Ispovest Svetlane-Cece Kitić: Više sam bila u Hitnoj pomoći nego na sportskom terenu

Najbolja svetska rukometašica svih vremena preživela je pakao u braku, češće je bila u Hitnoj pomoći nego na sportskom terenu, a zbog te traume i stresa suočila se sa zdravstvenim problemima koje pokušava da sanira uz optimizam i decu, kćerke Aleksandru i Marinu i sina Nikolu

Legenda srpskog i svetskog rukometa Svetlana-Ceca Kitić (57) bila je žrtva zlostavljanja. Zbog batina koje je dobijala od muža nekoliko puta je završila u Hitnoj pomoći. Nasilnik, njen bivši suprug, s kojim ima dvadesetčetvorogodišnju kćerku Marinu, nestragom je nestao iz njenog života, ali ostao je strah. A od posledica stresa, zbog tog iskustva, kao i svega što se kasnije dešavalo sa Rukometnim klubom Radnički, gde je do pre četiri godine bila i direktorka, javio joj se problem sa štitnom žlezdom i obolela je od Hašimoto sindroma. O tome, ali i svemu što joj se u poslednje vreme dešava u životu, ova hrabra žena govori veoma otvoreno, bez trunke samosažaljenja.

- Ćutala sam jer me je bilo sramota da prijavim oca svog deteta. To je trajalo sve dok nije došlo do toga da sam više bila u Hitnoj pomoći nego na sportskom terenu. Tada sam otišla u policiju i sve ispričala.

O kom suprugu govorite, s obzirom na to da ste se udavali četiri puta?

- Pričam o Goranu Bogunoviću, trećem mužu. On je Marinin tata. Nekoliko meseci pošto smo se razveli netragom je nestao. Kajem se što nisam ranije prekinula tu traumu.

Zašto vas je tukao?

- Iz čista mira, zbog alkohola. Mnogo je pio, a bio je i strahovito ljubomoran.

Kako su vaša deca reagovala u tim situacijama?

- Nikola tada nije živeo sa mnom, bio je sa svojim tatom, mojim drugim suprugom, a Mara je imala oko tri godine. Na sreću, ona se toga malo seća, sklonila je to duboko u sebi. A i ne pričamo o tome. Moja životna filozofija jeste da sve ružne stvari koje su mi se desile opraštam, ali ne zaboravljam.

Jesu li vam ostale traume? Da li ste se plašili da bi i sledeći partner mogao da uradi isto?

- Naravno da su traume ostale. Na primer, kad čujem da se neko svađa ili glasno priča, uvek zamolim tu osobu da stiša ton. Odnosno, ako samo osetim da će biti frka, potpuno se uznemirim. Naši stari kažu: “Kad jednom digne ruku na tebe, opet će”, i majka mi je to govorila, ali nisam je slušala. Mislila sam proći će, promeniće se, pa hajde da pokušamo još zarad deteta, pa sramota je. A što se tiče straha da mi se to ne ponovi, sledećem partneru sam posle izvesnog vremena priznala kakav problem sam imala sa bivšim mužem i upozorila sam ga da slučajno ne povisi ton, a kamoli da digne ruku na mene, jer ne znam šta bih bila u stanju da uradim. U svakom slučaju, nikad više mi se ništa slično nije dogodilo.

Jeste li kćerkama savetovali da paze s kim počinju vezu?

- Da, naravno. Tako sam vaspitavala i Maru i Aleksandru, dok sam sinu sve vreme pričala da svoju suprugu treba da poštuje kao majku i sestre.

Od svega što ste preživeli proradila vam je štitna žlezda?

- Već četiri godine znam da imam problema sa štitnom žlezdom, ali ne znam kad su oni tačno počeli.

Kako ste otkrili da imate zdravstvene probleme?

- Na jednoj utakmici, dok sam bila trener Radničkog, pala sam u nesvest. Bio je izuzetno težak meč, mnogo sam se nervirala. A i pre toga sam primetila da prilikom rasprave ili kad sam uzbuđena gubim glas, počinjem promuklo da govorim. Tog dana kad sam pala u nesvest kćerka mi je rekla da odmah idem kod lekara. Poslušala sam je i ispostavilo se da imam Hašimoto sindrom.

Jeste li dobili terapiju, pridržavate li se lekarskih saveta?

- Počela sam sa 25 miligrama leka, zatim sam prešla na 50, pa na 75, pa na 100 miligrama, i doza se stalno povećavala, sve dok nisam otišla kod jedne divne doktorke koja mi je objasnila da mi je džabe da uzimam medikamente ako ne prestanem da se izlažem stresnim situacijama. Jasno mi je bilo da je jedan od izvora stresa trenerski poziv, tako da sam ga odmah napustila. Drugi okidač je bio krah braka sa četvrtim suprugom, ali i to se okončalo razvodom 2014. I zaista, šest meseci kasnije uspela sam da se vratim u normalno stanje. Sada više ne osećam slabost kao pre, mada, kad se baš iznerviram, izgubim nekoliko kilograma i promuklost se vrati. Posle svega što sam prošla svim ženama, pogotovu onim starijim od 35 godina, savetujem da redovno idu na kontrole. Jer, ja sam neko vreme mislila da mi nije ništa.

Koliko je to što ste emotivni uticalo na bolest?

- Mnogo, sigurno. Znam da ima još emotivaca, nisam jedina na svetu, ali ja i pobede i poraze, i lepe i ružne događaje doživljavam vrlo intenzivno, kao da me pogodi zemljotres ili protutnji uragan, poput ove Irme. Hormoni mi polude, za desetak dana izgubim tri-četiri kilograma, javi se i drhtavica. Pošto inače imam nizak krvni pritisak, kad me sve to sastavi, stvarno mi bude loše.

Kako se ovih dana osećate? Nema više Radničkog, nemate aktuelnog muža da vas nervira.

- Na moju veliku žalost, pre dve godine smo ugasili Radnički, tako da sam sad u penziji. U početku mi je to godilo, nema stresa, traženja autobusa, sponzora, para, pritiska od igračica za stipendije i ostalo. Lepo spavaš, niko te ne zove usred noći jer mu je gazda isključio struju ili su mu pare potrebne pošto sutra ide kod roditelja, i slično. Međutim, već posle godinu počela je da mi nedostaje ta dinamika, a u poslednje vreme sam kao izgubljena. Nisam neko ko je naučio da ništa ne radi, i od tog nerada sam se baš umorila. Jedino dobro je što sad mogu više da se posvetim deci i roditeljima, koji žive u Tuzli. Ipak, uvek mi ostane slobodnog vremena pa tražim nešto gde bih mogla da se uklopim i iskoristim ovu moju energiju. Bez obzira na godine, još nisam za bacanje.

Godine se na vama ne vide, to su komentarisali svi koji su vas gledali dok ste se fotografisali za “Gloriju”. Prijaju li vam komplimenti, razmišljate li o novoj ljubavi i braku?

- Što bi rekla moja omiljena glumica Mira Banjac: “Sa godinama sam napravila pakt. Ja njih ne diram, one mene ne diraju, i mi tako lepo funkcionišemo”. Što se ljubavi i udaje tiče, mene svaki čas udaju, a ja već duže nemam nikog, slobodna sam kao ptičica na grani. Uhvatila sam sebe da bežim od ljubavi, pošto sam od onih žena koje kad osvojiš, možeš da vodiš gde hoćeš, a i zato što mi ljubav nije išla od ruke, kao sve ostalo u životu. Mada, ljubav nikad ne pita. Ako se desi, sigurno neću pobeći.

Kao anegdota se prepričava da ste od prvog supruga, fudbalera Blaža Sliškovića, pobegli kroz prozor. Kako sad gledate na to i, generalno, na vaše brakove?

- Tačno je da sam iskočila kroz prozor. Tad sam imala 20 godina. Bila sam mlada, ali ipak sam imala izgrađen stav da žena i kada je dobra majka, domaćica, ljubavnica, pored toga može da bude uspešna i u svom poslu. I to sam dokazala. Uspela sam da othranim, iškolujem i zaposlim sve troje dece. Nikola radi na beogradskom aerodromu, Aleksandra studira kriminologiju, a Mara je trenutno zaposlena u “Telekomu”. Mada, avanturističkog je duha i još se traži. Možda u međuvremenu ode u inostranstvo.

Ima li vaš blagoslov za to?

- Deci sam uvek davala apsolutnu slobodu da u životu izaberu ono što vole i što ih u potpunosti ispunjava. Mara je kao i mnogi predstavnici mlađe generacije koji sa fakultetom teško pronalaze posao ili su neadekvatno plaćeni. Njeno zvanje je menadžer za mala i srednja preduzeća, diplomirala je poslovnu psihologiju. Nezadovoljna je platom i ima moju podršku da ode odavde, jer nijedno dete, ne samo moja kćerka, ne treba sa završenim fakultetom da radi za 30.000 dinara.

Imate i unuka Dragana. Koliki je on, da li je i dalje centar vašeg sveta?

- Apsolutno. Pošao je u drugi razred osnovne škole. On je i fudbaler, vrlo talentovan, iako u početku nije izgledalo tako. Zezala sam ga da ima dve leve noge, a sad je, bogami, dobar, rad se ipak isplatio. A kad su ga pitali koji broj želi na dresu, rekao je šesticu zato što je njegova baka nosila taj broj a ona je najbolja na svetu. Moj unuk je odličan đak i sportista i zaista se ponosim njim.