Ivana Mihić: U Parizu mi se ispunila želja iz detinjstva

Glumica i spisateljica tokom dva meseca boravka u Gradu svetlosti otkrila je nepoznate ambijente, mirise i ukuse, poželela je da živi kao prava Parižanka, a upoznala je američkog izdavača nemačkog porekla koji ju je svojim čitaocima predstavio kao - pravu Srpkinju

Poznavaoci ovog grada ističu jedan poželjni preduslov za pravi doživljaj Pariza - zaljubljenost. U tim trenucima ljudski duh uzburkan ljubavnim vibracijama spreman je da do najsitnijeg detalja uoči svu lepotu i prefinjenost, da shvati suštinu umetničkog izraza velikih stvaralaca kao i snažnu potrebu graditelja za grandioznim zamasima kojima francuska prestonica obiluje. Imala sam sreću da ispunim taj preduslov.

Davnašnja želja

Grad sam već pomalo poznavala jer sam ga od detinjstva posećivala. Prilikom svakog dolaska u njemu sam provodila najviše desetak dana i tada sam obilazila najznačajnije muzeje, kulturno-istorijske spomenike, umetničke četvrti pa čak i groblja, poput Per Lašeza, na kome počivaju mnoge značajne ličnosti. Naravno i bioskope, u jednom od njih, pored Jelisejskih polja, kao devojčica sam imala premijeru filma “Varljivo leto ’68”, u kome sam igrala jednu od glavnih uloga. Međutim, nikad nisam imala dovoljno vremena za sve ono što sam odmalena maštala da u glavnom gradu Francuske još istražim i proživim. Žudela sam da upoznam Pariz iznutra i prepustim se svakodnevnom životu u njemu, sa svim onim uobičajenim obavezama koje jedna Parižanka može da ima. Ta želja mi se ostvarila tokom dvomesečnog boravka u ovom gradu.

Jutro uz makaron

Živela sam u 17. arondismanu, u ulici Levis, blizu živopisnog parka Monso poznatog po tematskim mini-sajmovima kao što su oni antikviteta, rukotvorina, cveća... Ulica Levis je danju bila zatvorena za saobraćaj, a nedeljom se u njoj održavala pijaca na otvorenom gde su se na tezgama mogle naći voćke iz svih krajeva sveta, organski gajeno povrće, začinsko bilje (uglavnom iz Provanse) koje je svojim opojnim mirisima mamilo kupce u prolazu, a mene budilo u zoru kroz odškrinuta vrata balkona.

Pored ulaza u moju zgradu nalazila se pekara, a uz nju prodavnica delikatesnih sireva. I jednoj i drugoj bilo je teško odoleti. Prvoj više u jutarnjim, a drugoj u poslepodnevnim časovima. Dvadesetak metara dalje, na trgiću Levis, u jednom kafeu počinjala sam dan uz kapučino poslužen sa popularnim makaron kolačićem čuvene modne kuće “Hermès”, kojoj je to uzgredni slatki biznis. Makaron ima neobičnu glazuru koja kada ga zagrizete usne boji zlatastim česticama. Šarmantni konobari ulepšavali su mi svako jutro pozdravljajući me sa: “Bonjour belle de la Serbie!”

 

Trideset miliona knjiga

Svake večeri pravila sam plan za posetu određenim znamenitostima narednog dana. Dešavalo se da dnevno obiđem i nekoliko lokacija. Već prvog jutra kupila sam propusnicu koja mi je omogućavala višednevni ulazak u gotovo sve muzeje, bez čekanja u redu za karte. Na propusnici su navedeni imena i adrese muzeja, kao i plan grada sa listom prevoza. Sledeći te putokaze pronašla sam desetine malih muzeja za koje do tada nikada nisam čula, a ispostavilo se da su prava riznica. Jedan od njih je Muzej srednjovekovne umetnosti i kulture - “Musee de Cluny”. Poput kakvog srednjovekovnog malog dvorca, on u svojim odajama skriva prava čudesa. Posetila sam i biblioteku “Fransoa Miteran” koja broji oko 30 miliona knjiga! Kako onda da čovek ne bude ushićen kada otkrije taj podatak, kao i da je neko sve te knjige sačuvao i očuvao. Ili kada vidi plato sa dve ogromne zgrade od stakla i metala, nalik kulama koje dotiču nebesa, prepune dela sa mislima i stavovima miliona pisaca, znanjem i neverovatnom duhovnom energijom i snagom.

Zec u crkvi

Jednom prilikom išla sam na za mene veoma poseban ručak u katakombama prekrasne crkve Madlena, koja mi je bila posebno draga. Naime, početkom devedesetih igrajući Roksanu u predstavi “Sirano od Beržeraka” u Narodnom pozorištu u tekstu sam spominjala ovu monumentalnu crkvu neoklasicističkog stila sa dugačkim kolonadama. Ručak su spremale monahinje, a na meniju su bile dve stvari: sendviči “monsieur croque” i “madame croque” i jela od zečetine. Nažalost, ja sam izabrala zeca, koji je imao stotine koščica pa ga je bilo skoro nemoguće jesti. Hleb im je beskvasni i veoma je ukusan. Svi gosti su po izboru posluženi crnim ili belim vinom sa crkvenih plantaža. Za desert je serviran poseban koh u kozjem mleku.

Građani Kalea

Jedne večeri dobila sam karte za hit prolećne sezone u Operi Garnije, i sa radošću otišla. Sala je zaista impresivna, pomalo me podseća na naše Narodno pozorište u Beogradu samo je sve nekoliko puta veće i raskošnije. Gledalište je bilo ispunjeno do poslednjeg mesta, ali avaj, predstava nije ispunila moja očekivanja.

Rodenov muzej veličanstveni je dokaz njegovog talenta. Pored zadivljujućeg “Mislioca”, suptilnog a strasnog “Poljupca”, u vrtu muzeja zastanete pred “Građanima Kalea” koji stoje okupljeni u svem svom nemiru, gnevu, buntu i očaju. Neverovatna stvar mi se dogodila odmah po izlasku, kada sam naišla na veliki povorku demonstranata koja se tiskala uzanom ulicom i kretala u pravcu Trga Konkord. Imali su slične izraze na licu, sličan grč u telu i zračili su gotovo istovetnom energijom kao Rodenovi “Građani”.

Veče zadovoljstva

U kraju Mare nalaze se brojni noćni klubovi, kafei, umetničke galerije... Veoma mi je bio inspirativan taj kvart upravo kao centar alternativnog modnog, dizajnerskog i umetničkog izraza, gde se neguje slobodan duh i kreativnost. Na početku Marea nalazi se Muzej moderne umetnosti “Žorž Pompidu”, a preko puta je Srpski kulturni centar u kome je organizovano veče posvećeno mom književnom i filmskom radu. Bio je prikazan i film “Mehanizam” titlovan na francuski jezik. To veče predstavljalo mi je posebno zadovoljstvo, a razgovor sa publikom upotpunio je snažan doživljaj Pariza koji mi je svakodnevno bivao sve veći.

Čudesni susret

Do Ajfelovog tornja sam došla ne bih li se nakratko opustila nakon višesatnog hodanja kroz neobične hodnike i prostorije Bronlija. Sela sam na klupicu neposredno ispod tornja. Iza mene praćakale su se zlatne ribice u veštačkom jezercetu a na travnjaku su ležali i odmarali se mnogobrojni turisti. Obavila sam dva telefonska poziva, i nisam primetila da je u međuvremenu pored mene seo stariji čovek sa štapom. Kada sam završila razgovor, ljubazno mi se obratio i na američkom engleskom pitao koji to čudan jezik govorim. Rekla sam mu da sam Srpkinja i da u Parizu boravim dva meseca kao turista. On se vrlo zainteresovao za moje poreklo, a potom kroz razgovor i za profesije kojima se bavim. Na licu mesta je izvadio laptop i ušao na moj sajt. On je Amerikanac nemačkog porekla, vlasnik novinskog izdanja “Neue Presse” za područje Severne Amerike, kao i organizator humanitarnih Narodnih kuhinja u Kaliforniji. Dugo smo sedeli i pričali, razmenili vizitkarte, po njegovoj želji prosledila sam mu prevode mojih knjiga i kolumni na engleski jezik. Po povratku u Beograd stigao mi je njegov mejl sa ponudom da napišem autorski tekst za “Neue Presse”, što sam odmah učinila. Nakon objavljivanja tog teksta i lepih reakcija čitalaca list je objavio i stranicu posvećenu mom radu. Bila sam presrećna. Ovaj čudesni susret, koji se odigrao na samom kraju mog boravka u Parizu, kao u kakvom romanu ili filmu, pamtiću za ceo život.