sam više baka nego mama. Strašno sam “mekana” i samo bih da se mazim s njim. Moje metode vaspitanja zasnivaju se na konstantnom pričanju i ponavljanju, ne na vikanju. On ima dve godine i nekoliko meseci i to ne bi razumeo. Kad pokažete silu, deca misle da to radite zbog autoriteta, ne shvataju da je to za njihovo dobro. Primetila sam da kod dečaka, kao i kod odraslih muškaraca, deluju klasične metode manipulacije. Ubedite ga da uradi nešto što ste vi zamislili, ali napravite tako da izgleda kao da on to želi, da mu baš to treba i da je sam to smislio.

Jeste li razmišljali o tome kakva ćete biti majka pre nego što ste ostali u drugom stanju?

- Nisam ni o čemu razmišljala. Bila sam tinejdžerka do svoje osamnaeste godine. Onda mi se preko noći desio šok: zaljubila sam se, preselila u Beograd, udala se i dobila dete. Sve u vezi sa majčinstvom sam usvajala u hodu, bez ikakve pripreme. A ljuta sam na one iz mog okruženja koji su imali decu, a nisu me upozorili na negativne aspekte postporođajnog stanja.

Na šta tačno mislite?

- Tih prvih mesec dana posle porođaja za mene su predstavljali šok, takav antiklimaks i grozotu da mi nije jasno zašto mi niko to nije spomenuo, zašto se uopšte tako malo priča o tim stvarima. To je takav atak na ženino psihičko, mentalno, fizičko, kakvo god stanje. Svi su mi govorili da me kad dobijem dete čekaju leptirići, cvetići, slončići, samo ljubav, a niko nije pominjao mračnu stranu svega toga: da vas bole grudi i rana, da imate šav, da ne znate gde se nalazite od umora, da vam se pomešaju dan i noć. U celom tom gulagu mi je najviše pomogla svekrva, za razliku od supruga koji mi u tim trenucima nije bio od neke pomoći. Ubedila sam je da se preseli dva sprata iznad nas i sa njom mi je sve bilo mnogo lakše.

Kako ste odlučili da je vreme za drugo dete?

- Ostala sam u drugom stanju ponovo pre svega zato što imam puno godina, a onda i zbog toga što imam fantastične uslove za to. Pomislila sam da ako ja nemam bar dvoje dece, kako uopšte možemo govoriti o podizanju nataliteta ? Imam svekrvu u Beogradu i mamu u Zagrebu, dobru vezu sa svojim muškarcem. Ko će rađati ako neću ja?

Da li ste zaista želeli devojčicu?

- Da, svojski smo se trudili da nam drugo dete bude žensko. Isprobali smo sve metode koje postoje. Od moderne aplikacije na ajfonu koja prema vašim plodnim danima izračunava kad je baš pogodan trenutak da nastane devojčica, do onih bapskih poput kupanja u toploj vodi. No, ili je tehnologija zakazala, ili moj muž jednostavno može da ispaljuje samo muške hromozome, ne znam.

Jeste li počeli da smišljate ime za bebu?

- Da, rasprave traju otkad sam u drugom stanju. Za Rokovo ime smo se lako dogovorili, a sad ide malo teže. Muž bi hteo da nam se drugi sin zove Toni, a ja se nećkam. Iako je super, u Dalmaciji je to baš često ime.

Po čemu se druga trudnoća razlikuje od prve?

- Sad mi je još teže jer sam starija, a i konstantno trčim za Rokom koji je kao loptica skočica, čas je ovde, čas onde. Moram i da ga nosim, a u drugom stanju ne mogu baš kao od šale podići 15 kilograma. S druge strane je lakše, pošto sad znam šta me čeka, mirnija sam.

Vrlo ste aktivni na sceni, a u prvoj trudnoći ste snimali i imali koncerte maltene do porođaja. Nedavno ste nastupali na “Exitu” u četiri ujutru. Kako ste izdržali?

- To je moj posao. Na festivalima su u to vreme najposećeniji koncerti, nisam mogla da odbijem i nastupam u osam uveče pred dvadeset ljudi. Agente sam zamolila da ne prihvataju nastupe koji traju duže od sat, a ja sam bez problema izdržala tih 45 minuta na “Fjužn” bini. Ipak, shvatila sam da bi možda trebalo malo da poradim na kondiciji. “Lollobrigida” je interaktivni bend sa kratkim i energičnim pesmama i moram non-stop da đipam i zabavljam publiku. Kako nikako nisam sportski tip i vežbe me ne zanimaju, ako planiram i dalje da se bavim ovim poslom, treba da vidim šta mi je činiti.

Imate li prijateljice koje poput vas imaju malu decu i s kojima razmenjujete savete o njihovom vaspitanju, ishrani ili vežbama?

- Skoro sve imaju malu decu i ma koliko da smo tvrdile kako nikad nećemo biti poput “onih mama”, i nama su deca glavna tema razgovora. Tek kad postanete majka, shvatite da je normalno da vam se ceo život vrti oko dece. Po meni je roditeljstvo put bez povratka, priča konstantnog osluškivanja, praćenja i ispunjavanja potreba malog tiranina. O detetu razmišljate svaki dan, po ceo dan, ono je na prvom mestu, pa mnogo, mnogo mesta prazno, onda ostavite jedno za supruga, posao ili bend.