Isidora Minić: Od gradske buke bežim među moje šljive i tikvice

Kad je pre desetak godina kupila plac na Dunavu u blizini Beograda, dramska umetnica je stvorila oazu kojoj se stalno vraća kako bi, uz pomoć supruga Milana i oca Branimira, uživala u negovanju cveća i uzgajanju voća i povrća

Glumica Isidora Minić (44) oduvek je želela da ima tajno mesto gde može da “pobegne” od svega i opusti se. Uz to, otkad zna za sebe voli cveće, biljke, prirodu. Davnašnju želju ostvarila je pre nekoliko godina, kad je pronašla idealni, skroviti kutak u Grockoj na obali Dunava.

- Kad god su bili neki praznici, raspust ili šta god, druga deca su išla kod rođaka na selo, a kako moji roditelji i ja nismo imali nikog van Beograda, ja sam ostajala kod kuće. Zato sam želela neko svoje mesto gde mogu da “skoknem” na dan-dva da se izmestim iz gradske gužve. Jer, ja sam sa Novog Beograda, tamo sam provela celo detinjstvo među soliterima, i to je potpuno drugačiji život od onog u kući. Nisam imala kontakta s prirodom, koju veoma volim, baš kao i moj otac. Za razliku od mene, on je odrastao u kući, ali su ga okolnosti naterale da stanuje u soliteru na desetom spratu i oduvek mu je bila želja da se “spusti na zemlju”, jer, kako kaže: “Nisam ptica da živim na desetom spratu”. Pre desetak godina kupila sam plac u Grockoj zato što je posedovao sve što je meni trebalo: dovoljno je i daleko i blizu od grada, plus pogled je fantastičan - navodi Isidora dok našoj ekipi pokazuje vrt u kome gaji paradajz, luk, grašak, salatu. - Mnogo volim more, onu plavu liniju između vode i neba. Vidiš da je kraj, i možda je to za nekog drama, ali mene opušta i daje mi nadu. Tako nekako doživljavam i pogled sa mog placa. Nekad je s one strane Dunava bilo more, sada je vojvođanska ravnica, vide se Dunav, Pančevo, Vršački breg, a kad je vedro, i Karpati.

NA STARINSKI NAČIN

Na placu, na kom su zatekli šljive, višnje, orahe i jednu staru kajsiju, Isidora i njen otac, čuveni slikar Branimir-Bane Minić, sada imaju i smokve i mnogo cveća.

- Volim da negujem biljku i pustim je da živi, nemam potrebu da posečem što je neko drugi gajio i posejem novo. Otac i ja smo zasadili paradajz i tikvice, prošle godine sam se odlučila i za lubenicu, ali se nisam baš proslavila s njom. Moram da priznam da uprkos tome što danas imamo paradajz u aprilu, odnosno činjenici da je proizvodnja ozbilno napredovala, ja sam u debelom zaostatku, jer sve gajim onako kako je to rađeno pre sto godina. Samo malo zalijem biljke, nema prskanja. Ako bude žega, sve izgori. Ukoliko je kiša, sve istruli. Uglavnom mi uspevaju vrste koje se sade početkom proleća: luk, grašak, cvekla, krompir. Problem nastane kad zbog posla ne mogu da dođem na plac i zalijem povrće. Tada se sve sparuši, u najboljem slučaju paradajz bude kao kliker. Ali, nema veze, ne žalim se, iako nije lako ni okopavati, ni saditi, ima tu posla. Ipak, mene sve to usrećuje.

Najčešće joj, pored oca, pomaže suprug Milan, koga u šali proziva zbog nepokošene trave.

- On je moj baštovan. Ali pošto radi kao svi normalni ljudi, od ujutru do uveče, nema kad da dođe i pokosi travu. Obećao je da će to uskoro da završi.

Kad nije u vrtu ili voćnjaku i ako se ne bavi cvećem, a voli stare vrste kakve su božur ili orlova kandža, odnosno višegodišnje ili, kako ona kaže, “seljačko cveće”, Isidora se odmara u kući. Na spratu ima poseban kutak, deo sa fotografijama koji je nazvala “zid uspomena”.

- Kako su članovi porodice odlazili, što sa mamine, što sa tatine strane, nasleđivala sam ono što je ostajalo od njih, a to su uglavnom bile fotografije. I to one lepe, starinske, s početka 20. veka. Pošto mi je bilo žao da ih čuvam po kutijama, a nije bilo rešenje ni da ih svakog dana gledam na zidu u stanu, došla sam na ideju da ih izložim u ovoj kući u kojoj ne boravimo non-stop. Sve sam ih okačila na jednom zidu pa sad lepo mogu da se setim svog porekla i ljudi koji su nekad bili uz mene. I lepo izgleda.

OZBILJNA REKA

Zanimljivo je da je njen deda po majci takođe bio glumac, i da je njegova supruga bila Nemica, baš kao i Isidorina prabaka po majci, čiji je muž imao svoju firmu za moleraj.

- Zvala se “Lermer”, ali iako švapski, naziv je bio ispisan na ćirilici. Taj moj pradeda je radio stubove u našem Narodnom muzeju, u vreme kad je u toj zgradi bila smeštena Hipotekarna banka. Stubovi izgledaju kao da su od mermera, iako nisu, jer ih je pradeda malao nekom posebnom tehnikom. Pamtim kako me je baba Hildegard terala da učim nemački, a ja sam to uporno izbegavala. Sad bih sve promenila, ali je kasno. Inače, mama ga je perfektno govorila. Da pomenem i da je tatin otac bio kartograf, radio je u Vojno-geografskom institutu.

Pošto u vikendici najčešće boravi dok je vreme lepo, a zimi se vraća u stan, nije poželela da ugradi kamin. Ali zato ima šporet na drva, čuveni smederevac.

Isidora Minić: Australija je kao druga planeta

- Nekad sam pravila ajvar, džemove, kompote, držao me je taj početnički elan, sad to više ne radim. Ništa od toga ne mogu da jedem, pa nema razloga ni da spremam.

Kako nema bazen, kad se uželi vode, ode na Dunav.

- Nisam baš veliki ljubitelj te mutne vode. Dunav je ogromna i ozbiljna reka, treba znati kupati se u njoj. Ne bi bilo loše da imam bazen, ali pošto ovo sve počiva na meni i mom radu, bilo bi mnogo da budem i “mali od bazena” - iskrena je Isidora.