Ivana Španović: I šampionke plaču

Najbolja atletičarka Srbije i Balkana, dok sa svojim timom kuje planove kako će usrećiti naciju i sledeće godine, ističe da joj najveću podršku pružaju verenik Vladimir Kumrić i porodica i prvi put otkriva zašto su joj očli bile pune suza na Olimpijskim igrama u Riju

Godinu koja polako ističe obeležila je Ivana Španović (26). Brojnim sportskim uspesima, od kojih ćemo spomenuti najznačajnije, osvajanje bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru i zlata na Evropskom prventsvu, naša rekorderka u skoku u dalj upotpunila je proglašenjem za najbolju atletičarka Balkana.

U prvom velikom intervju nakon Rija, naša najbolja sportistkinja otkriva zašto je plakala na Olimpijskim igrama.

- To je bio izliv emocija u datom trenutku, suočavanje sa tim da je takmičenje završeno, a da mi je jednostavno nedostajao jos jedan pokušaj, šansa da ostvarim rezultat za koji sam bila spremna. Nikad ne dajem lažna obećanja, vrlo sam realna. Znam koliko vredim i da sam u tom trenutku mogla bolje. Drago mi je da sam obradovala naciju olimpijskim odličjem, a na sjajnijoj boji medalje smo već počeli da radimo.

Postoji li još nešto što u životu radite tako strastveno, nešto u čemu želite da budete najbolji i nikako drugačije?

- Sve što u životu radim, radim sa velikom strašću ili ne radim uopšte. Kao profesionalni sportista nemam puno vremena za hobije, ali u fotografiji baš uživam i često uzmem fotoaparat u ruke pa se zaigram. Volim da čitam i da slušam muziku.

Nedavno ste imali priliku da vozite Formulu 1 na stazi “Red Bull Ringa” nedaleko od Špilberga. Kao neko ko voli brzinu, možete li da nam opišete to iskustvo?

- Iza mene je najnapornija sezona u svakom smislu, možda je zato moj trener imao razumevanja kad je odmor u pitanju, pa smo iskoristili jedan slobodan dan za vožnju formule. Volim brzinu, ali ono je bilo čudesno, neverovatno. Domaćin i mentor na stazi bio nam je bivši vozač Formule 1, Austrijanac Patrik Friesaher koji nas je nakon vožnje prepustio kolegi pilotu Zigfridu Blekiju Švarcu, pa smo se vozili i helikopterom. Bio je to dan koji ću pamtiti celog života.

Poznato je da nakon svakog velikog takmičenja iskoristite prililiku i negde otputujete, ovog puta nije tako bilo, no da li maštate o nekoj destinaciji koju tek treba da obiđete?

- Sport mi je toliko toga lepog pružio, između ostalog i to da sam zahvaljujući njemu obišla skoro ceo svet. Trudim se da uvek saznam što je više moguće o kulturi, običajima i sredini u koju putujem. Zbog zgusnutog rasporeda, nažalost, dešava se da osim aerodroma, hotela i stadiona ništa drugo ne vidim. Uvek poželim da se vratim u te gradove, ali to ću uraditi nekom drugom prilikom – najverovatnije kad završim sa profesionalnom karijerom. Kad se sezona završi, volim da odem na mesta koja su odmor za dušu i za telo.

Najčešće putujete s verenikom Vladimirom Kumrićem. Postoji li još nešto u čemu je on vaš idealan partner, možda trening, pošto je on fitnes instruktor?

- Dosta vremena provodimo zajedno u fitnes centru, ali ne treniramo zajedno.

Šta uradite kad stvari na treningu ne idu kako treba?

- Normalno je da naiđe period kada se stvari ne odvijaju kako biste želeli. Veoma sam tvrdoglava i dešava mi se da trening ne napuštam dok ne ostvarim sve što sam planirala da uradim. Naravno, taj luksuz ne postoji na takmičenjima, ali zato odmah kad se ona završe – zajedno sa trenerom vraćam film unazad i analiziram svaki detalj. Trudim se da učim iz sopstevnih grešaka.

Koristite li meditaciju za opuštanje?

- Lepotu sporta ne čini samo rad na fizičkoj snazi već i naša snaga uma mora biti na najvišem nivou kako bi bili u poziciji da ostvarimo najviše domete. Ne bavim se meditacijom, samo pokušavam da pronađem unutrašnji mir, učim kako da zadržim koncentraciju u ključnim momentima, kako da ostanem fokusirana, da snagom pozitivnih misli pobedim pre svega sopstvene nedostatke, a onda i protivnice na borilištu.

Postoje li još neke istočnjačke veštine koje upražnjavate?

- Ne.

Kako definišete uspeh, a kako neuspeh?

- Uspeh je pobediti sebe, raditi na sebi, ostvarivati svoje snove, boriti se, biti hrabar i verovati u sebe. Neuspeh je tu samo da bi se uspeh više cenio.

Kako proslavljate pobede, a kako otugujete poraze?

- I jedno i drugo vrlo skromno u krugu porodice i najbližih prijatelja. Ne likujem previše kad sve ide kako treba, a iz svakog neuspeha se trudim da izvučem neku pouku.

Kako reagujete kad čujete ili pročitate nešto o sebi što vam se ne dopada?

- Veoma se nerviram, ne volim kada bilo ko pokušava da profitira na mom imenu, ali sam s vremenom naučila da sa manje strasti reagujem na razne provokacije. Ja sam sportiskinja i smatram da ako se nesto piše o meni to treba da bude isključivo u vezi sa mojim sportskim rezultatima jer to je upravo ono što me izdvaja od ostalih devojaka moje generacije. U svemu ostalom, ja sam jedna sasvim obična devojka.

Koga prvo zovete kad poželite momentalno da se oraspoložite?

- Porodica i moj tim su uvek uz mene, pa i u takvim situacijama.

Vaš brat je profesionalni kuvar. Da li ga ikad zovete da vam otkrije neku kulinarsku tajnu, da neki savet u vezi sa kuvanjem?

- Volim da probam Nemanjine specijalitete, da ga pohvalim, ali i iskritikujem kad mi se nešto ne dopadne. Moj režim ishrane je uvek podređen trenažnom, takmičarskom periodu i u tom smislu sebi ne smem da dozvolim velika opuštanja. To su sve mala trenutna odricanja. Kuhinja i trpezarijski sto u našem domu zauzimaju centralno mesto. Zbog putovanja i napornih treninga ne izlazim često i najviše volim kad prijatelji i porodica dođu kod Vlade i mene. Tad spremimo omiljena jela i uživamo u druženju. Izdvajam biftek kao nešto što jedem svuda, na bilo kojoj strani sveta da se nalazim. Čini mi se da trener i ja polako postajemo eksperti u tome da prepoznamo način pripreme u restoranima širom sveta.

Šta nam vaš tim, pre svega vi i trener Goran Obradović, pripremate za sledeću godinu?

- Započinjemo novi olimpijski ciklus tako da su svi kratkoročni ciljevi podređeni samo jednom: još boljem rezultatu na Olimpijskim igrama u Tokiju za četiri godine. Na to gledam kao na krunu svoje karijere. Želja mi je da osvojim i svetsku titulu, ali mi je najvažnije da na tom putu uživam radeći ono što najviše volim, da zadržim kontinuitet ostvarivanja velikih rezultata i nadmašim samu sebe kada su u pitanju daljine.

Da li se radujete nekom skorijem takmičenju?

- Izuzetno sam srećna zbog toga što smo domaćini Evropskog prvenstva u dvorani u martu 2017. godine. Pred domaćom publikom ću braniti titulu prvakinje Evrope iz Praga i želja mi je da svi budemo na visini zadatka - i mi atletičari, ali i publika za koju verujem da ce uživati u tri dana atletskog spektakla. Ona nema priliku često da gleda velika atletska takmičenja uživo i zato je to sve jedinstveno i za nas takmičare, ali i za sve ljude iz organizacije, sudije. Imamo šansu da nakon šezdeset godina pokažemo sve kvalitete našeg naroda, naše čuveno gostoprimstvo, ali i sposobnost da pružimo najbolje od sebe onda kad je to najpotrebnije.